PRELAZZI: Krivi smo! Znali smo da je vođa slep, i nismo uradili ništa!

PUTUJ EVROPO

"Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom ostavivši kuće i grobove naših predaka ne bismo li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo."

"Pa zar niste svi na broju?", procedi vođa ne dižući glave.

"Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze."

"Ne mogu da pogledam!"

"Zašto?!"

"Slep sam!"

Nastade tajac.

"Jesi li u putu vid izgubio?"

"Ja sam se i rodio slep."

Sve je, u toj zagrebačkoj noći, o kojoj je sve rečeno u poslednjih nekoliko dana, bilo dibidus domanovićevski, sve je bilo zapisano mnogo pre nego što je onih nesrećnih 11 momaka nevoljno odverglalo himnu, da bi potom svi skupa izgledali poput Bambija u onom Diznijevom crtaću: nesigurni na svojim nogama, uplašeni od svakog šuma, s panikom u očima... A bez ikoga da ih uteši.

Bio je slep Mali Vođa, koji je širio ruke na klupi (jer je jedino u tome dobar), Siniša Mihajlović, bio je slep i onaj Veliki Vođa, koji se izljubio s Davorom Šukerom uoči utakmice, Tomislav Karadžić, slepi su i dalje obojica - slepi u bahatosti, u egomanijakalnoj nespremnosti da se suoče sa sopstvenim neuspesima. Slepi, a obraz ko đon "martinke", samo još masniji...

Da je Srbija normalna država, kao što nije, da je njen fudbalski savez normalan, kao što nije, Mihajlović, Karadžić i svi povezani s njima već od petka uveče bili bi na smetlištu fudbalske istorije - od potonjeg bi ostao tek onaj trening centar u Staroj Pazovi, pompezno nazvan "kuća fudbala", od prvog samo sećanje na dane kada se patriotizam dokazivao ugovorima, a fudbalsko neznanje i taktiziranje dostojno jednog Bata Đore bili najbolja preporuka za najvažniju sportsku poziciju u državi.

Da je Srbija normalna, danas bismo, poput Belgijanaca i Francuza - čiji je fudbal takođe umeo dotaći dno - zasukanih rukava razmišljali o tome kako dalje, gledali u budućnost i pravili planove kako da nam se nikada ne ponove jedan Karadžić i jedan Mihajlović.

Ne, naopaki smo, i zato smo ovde gde smo. Zato se našim najboljim igračima događaju početničke greške, zato Kolarov izgleda kao petlić na prvom treningu. Zato nemamo tim ni koncepciju. Zato nemamo Adema Ljajića, dečka koji bi se poigravao s Hrvatima u Zagrebu - jer i njima je mogla tako lako da uđe voda u uši, samo da smo imali srca i pameti.

Zato ne postoji trener što bi se prihvatio posla koji je nekada bio vrhunac karijere. Zato ne postoji opozicija u fudbalskom savezu, mada ju je imao i jedan Miljan Miljanić.

Što bi rekao Đorđe Balašević, u pesmi „Putuj Evropo“: krivi smo mi koji smo ćutali. Jer sve smo zaista znali i pre tog tužnog Maksimira, i pre fašističkih uvreda s tribina, i pre nego što je Mihajlović saopštio svojih samoubilačkih startnih 11. Znali smo da je vođa slep, i nismo uradili ništa. Ili makar ne dovoljno. I zato smo ga, valjda, i zaslužili.

MALI VELIKI SAN MARINO

Glatka pobeda od 8:0 u San Marinu nije dala krila Englezima, ali je po ko zna koji put otvorila pitanje da li „veliki“ uopšte treba da gube vreme igrajući s "malima".

San Marino je zakucan za dno rang-liste FIFA, a da bi se pomerili sa 207. pozicije morali bi da pobede makar jednu utakmicu, što im u poslednjih 58 pokušaja nije pošlo za rukom. Poslednji gol su dali u oktobru 2008, kada su uspeli da uguraju loptu u mrežu Slovačke, a od tada je njihov golman obavljao neslavni posao 116 puta.

Šetnja kroz jednu od najstarijih - ali i najmanjih - evropskih država bila je u petak uveče toliko laka za englesku reprezentaciju da su pekari, lekari i bankari s Apenina skoro pa slavili jedan korner i jedan ofsajd. Čak je i švajcarski sudija Alen Bijeri pokazao milost prema amaterima, ne produživši meč ni za jedan jedini sekund.

