PRELAZZI: Lomača za fudbal

Ima taj vic. Kao, pre pola veka, negde na američkom Jugu, Crnac hoće da se zapali benzinom na sred gradskog trga jer duguje mnogo para svom belom komšiji. Skupilo se mnogo sveta, i pojavljuje se najzad i šerif. "Šta se dešava?", pita. "Crnja Džon hoće da se polije benzinom, znate, zbog dugova, pa prikupljamo dobrotvorne priloge", odgovara mu neko iz mase. "Aha, pa koliko ste dosad skupili?", opet će šerif.

"Slabo, gospodine šerife... Samo šest litara..."

Na nesrećnog Južnjaka Džona, zalutalog i prokletog bojom kože, podsetio je onaj plamen koji je u jeku večitog derbija - mada on odavno ne proizvodi jeku koja je odzvanjala Evropom i u isto vreme prijala ušima - suknuo sa srpskog "juga", na stadionu Crvene zvezde. Svaki transparent i svaka majica kojom su navijači ložili vatru bila je još jedan mililitar pogonskog goriva za sasvim prikladnu lomaču za srpski fudbal.

Kao što je Džonov zlehudi kismet zapisan negde davno, tako je i sudbina ovog derbija odlučena pre nego što je on počeo, čak i pre nego što su kuglice i kompjuterski programi odlučili da "crveno slovo" domaćeg sporta padne baš na taj 2. novembar. Mnogo, dakle, ranije od prvog tipa kojem je, tamo na "jugu", prošlo kroz glavu: "Ej, ljudi, a što ne bismo zapalili vatru? Ma j...š jednu, daj zapali još nekoliko..."

Ta vatra i taj momak i njegovi ortaci samo su posledica, logičan sled događaja u zemlji u kojoj fercera trula koalicija, pravi gangbang političara, policije, Saveza, medija i navijača. U kojoj se utakmica odigra iako za to ne postoje uslovi, poput onog osnovnog - dovoljnog broja redara. U kojoj, zarad mira u trošnoj kući, nakrivo postavljenoj i bez snažnog gazde, večiti derbi niko ne sme da dovede u pitanje.

Nisu tu, dakle, krivi samo navijači. Ili su, makar, jednako krivi koliko i svi ostali. O, imaju oni svojih budalaština - od maloumnika koji bi zaista ubili čoveka zbog neke zastave, do onih koji, zagledani u Vođe, gube i to malo pameti što su imali.

Ali nemojte da padamo na priču da je posredi samo šačica dilera koja teroriše čitavu ovu zemlju i sve nas koji volimo fudbal. Nemojte da poverujemo proverenim informacijama pouzdanih izvora, precizno plasiranim u ovdašnje tabloide, i najavama da će država, eto, konačno da se obračuna sa tim kriminalcima. Da smo spremni za svoju Margaret Tačer. Nemojte, jer je Megi bila protivnik navijača - kao što su engleski huligani uvek bili rivali policije - a ne njihov dojučerašnji jatak ili saborac.

Nisu se navijači pojavili s bakljama u noći kada je Gvozdena Lejdi dobila izbore, već kada je slavio - i pevao, naravno! - sadašnji premijer...

Nemojte da se time zavaravamo, jer nisu istražni organi u onoj vatri prepoznali te narko-dilere, za koje 1. novembra - gle, gle! - uopšte nisu čuli. Kao što, izgleda, nisu do subote predveče čuli da postoji Zakon, "samo" ga treba primeniti...

Nemojte da zaboravimo da su političari i policija poklekli - i da svaki dan klecaju - pred masom, pred javnim mnjenjem, da mu podilaze, da su spremni da progutaju veliku žabu čak i kad niko od njih to ne traži. Da je ova država slaba, da u njoj vlada pravo jačega...

I zar onda može da bude čudno što nam večiti derbi izgleda kao one borbe iz "Pobesnelog Maksa"? I što čak ni jedan od najboljih evropskih arbitara, Milorad Mažić, nema hrabrosti i snage da pokaže zube? Jer ni u jednoj normalnoj evropskoj zemlji ne bi se utakmica nastavila normalno, kao da ništa nije bilo, nakon što je goreo stadion. Već skoro 30 godina, od tragičnog plamena koji je 1985. progutao 56 duša u Bredfordu, vatra na tribini je automatski signal da se meč prekine, da se isprazne tribine, plamen obuzda, da službe urade svoj posao.

Možete li da zamislite da Mažić ne okonča meč na Nou Kampu - a igraju Barsa i Milan! - da se pojavio čak i najmanji plamen? Možete li da zamislite da vatrogasci ne smeju da uđu na neku tribinu na kojoj je buktinja visoka deset-petnaest metara?

Posle svega, ti isti koji su odgovorni i krivi i za tu lomaču na "jugu", i za onu bedu na travi, i za one jadne vatrogasce, i za nedostatak redara, jednostavno kažu "Okej, zatvorićemo stadione". Što je jednako normalna odluka kao ono mahersko podizanje nivoa aflatoksina: "Ej, sad je sve u redu, nije 0,05 nego 0,5, možete slobodno da trujete decu mlekom." Tako i ovi kažu: "E nema problema, jer nema stadiona."

Nema problema, je li? Ali sve to samo su palijativne mere za srpski fudbal, tog teškog bolesnika u bolničkoj sobi s debelim rešetkama na prozorima.

A mi ostali, koji smo se nadali da ćemo, eto, možda, nikad-ne-reci-nikad, u subotu gledati Fudbal? Mi, kojima leptirići u stomaku i dalje zaigraju kada se sete derbija, koji i dalje prepričavamo golove i driblinge iz osamdesetih i devedesetih?

Mi sve više ličimo na zatvorenike iz Platonove pećine: okrenuti zidu, gledamo samo senke koje na nas baca vatra. U podsvesti znamo da to nije prava stvar, da negde tamo sigurno još postoji taj Derbi, i taj Fudbal, i ti Ljudi Koji Ne Pale Vatre Na Stadionima i ne skupljaju dobrotvorne priloge da održe plamen, ali se ne usuđujemo da izađemo iz tamnice, upremo pogled u Sunce, i konačno spoznamo istinu: sve ovo dosad, ove poslednje dve decenije, bila je tek puka obmana...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)