PRELAZZI: Labudova pesma fudbala, od Mekalistera do Pirla (VIDEO)

To je jedna od onih fraza koja se koristi već vekovima, iako je njena verodostojnost prilično upitna. U Ezopovoj basni o ružnom pačetu, znate je već, postoji ona jedna zbunjena patka koju svi odbacuju. Tek kada, uplašena za svoj život, misleći da joj je došao kraj, ona počne da peva najlepšu pesmu, svi shvataju da je ispred njih u stvari veliki, divni labud.

„Labudova pesma“, kažu neproverene glasine usađene u kolektivno sećanje čovečanstva, nastaje pred sam kraj, tik pre nego što se spusti zavesa. Dotad tiha, graciozna životinja odjednom se pretvara u čudo prirode, podarivši svetu čudesne zvukove s kojima odlazi u labuđi raj.

Fudbaleri metaforički „umiru“ na različite načine. Nekima se taj kraj – u ovom slučaju konec karijere i penzija – prišunja iznenada: jednog trenutka vidite majstora kako elegantno trči za loptom, i već u sledećem izda ga korak, kao da klecne, i onaj ništavni bek odjednom izgleda stotinu puta brži od njega.

Neki drugi na pozornici ostanu predugo, kao ocvale rokenrol zvezde, kao Elvis leta 1977. u Dakoti i Nebraski, na svojoj potonjoj turneji: debeo i neuredan, izlazi na scenu toliko iscrpljen, urađen i sveukupno passe da ne može ni da izrecituje „Are You Lonesome Tonight?“ – u fudbalskoj verziji, to je fudbaler čiji je vrhunac odavno prošao a on se, drtina matora, i dalje švercuje uz mlađe snage, pokušavajući da po azijama i arapskim zalivima iskamči još koji dolar za svoje sramotne nastupe...

Ovo nije priča o takvim prodavcima fudbalske magle. Ovo je omaž fudbalskim labudovima koji, kada su ih već svi otpisali, imaju u grudima i gaćama snage za još jedan nastup koji vas tera da ustanete i aplaudirate ili da u neverici, s osmehom, vrtite glavom. O onima koji zaista stare kao vino ili šljiva srpskog seljaka, zakopana ispod drevnog hrasta na dan kada mu se rodilo prvo dete...

Niko nije trpeo toliko „tovarenja“ kao Žerar Ulije leta 2000. godine. Liverpul je tada živeo u ne toliko dalekoj prošlosti, prošla je tek decenija otkako se na Enfildu ukazala poslednja titula, i navijači su i dalje mislili da Crveni treba da se bore za prvo mesto, da im sleduju najbolja pojačanja, da je Liverpul, o, kako smo samo bili naivni, veliki klub u koji svi hrle.

A taj zlosrećni Francuz, koji će umesto svoje labudove pesme na Mersisajdu dobiti infarkt i pretnje smrću ispisane neveštom rukom po zidovima trening-centra Melvud, on se drznuo da napaljenim navijačima podvali kukavičje jaje u vidu ćelavog 35-godišnjaka koji je prethodne sezone bio najbolji igrač neuglednog Koventrija...

Kakav šok: umesto visokoprofilnog prelaznog roka, na Enfild stiže Gari Mekalister, elegantni ali prespori vezista koji je poslednji trofej uzeo 1992. godine, kada je bio jedan od stubova pretposlednje velike ekipe Lidsa u pohodu na titulu.

Kako nas je samo sve prevario: prekaljeni Mekalister će biti oslonac, pogonsko gorivo i savršeni izvođač penala i slobodnih udaraca u sezoni u kojoj je Liverpul osvojio onu manje važnu „triplu krunu“ - dva domaća kupa i Kup UEFA – a iako je izgledao kao utekao iz gerijatrijskog doma pored poletnog ubermenscha Stivena Džerarda, baš će njihov odnos tananom pozlatom obojiti proleće 2001. Kao u onom tupavom crtaću koji smo obožavali kao klinci, Gari je bio mozak a Stiven telo, Gari dirigent a Stiven prva violina, Gari Kristofer Lojd a stiven Majkl Džej Foks iz „Povratka u budućnost“, a Liverpul je imao najbolju sezonu u čitavoj deceniji i po, od 1991. sve do Rafine crvene revolucije...