A oni su se, kao i uvek, odužili time što skoro da nisu faulirali Engleze - fudbaleri San Marina toliko su veliki sportisti da gotovo nikad ne udaraju protivničke fudbalere. Jednostavno, ne poseduju ni bes što su toliko loši, ni ljubomoru koja bi se, kada služite kao hrana za lavove, u nekim drugim slučajevima (i u nekim drugim narodima) lako pretvorila u svirepost. Kod njih je fudbal zaista zabava, i vrhunac uzbuđenja je što su uopšte došli u mogućnost da svojim velikim fudbalskim idolima stisnu ruku...

Poštenje i radost igre izviru iz svakog njihovog poteza, a hrabrost da se suoče s neumitnim porazom, i da ga prihvate s osmehom na licu, vredniji su, ponekad, od svih miliona funti u kojima uživaju Runi, Defo, Džerard, Lampard i ostali...

Zato je bilo otužno slušati komentatore i stručne konsultante britanskog ITV-a, koji je prenosio utakmicu. Zezanje Ejdrijena Čajlsa i njegovih gostiju u studiju: Gereta Sautgejta, Lija Diksona i Roja Kina, u jednom trenutku je otišlo toliko daleko da je na zvaničnom Tviter nalogu reagovao i Fudbalski savez San Marina, nazvavši "komentarisanje" sramnim i uvredljivim po simpatične igrače u plavim dresovima. Sem što su prozivali ekipu za loše rezultate, ovaj se kvartet otvoreno sprdao s njihovim igračima. Nisu imali ni dovoljno dostojanstva da nauče bilo šta o njima, pa su im izmišljali zanimanja i pozivali njihove šefove da im daju otkaze jer toliko loše igraju fudbal...

Bahatost Engleza (i jednog Irca) na stranu, možda je stvarno došlo vreme da se, kao u drugim kontinentalnim asocijacijama, ali i kao u Ligi šampiona i Ligi Evrope, uvedu prekvalifikacije za niže rangirane ekipe. S jedne strane, time bi se izbegli susreti Davida i Golijata, skratio se broj utakmica po grupama, a mnoge bi nacije sačuvale zrno dostojanstva. Utoliko više što bi u tom prvobitnom razigravanju čak i San Marino mogao da dođe do pobede - ako savladaju uvek neugodnu Maltu ili tvrdu Andoru, naravno...

Argument protiv je što fudbal zaista jeste igra za sve, što otkad postoji najgori tim može, uz malo sreće, da dođe do najboljeg (pogledajte samo šta se svake sezone dešava u FA kupu) te bi uvođenje kasti moglo da smanji njegovu popularnost i demokratičnost.

A tu je i ono što bi moglo nas itekako da zaboli. Možete li da zamislite da padnemo toliko nisko da nas ubace u isti koš sa patuljcima evropskog fudbala? Ja mogu, sve lakše...

KRALJ BEZ TRONA

Jedno drugo pravilo, promenjeno pre četiri godine, moglo bi da izazove zemljotres u fudbalskom svetu: ako Španija, koja je kiksnula protiv Finske u Hihonu, izgubi od Francuske u Sen Deniju u utorak, pašće na pet bodova iza Francuza i tako gotovo sigurno ostati bez prvog mesta u grupi. Baraž je čudan, tamo svašta može da se dogodi, pa i to da aktuelni svetski prvaci ispuste priliku da dogodine u Brazilu brane svoj tron... Posebno jer se već naslućuje da bi u tom baražu mogli da se nađu Englezi i Portugalci.

Španska magija olupala se o finsku odbranu. Finci ne samo da su "parkirali autobus" ispred svog gola, oni su, kako je neko primetio, tom autobusu skinuli i točkove i ostavili ga tamo da leži. Ali više od organizovanih Nordijaca (koji u sastavu, otkako je veliki Jari Litmanen uzeo papire za penziju, nemaju ama baš nijedno ime od kojeg preti opasnost), o glavu im se obila bahatost, nadmenost, samouverenost, i zaborav onog osnovnog fudbalskog pravila, jednostavnog do banalnosti, a tačnog do truizma: u fudbalu je sve moguće. A posebno je moguće da primite gol ako ne iskoristite deset svojih prilika...

