PRELAZZI: Lećeov vikend – za Kontea, Ševantona i nezaboravnog Maradonu iz Salenta

U previše popularnoj psihologiji, dakle onoj koja se ne nalazi u udžbenicima nego na sajtovima, postoji nešto što se zove fenomen Bader-Majnhof: pojam, pojava, nešto na šta niste pomislili godinama, a onda vas je neko podsetio i čini vam se da su znaci svuda, da ni o čemu drugome niko ne priča.

Kažu da je fenomen, koji se nešto stručnije naziva „iluzija frekvencije“, dobio ime po gospođi koja je u nekom časopisu čitala o Rote Arme Fraktion, crvenoj terorističkoj grupi koja je sedamdesetih držala Zapadnu Nemačku u strahu i šahu, i potom je danima slušala, od potpuno „random“ ljudi, samo o tome.

Meni se dogodilo baš to.

Sve je počelo od onog teksta o Džerardu: javio mi se neki momak koji me je zamolio da, kad dođe vreme, posvetim poneki red biseru Salenta – one same štikle italijanske čizme – fudbalskom klubu za koji navija, žuto-crvenoj ekipi koje se sećamo iz poslednje faze zlatnog doba Serije A, kada se na stadionu Vija del Mare, na kojem je sunce jače sijalo po betonu i po travi nego igde na Apeninima, igrao baš ozbiljan fudbal.

Znam, u tome je magija Kalča kakvog smo nekada znali i voleli, jednako koliko i u magičnim sastavima koje bi odabrali Morati, Berluskoni ili Kranjoti, u onim malim klubovima od kojih bi svako imao „nešto“, bilo navijače, napadača, srce, korumpiranog gazdu, ili ludog trenera, koji bi blesnuli na mesec-dva ili, ako su baš imali sreće, na sezonu-dve, kao što su bili Breša, Bari, Pjačenca, Venecija...

Ali uprkos tome čudno je, priznaćete, da neko navija za Leće. U stvari, čudno je i da ih se neko redovno seća, sem ako nabasate na nekog od onih kladioničarskih pesnika, koji lako srimuju „Leće“ sa „smeće“, pa sa „nekad manje, nekad veće“...

Luka – tako se zove moj novi prijatelj kojem je srce ostalo zarobljeno na toplijoj strani Jadrana – ima, kao i svi što volimo „strane“ klubove, i iracionalne i racionalne razloge za to. On se, recimo, priseća sezone 2011. na 2012. kada je Leće poslednji put igrao u Seriji A, i kada je čitav Vija del Mare aplaudirao svom timu, iako su tog majskog popodneva i matematički ispali (zanimljivo je da su ekipu te godine vodili prvo Euzebio di Frančesko, a potom i Serse Kozmi), samo da bi na put na daleki sever, za poslednje kolo protiv Verone, krenulo 2.000 ljudi, da pozdrave svoje junake i daju im podršku, eto, bez obzira na sve. Oni cene srce, zalaganje i lep fudbal, čak i više nego rezultate, i dok god se neko bori za njih, biće aplauza i pesme...

A to je priča, dobro primećuje(te), koja dobija na značaju kada uzmete u obzir da u Apuliji, je li, žive južnjaci, za koje obično ne važi da umeju da praštaju ili da budu strpljivi i staloženi. No Leće i po tome – kao i po arhitekturi: zbog baroknih zgrada zovu ga „južnom Firencom“ – pokazuje da je drugačiji od ostatka regiona kojim je decenijama unazad vladala sada obezglavljena, ili samo uspavana, mafijaška organizacija pod nazivom Sacra Corona Unita.

Ovaj virtuelni susret sa prvim domaćim navijačem Lećea kojeg poznajem bio je tek početak. Istog dana, sasvim nevezano, neko je na Fejsbuku šerovao klip iz neke osnovne škole u tom gradu; videli ste ga, možda, đaci su na gomili, dečaci i devojčice, i pitaju ih ko navija, redom, za Juve, Inter, Milan... Svi zvižde. A ko navija za Leće? Hiljadu decibela iz dečjih grla, devojčica i dečaka koji će već kroz koju godinu dobijati opekotine na skoro pola veka starom zdanju na kojem se oseća miris mora i na kojem je, ne računajući period kada su Đalorosi nastupali u Seriji A, igrao i Pele...

