PRELAZZI: Klaudio Pizaro, riba u vodi

Šta je fudbal? Pitanje zvuči banalno, kao da je odgovor lako dati, ali ako probate, sve će vam zvučati neubedljivo ili enciklopedijski. Možda je fudbal kao ljubav, kao politika, najbolje ga je opisati rečima, pa ko shvati, shvatio je, onako, znate kad deca razglabaju na ta pitanja – ljubav je kad nekog voliš, politika je kad nekog lažeš i šta tu ima dalje da se priča.

Šta je fudbal? O tome misli Mario Vargas Ljosa tog vrelog popodneva na stadionu Kamp Nou, 13. jun 1982, svetski prvak Argentina samo što nije dočekala Belgijance, senka pada na tribinu na kojoj je Ljosa, u tom trenutku samo veliki peruanski pisac, kasnije mali peruanski političar, još kasnije impozantni nobelovac.

Ljosa gricka olovku dok čeka da počne utakmica, ima tu privilegiju da bude u svečanoj loži, ali to njega ne zanima, on je ovde zbog fudbala, ne zbog statusa.

Nije prvi književnik koji se bavi fudbalom i koji živi za fudbal, još otkako je kao desetogodišnjak zavoleo La „U“, klub kremastih dresova u rodnoj Limi, mada ga nikada nije umeo igrati. Alber Kami, recimo, jeste znao, Artur Konan Dojl je u njemu video misteriju koju ni Šerlok ni Doktor Votson ne bi rešili, Sartr je pokušavao da dâ egzistencijalistički odgovor na pitanje „Šta je fudbal“ („U fudbalu sve zakomplikuje prisustvo onog drugog tima“, napisao je u “Kritici dijalektičkog uma”), Oskar Vajld je išao na tribine, ali to koliko Ljosa voli fudbal, to može možda da se meri samo sa Eduardom Galeanom...

Pa dobro, Mario, šta je fudbal, tog leta 1982? Ljosa polemiše, dok se timovi zagrevaju, sa uglednim brazilskim antropologom Robertom da Matom. Da Mata je tvrdio da popularnost fudbala, ne samo u Brazilu, potiče iz žudnje za jednakošću i slobodom. Fudbal se voli univerzalno jer su pravila svima jasna i jer je jako demokratski, jer se osoba u njemu ceni po onome što je: po svom umeću, posvećenosti, inventivnosti, efikasnosti, i to u svetu krcatom nepravdom, korupcijom i nasiljem.

Fudbal nam nudi harmoniju i zakon pred kojim smo svi isti.

Peruanac nije zadovoljan tom teorijom. Dok oko njega plešu španske, katalonske, argentinske i pokoja belgijska zastava, pisac misli da Brazilac nije bio u pravu. Strast za fudbalom, kaže on, nije toliko komplikovana kao što sociolozi i psiholozi pokušavaju da predoče: ne, fudbal jednostavno daje ljudima nešto što oni retko imaju. Mogućnost da se dobro zabave, da se uzbude oko nečega, da osete intenzivne emocije koje fale u dnevnoj rutini.

„Ljudi koji ne vole fudbal zaboravljaju koliko je važno zabavljati se. I koliko je zabava nevina i prolazna.“

Te 1982. poslednji ples na svetskim prvenstvima igrao je jedini Peruanac kojem bi Ljosa priznao da je veći od njega. Teofilo Kubiljas, predvodnik najslavnije generacije u istoriji peruanskog fudbala, koja će 1975. osvojiti Kopa Amerika i plasirati se u dva četvtrfinala na Mundijalu, Teofilo i njegova spoljna desna igrali su u sredini sa Ugom Sotilom, Krojfovim saigračem u Barseloni, i Sezarom Kuetom, kojeg su zvali „levonogi pesnik“.

Taj tim bio je otelotvorenje onoga o čemu je pričao Ljosin intelektualni rival Roberto da Mata. Teofilo Kubiljas, to je inventivnost koja obara sa stolice stadiona.