Panika koja je zavladala u ekipi Visentea del Boskea opipljiva je skoro koliko i ona u Barseloni kada su ih Real i Milan za nekoliko dana potukli do nogu - poređenje nije slučajno jer okosnicu španske reprezentacije čine, naravno, Barsini Katalonci, zbog čega i Crvena furija neguje tika-taku.

Barsa se izvukla, hoće li i Španija?

BOSANSKI DIJAMANTI I ISLANDSKI SAFIRI

Iste one noći kada su Srbi prisustvovali "izravnom prijenosu" kraha našeg "nogometa", ni dvesta kilometara od Zagreba, i na istok i na zapad, dešavalo su se dve velike stvari: obe su uključivale nacionalne timove bivših republika SFRJ, samo s potpuno različitim predznakom.

Na Bilinom polju u Zenici, na stadionu koji je još u bivšoj državi važio za najlepši - za vreme u koje je sagrađen, 1972, bio je čudo, što zato što je smešten u samom centru grada, što zbog činjenice da je bio prvi pravi fudbalski objekat u Jugoslaviji, bez atletske staze, s publikom koja pomoćnog sudiju može da šašolji po glavi ako joj se prohte - reprezentacija Bosne i Hercegovine overila je, praktično, prvo mesto u grupi i premijerni plasman na Svetsko prvenstvo.

To što su nasuprot sebe imali posustale Grke, čija nova generacija tek treba da dokaže da poseduje i mrvu kvaliteta one Rehagelove falange koja je na prepad osvojila evropski tron 2004, pa ni činjenica da je ta grupa G možda i najslabija, ne umanjuju veliku pobedu i veliki uspeh Bosanaca.

Edin Džeko je, sada više nema sumnje u to, jedan od najboljih evropskih špiceva. Dijamant je čak i na klupi Mančester Sitija (na kojoj ga uporno drži Roberto Manćini, o čijim trenerskim kvalitetima možda najbolje govori da je pajtos i mentor Siniši Mihajloviću) uspeo da sazri, a razgoropađuje se posebno kada s njim zaigraju Vedad Ibišević i Zvjezdan Misimović. O poslednjem, naravno, svaki put treba iznova govoriti da je imao žarku želju da igra za Srbiju, ali mu je iskusni trenerski vuk Vladimir Petrović Pižon kazao da je debeo, i tako ga poklonio Bosancima.

Fantastični bosanski triling ukupno je postigao 16 golova za ovih pet kola (dvostruko više nego čitava reprezentacija Srbije), a na listi strelaca evropskog dela kvalifikacija zauzimaju tri od prva četiri mesta - kvari ih samo Izraelac Tomer Hemed, koji je pet od svojih šest pogodaka dao ubogom Luksemburgu. I dok odbranu Bosanaca uglavnom čine igrači čiji pedigre nije poznat mimo Sarajeva, Zenice i Tuzle, na golu je sve bolji Asmir Begović, koji će ovog leta sigurno napustiti Stouk i preći u neki uspešniji klub.

U Ljubljani, na pomalo depresivnim Stožicama, Slovenci su se oprostili od Mundijala, a san je nastavio da traje za Island. Jedno od najprijatnijih iznenađenja dosadašnjeg toka kvalifikacija (uz Crnu Goru i, u istoj grupi sa Slovenijom, Albaniju), plavokosi momci s dalekog severa kontinenta uspeli su da slave 1:2, i to "iz dvojke".

Umnogome je to zasluga jednog čoveka, Gilfija Sigurdsona - veznjak Totenhema dao je gol iz slobodnjaka Handanoviću, što se ne događa često, a potom mu je šut za pobedu namestio veteran Eidur Gudjonsen, koji ni u 35. godini ne odustaje od želje da kao najbolji islandski fudbaler svih vremena svoju malenu naciju odvede na Svetsko prvenstvo.

Kad smo već kod malih a velikih nacija, Crnogorci su, kao što je bilo i predviđeno, pobedili Moldaviju u Kišinjevu, ali je vrednije čak i od pobede bila postavka igre. U teškoj utakmici, po bezveznom vremenu, crnogorska ekipa se mučila, ali kada je Milorad Peković dobio crveni karton selektor Brnović je krenuo još ofanzivnije, ubacio Simona Vukčevića. Hrabrost se isplatila, rezultat je stigao. Što bi se reklo - može tako, a može i ovako...

(Foto: Star Sport, Action Images)