Tu nije bio kraj slučajnostima koje možda i nisu slučajnosti, i zbog kojih i nastaje ovaj tekst: na televiziji je išla utakmica Čelsi - Totenhem i u malom ekranu u levom uglu bio je Antonio Konte. Italijanski majstor koji je doneo svež vazduh na Stamford Bridž mahao je nešto rukama, energičan kao i vazda, što je navelo komentatora da kaže nešto kao, otprilike, vidite Kontea, ponaša se kao da je svaki potez važan, ponaša se baš kao kada je bio samo razigrani dečak sa ulica Lećea koji je sanjao da zaigra na Stadionu u ulici morskoj.

Jer Antonio Konte je jedan od nekoliko legendi kluba starog 108 godina, garant najveća po statusu koji je uživao kao igrač i sada kao trener, ali ne najveća po ljubavi koju je osećao za klub i koja bi mu stizala sa tribina. Tu je bilo nekih možda i važnijih imena, i doći ćemo do njih...

Sledeći povratak u prošlost servirao je MOZZART Sport, u nus-izveštaju o čudesnoj pobedi Đenove nad Juventusom. Pitanje je bilo lako, ali bih pao na tom ispitu, utakmice se zaista ne sećam: kada je Juve poslednji put primio tri gola za poluvreme? Aprila 2004, kada ih je sa 4:3 tukao Leće, i to na starom Dele Alpiju.

Bila je to verovatno najbolja sezona kluba, Ševanton je te godine dao 19 golova i bio četvrti strelac lige (u prvih deset, kakva je to liga bila, nalazili su se Ševčenko, Toti, Đilardino, Adrijano, Trezege, Kasano, Vijeri i Roberto Bađo, u svojoj poslednjoj sezoni), a Leće je završio na laganom desetom mestu.

Naravno, tih se godina o Lećeu pisalo malo više nego danas, ne samo zbog solidnih rezultata i igre na gol više, već i iz kadrovskih razloga: od svoje šesnaeste godine tamo je stasavao dragulj iz Nikšića, čovek kojeg ćemo na ovom istom mestu nazvati poslednjim velikim jugoslovenskim špicom (i taj nam se stav još nije promenio), ubitačni Crnogorac Mirko Vučinić za čijom karijerom treba žaliti – iako ne toliko koliko za Ševantonovom. Na klupi je bio još jedan izdanak crnogorsko-srpske škole fudbala, golman Vukašin Poleksić, sa sjajnim Urugvajcem u špicu su igrali ili Konan ili današnji napadač Partizana Valeri Božinov, u prvih jedanaest bilo je još poznatih imena, kao što su Ledezma, Toneti ili Kaseti, a u podmlatku Gracijano Pele...

Ni tu nije kraj: odnekud je izronila i priča o – pre Ševantona – najboljem napadaču u istoriji kluba i saigraču Antonija Kontea (i Čeka Morijera!) iz godina kada se Leće prvi put plasirao u Seriju A, Argentincu Pedru Paskuliju i njegovoj sličici.

Čovek koji je igrao na Mundijalu 1986. u Meksiku – počeo je prvu utakmicu, protiv Južne Koreje, ali su na ostatku turnira s velikim El Pibeom (čestitamo i njemu ovom prilikom na tituli u Dejvis kupu i postavljamo pitanje: Postoji li sportskija nacija od Argentine? Znamo da volimo da to mislimo za sebe, ali momci i devojke s one strane Atlantika kao da nemaju sport u kojem nisu talentovani, uključujući i neke velike u kojima mi ne postojimo, poput ragbija) uglavnom na terenu vreme provodili, sve do velikog finala sa Zapadnom Nemačkom, Borgi i Valdano – nosi sa sobom jedan kuriozitet.

Omaleni majstor Paskuli, avaj, nije ostao zapamćen po brojnim golovima u Seriji A i Seriji B – tada je i drugi rang takmičenja bio toliko jak da mu nije padalo na pamet da napusti Leće, iako se ekipa već posle prve sezone morala pomiriti sa ispadanjem – koliko po gafu koji je skrivio neko ko je bio zadužen za argentinski sastav u najčuvenijem albumu na svetu.

U Paninijevom izdanju za Meksiko '86. svi Argentinci izgledaju normalno, samo Piskuli kao da je nalepljen nekom neveštom verzijom fotošopa na dres, iza njega je samo plavo nebo; i kažu da na onlajn aukcijama, baš zato, ova sličica vredi mnogo više nego neke druge, a Piskuli koji će se devedesetih vratiti rodnoj grudi i bezuspešno pokušavati da bude trener, ostaće čovek iz fusnote i samolepljivih fudbalskih zanimljivosti...