Ono što Ljosa 1982. ne zna je da njegovo, gotovo dijametralno suprotno shvatanje fudbala, o zabavi, uzbuđenju i intenzivnim emocijama, u stvari proriče jednog drugog igrača, skoro velikog kao Kubiljasa, onog koji će održavati u životu i Peru i njihovog Nobelovca.

Dok nastaju oni redovi u Barseloni, tamo daleko, u domovini, u lučkom gradu Kaljao odrasta četvorogodišnji Klaudio Migel Pizaro Bosio.

Dovoljno je i samo Klaudio, ta reč biće u stvari signal za urlanje njegovog prezimena na krcatim stadionima Bundeslige – kad smesti loptu u mrežu, spiker vikne „Klaudio“, onda 50.000 ljudi složno odgovori „Pizaaaarooo“, i tako još jednom, pa još jednom, pa još jednom, pa skoro dvesta puta, zaključno za het-trikom koji je veteran latinoameričkog i nemačkog fudbala postigao u sredu uveče, u krasnoj pobedi njegovog Verdera u Leverkuzenu, od 4:1.

Sa još ta tri gola, Klaudio Pizaro popeo se na brojku od 186 pogodaka u prvenstvu, učvrstio petu poziciju na večnoj listi (ispred njega su samo Gerd Miler, Klaus Fišer, Jup Hajnkes i Manfred Burgsmiler), a na onoj drugoj listi, najubojitijih stranaca koji su ikada zaigrali u Bundesligi, odavno je prešišao Đovanea Elbera. Pre punih šest godina...

Pitajte Ljosu „Šta je fudbal“ i ni danas neće umeti da vam objasni, verovatno, ali moći će da pokaže prstom na Klaudija Pizara i sve će vam biti jasno. Fudbal je ono kad te jednako vole i u zvezde kuju navijači ne jednog, nego dva kluba, i to iz istog prvenstva, pomalo i konkurenata.

Fudbal je ono kad Klaudio Pizaro postigne gol desnom nogom, pa kad je cepne glavom, pa kad lobuje golmana, pa kad se nađe tačno na onom mestu na koje će se lopta odbiti, pa kad Klaudio Pizaro utrči, a da ne bude u ofsajdu, pa kad asistira petom bez gledanja ili onim pasom koji rascepa prostor na sitne parčiće koje sastavi tek usporeni snimak, pa kad Klaudio Pizaro šutne sa 25 metara i lopta svejedno upadne u mrežu, pa kad se Klaudio Pizaro zagradi, leđima okrenut golu, i ne može niko da mu je uzme, i mogao bi tako do sutra da stoji i da čuva loptu...

U Leverkuzenu u sredu je demonstrirao sve to za nešto više od jednog poluvremena: i dugački korak da pretrči beka i lucidnost da lobuje golmana, i smirenost da izvede penal onako kako su penali zamišljeni da se izvode, i trzaj glavom posle kornera da dotuče protivnika.

Fudbalski čistunci kažu da je savršeni het-trik onaj kada se jedan gol da levom, drugi desnom, treći glavom. Onda je savršenstvo jedina reč koja opisuje veterana – uzeo je u oktobru 38. godinu! – u belom dresu sa brojem 14 na leđima.

Sve je to Mario Vargas Ljosa 1982. znao i ništa nije znao, čak ni on. Jer se takvi kao Klaudio Pizaro i ne moraju i moraju pojaviti, pitanje je samo da li će biti prepoznati, a onda i da li imate dovoljno sreće da budete živi baš tada, da gledate to uživo i da čujete huk s tribina po stotinu, po dvesta puta, u više od 400 utakmica koliko je odigrao u Bundesligi...

Njegov saigrač iz Bajerna Memet Šol nazvaće ga „bez sumnje najboljim i najkompletnijim igračem u Bundesligi“ u prvoj deceniji 21. veka. Feliks Magat će u jednoj rečenici objasniti: „Svetska klasa“.

