PRELAZZI: Koventri i Beograd

Nigde bombe nisu padale tako snažno kao na Koventri. Sedište avio-industrije, gradić od 200.000 stanovnika, tokom nekoliko strašnih meseci 1940. godine bio je pod stalnim udarom Luftvafea. Više od 1.000 žitelja grada u samom srcu Engleske je stradalo, a godinama kasnije mnogi su optuživali Čerčila da je pustio da se pokolj dogodi, kako Nemci ne bi shvatili da su njihove šifre odavno provaljene.

Ni deceniju nakon rata, Koventri nije uspevao da se oporavi. Rane su bile preduboke, fabrike zamrle, narod previše siromašan. Nije, zaista, bilo mnogo gradova koji su toliko stradali pod bombama. Možda samo jedan, tamo daleko na Balkanu, gađan iznova i iznova eksplozivima na kojima su bile ispisane poruke i na nemačkom i na engleskom.

Samo Beograd.

O, Beograd je znao šta znači smrt sa neba. I zato je pritekao u pomoć: pedesetih godina prošlog veka iz glavnog srpskog grada stigle su tone materijala kako bi se u Koventriju sagradilo uništeno pozorište. Koventri nije ostao dužan: velikim slovima, u samom srcu grada, tamo i dalje ponosno stoji – Belgrade Theatre. Nedaleko odatle, nalazi se i Belgrade Plaza, stambeno-poslovni kompleks s najskupljim kvadratima u ovom delu Engleske. Svake godine makar nekoliko desetina turista iz Koventrija dođe u posetu gradu kojem duguju mnogo; oni vole Beograd onoliko koliko je on voleo njih.

Stižemo i do fudbala, ne brinite.

Termin „bratski klubovi“ pojavio se pre nekoliko godina i odmah ušao u fudbalske rečnike širom sveta. Nekada su ta prijateljstva među klubovima i njihovim navijačima sazidana na istoj veri, istim uverenjima ili istim bojama. U gorem slučaju, na druženju nekoliko viđenijih naših navijača s nekoliko viđenijih njihovih, usled čega čitave tribine, a da realno ni same ne znaju zašto, prihvataju „pobratimstvo“ i počnu da se zanimaju za sudbinu tog drugog tima.

Crvena zvezda je vrhunac svoje prijateljske priče sa Spartakom doživela u Moskvi – iako su Rusi na otvaranje stadiona mogli da dovedu bilo koji tim na svetu, sa mnogo većim imenima i reputacijom, oni su odabrali baš Beograđane.

Ali niko, baš niko od brojnih navijačkih grupa iz Beograda, pa ni oni obični simpatizeri nisu se setili da bace pogled na borbu navijača Koventri Sitija da sačuvaju svoj tim u svom gradu, niko se nije dosetio da se solidariše ili pobratimi s njima, iako za to postoje makar dva debela razloga: prvi je tradicionalno, neprijateljskim bombama potpomognuto pobratimstvo; drugi je činjenica da je Koventri Siti slika i prilika posrnulog kluba, a da su njegovi navijači možda i najglasniji ustanici protiv modernog fudbala i svih njegovih pošasti.

Nekada jedan od onih malih velikih klubova – redovan u prvoj ligi, solidan u kupovima, ali sa samo jednim parčetom srebrnine (osvojen FA kup 1987. na Vembliju, protiv moćnog Totenhema na produžetke, u jednom od, sećaju se Englezi, najboljih finala u istoriji) – doživljava najteži period u istoriji. Momci u svetloplavim dresovima, koji su proslavili Stiva Ogrizovića i onog čudaka Diona Dablina, lika koji je jednako uspešno cepao mreže i igrao centarhalfa, trenutno giljaju u Ligi 1, trećem rangu engleskog fudbala, a meč koji su posle vođstva od 2:0 odigrali 2:2 sa Kroulijem za vikend bio je tek treći po povratku u njihov grad.

Punih godinu i po Koventri, ionako na staklenim nogama, kao „domaćin“ je igrao u Nortemptonu, pedesetak kilometara dalje. Većina navijača bojkotovala je ove utakmice, a onaj najzagriženiji deo imao je svoj vid protesta: mečeve su pratili sa brda iznad stadiona Nortemptona, odakle se vidi samo trećina terena.

Tu se navijalo, tu su se razvijale parole poput „Fix football!“, tu se pevalo protiv agenata, menadžera, protiv novih grubih fudbalskih pravila koja ne haju za tradiciju, za istoriju, za običnog navijača koji želi samo jednu „privilegiju“ u životu – da svakog drugog vikenda može da ode na svoj stadion, da gleda svoj tim, da pusti glas i zaboravi na sve muke u tih stotinu i kusur minuta na tribini.

Koventri Siti je, pod vođstvom negdašnjeg velikog borca sa škotskih terena Stivena Preslija relativno loše počeo sezonu, ali je vernicima na Rikoh areni dovoljno što su se Sky Blues vratili kući – to je, znaju prvi, najznačajniji korak ka povratku u Premijer ligu, u kojoj su poslednji put bili 2001. godine.

A mi u Beogradu, kojima su fudbalska braća, prijatelji i pobratimi, avaj, već nametnuti, možemo makar zbog starog prijateljstva, zbog onog pozorišta sa tako lepim imenom u centru grada, da se malo zanimamo za sudbinu Koventrija.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)