Vikend koji mi je, bez ikakve moje želje, prošao u znaku Lećea, morao se tako i završiti: u nedelju kasno po podne, u 15. kolu onoga što se zvanično naziva Lega Pro, Grupa C (a što ćemo, žalim slučaj, zauvek zvati Serija C), Leće je pobedio sa 1:0 golom sunarodnika Valerija Božinova, mladog Radoslava Coneva, i tako zaseo na čelo tabele, uz dobre šanse da se u konkurenciji Juve Stabije i Fođe – s njim ih povezuje i ime Zdenjeka Zemana, koji je u dva navrata vodio Leće, tri puta Fođu i jednom Stela Rosu di Belgrado – nađe među retkim direktnim putnicima u Seriju B.

Bio bi to veliki uspeh za grad koji i dalje živi za svoj tim – iako se sada, za razliku od najboljih godina, retko može napuniti – i veliki znak oporavka za sve one koji su obožavali te male, velike priče s fudbalske strane Apenina, zajedno sa Kremonezeom i Livornom koji biju bitke u A grupi treće lige, ili Venecije, Ređane i naravno Parme koji su u skupini B...

A nema dva čoveka koji bi više uživali u tome, nema dva srca koja bi bila punija, i koja i dalje pumpaju žuto-crvenu krv u organizam, od dva najveća imena u dugačkoj istoriji Lećea.

Da, rekli smo da je prvi Havijer Ševanton, minuciozni maestro koji je u prvim godinama ovog milenijuma ličio na buduću najveću zvezdu najmanje najfudbalskije države na svetu, i to taman kada je počelo da bledi sećanje na Enca Frančeskolija i taman kada smo shvatili da, iz potpuno nevažnih razloga, El Ćino Rekoba nikada neće postati najveći, iako je imao potencijal to da postane. O Dijegu Forlanu ovog puta nećemo...

Ševanton je iz „malog“ Lećea otišao u Monako, pa u Sevilju, ali što zbog povreda – gotovo da nema mišića koji ne bi istegao, ni dela organizma koji mu ne bi zakazao, iako je delovao snažan, možda i previše snažan za svoju „visinu“ – što zbog toga što se nigde nije osećao kao u Salentu („Nosio sam dresove raznih klubova, ali dres Lećea nikada nisam skidao, niti sam mogao, jer to je moja koža“), Ernesto Havijer Espinoza nigde nije bio toliko voljen i nigde nije postizao tako lepe i značajne golove.

Vratio se 2011. samo da bi spasio klub od ispadanja, vratio se i dve godine kasnije da zaustavi slobodan pad Lećea koji se već obreo u trećoj ligi, i umalo ih je vratio, sa šest golova, ali i sa razmenom energije sa Curva Nord koja je doslovno bila neprocenjiva.

A drugi? Drugi je momak koji je, poput Kontea, odrastao na ulicama grada – dobro, ovaj je iz predgrađa – i maštao da obuče dres Leća, i koji je bio nizak poput Ševantona, pa još niži, pa još talentovaniji (ako je Leće „Firenca u Salentu“, onda je on bio „Maradona iz Salenta“); samo što će prvi put kročiti u domaću svlačionicu na Stadio via del Mare tek kada ni njegov voljeni klub ni on više ne budu u prvoj mladosti, naprotiv.

Fabricio Mikoli, znate ga, freški penzioner koji je probio i granicu surevnjivosti u unutar-južnjačkim razmiricama, pa je kao momak iz Apulije postao kralj Palerma – i tamo upao u neke nedaće s mafijom (no to je priča kojoj nije mesto u ovoj o njegovom rodnom gradu), on će ispuniti dečačke snove tek u Seriji C, i provesti tri sezone igrajući za svoju i za dušu stadiona koji ga je privlačio kao magnetom, pre nego što preko Malte ode i ostavi nam samo ono večito pitanje – da li je mogao više...

Mikoli, Ševanton, jedan Luka koji navija baš za njih, sva ta sećanja i toliko asocijacija na mali veliki tim koji je mirisao na strast i na so...

Ima, verujte, i mnogo gorih dana nego onih u kojima vam život namesti da celog vikenda mislite na žuto-crveni dres na uspravne štrafte i na Kalčo kojeg je bilo, kojeg mora opet da bude.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)