Ima takvih primera koliko hoćete, u svim prvenstvima. Jedino kod nas, uprkos povremenom vraćanju „internacionalaca“ u Zvezdu i Partizan, iznimno retko? Možda Ljubinko Drulović one sezone u crno-belom, ili je to mogao da bude Dejo Savićević na drugom medenom mesecu na Marakani, samo da nisu počele da padaju bombe, da ubijaju ljude, želju za životom i fudbal?

Naravno, u razmatranje ne ulazi Saša Ilić, pošto govorimo o onom „još jednom“ nastupu na najvećoj sceni, pošto govorimo o „povratku opisanih“, a njega niko nije uspeo da otpiše ni da svrgne, njegovo „još jednom“ - ili, što kaže pesma Partizanovih navijača, „još malo“ - traje već toliko dugo da to sigurno ne može biti slučajnost...

Paolo di Kanio, jedan od onih igrača koji nisu bili veliki jer su bili kontroverzni, nego upravo zato što jesu bili kontroverzni, došao je u Čarlton iz svog Vest Hema i podario Ostrvu čitavu sezonu majstorija, pre nego što će okončati karijeru u jednom drugom svom klubu, na Olimpiku.

U istoj ligi, otromboljeni Alen Bokšić pokazao je svu balkansku lucidnost jedne godine u Midlzbrou, a Sem Olardajs gotovo da je specijalizovao svoj široki nos da namiriše „otpisane“: Bolton je redom dovodio Okoču, Đorkaefa, Ivana Kampa, Fernanda Jera, Kevina Dejvisa, sve u samom sutonu karijera, i jedino je sa Žardelom pogrešio, pošto Mario nije bio ni senka onog visokog, naizgled trapavog momka iz prugastog dresa Sportinga...

Kad smo već kod zeleno-belih dresova, na Parkhedu, katedrali Seltika, i dalje sa setom i ponosom pričaju o Lubomiru Moravčiku. Kreativni, niski Slovak za kojeg smo prvi put čuli kada je dobio crveni karton protiv Zapadne Nemačke u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1990. i trasirao Mateusu i Elfu put do zlatne boginje, izvučen je kao zaboravljena karta iz špila sunarodnika Jozefa Vengloša.

Lubo će u četiri sezone postati idol navijača jednog od najpopularnijih klubova na svetu i najbolji partner – bili su, da se vratimo filmskim referencama s početka teksta, kao R2-D2 i C3P-O, razumeli su se savršeno čak i kad gledaoci to nisu kapirali – Henrika Larsona.

I bilo je karmički razumljivo što će nekoliko godina kasnije i Larson imati svoju labudovu pesmu: za vernost Seltiku nagrađen je odlaskom u Barselonu i igranjem sa Ronaldinjom, Žilijem, Ćavijem, Etoom; za onu još važniju, vernost fudbalu, nagrađen je s dve savršene asistencije za osvajanje ušatog trofeja Lige šampiona na stadionu Francuska, u finalu 2006. godine...

Svih nabrojanih – i mnogih drugih koje smo zaboravili, a koje bi čitaoci MOZZART Sporta mogli u komentarima da dodaju na listu večnih majstora trećeg doba? - valja se setiti ovih dana, kada je Florentino Perez učinio još jedan zločin prema fudbalu, Real Madridu i onome što se nekada zvalo „tradicija“, doslovnim teranjem iz kluba ikone i idola Ikera Kasiljasa...

Iker je u suzama otišao u Porto, te je čak i onima koji se kunu u kraljevsku lozu ostao je opor ukus na nepcima i latentna – ili čak manifestna – želja da Madriđani naredne sezone propadnu, a da sa tim neuhvatljivim portugalskim klubom Kasiljas dogura do same završnice Lige šampiona.

Ne bi im bio prvi put, a ni drugi...

Za kraj smo, ne brinite, ostavili najvećeg. Možda će se po najvećem modernom majstoru među takvima za deset-dvadeset godina, umesto „labudova pesma“ govoriti „Pirlo u Juventusu“?

I sve će vam biti jasno: otpisani 32-godišnji (kao da je za klasu godište uopšte pa bitno!) šmeker kojeg Galijani i Berluskoni šalju za nula evra u Juventus, kao najlepši upakovani paket Đuzepeu Maroti, sve sa mašnicom, natpisom „lomljivo“ i penkalom koje je dobio kao ironični znak pažnje, u crno-belom postaje otelotvorenje rečenice koja se pred novinarima otela Điđiju Bufonu u trenutku kada je saznao da će bradonja doći u Torino:

„Bog postoji“...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)