Nije da se nije videla od samog početka. I nije da je čudo što majstor nosi prezime najozloglašenijeg španskog konkistadora, Fransiska Pizara, koji će srušiti veliko carstvo Inka; ovaj Pizaro će krenuti u suprotnom smeru i cela Evropa poludeće za nekim klincem iz Alijance, ali samo će Bremen, tada ambiciozni Bremen, imati dovoljno hrabrosti da visokom klincu pomalo trapavih pokreta ponudi mesto prvog špica.

Bio je to početak jedne strastvene veze, no prekratke. Baš kao što u Ljosinim romanima realnost zna da bude brutalna i da vas sačeka iza prvog ćoška, tako u Bundesligi Bajern zna da bude brutalan i da sačeka prvi grumen zlata u prvom narednom prelaznom roku. Kada Minhen pozove, pogovora nema, on funkcioniše kao neki previše strogi otac ili kao previše atraktivna ljubavnica, svi drugi su manje vredni.

Valjda je to s Verderom i Pizarom bila ljubav, a Bajern tek avantura sa privlačnom damom koja nudi pola miraza samo za jednu noć sa njim? Šta je obećala, to je i ispunila: u Minhenu se Klaudio naosvajao trofeja, zvali su ga i Bog Inka i Bombarder sa Anda, ali želeo je više, hteo je onaj ušati pehar i hteo je više novca, zbog čega će jednog leta prihvatiti savet Nolberta Solana, stisnuti ruku Žozea Murinja i preseliti se 2007. u London, napravivši tako najveću grešku u svojoj dugoj i berićetnoj karijeri.

Peruanski kapiten nikada nije bio previše pažljiv, ni prema sebi ni prema drugima (oduzeće mu, negde oko Oktoberfesta, dozvolu zbog vožnje u pijanom stanju, a on će novinarima u diktafon doslovno reći „Ma nije problem što pijem, nego što posle sednem u auto“), voleo je u javnosti da komentariše i odluke svog trenera, voleo je previše da vodi računa o svojoj frizuri, što je jednom vrlo brutalno primetio čelični Magat, voleo je da priča o svojim rasnim konjima iz ergele koju je držao u Argentini mnogo više nego o dešavanjima na terenu...

Ništa od toga nisu bile karakteristike u koje bi se Žoze Murinjo zaljubio. Dodajte na to drugu kulturu, drugačije medije, stil igre na koji se teško naviknuti posle skoro decenije u Nemačkoj, i avantura se nije mogla ni završiti drugačije.

Iz Čelsija će otići i pre nego što mu je istekla kirija za stan, i vratiti se prvoj ljubavi. Verder ga je, uprkos izdajstvu, dočekao raširenih ruku. Taj klub je oduvek bio veći nego što mu kažu ime, trofeji i reputacija, uostalom, neko koga je toliko godina vodio jedan Tomas Šaf ne može da bude ništa drugo do dostojanstven i pristojan.

Bajern će opet pozvati, ta ljubavnica obećaće ovog puta ono što zbog čega su Peruancu zaiskrile oči – kada već nema sreće sa reprezentacijom, koja nikako da se domogne Mundijala, uprkos sastavu u kojem su i Farfan i Gerero i Zuniga, onda hajde da makar u klubu bude najsrećniji što može biti – da, ono što mu je nedostajalo, ono što ga je proganjalo, ono što je sanjao: Ligu šampiona.

Taj pozni, evergrin Klaudio Pizaro biće jedan potpuno drugačiji igrač. Kod Hajnkesa je mogao da zaigra čak i „desetku“, da bude u „rupi“ koju su iza sebe ostavljali Gomez i Mandžukić, skupa ili naizmenično sa Tomasom Milerom; ali je uglavnom upotrebljavan kao treći napadač, i daće neophodnu dubinu, smirenost i efikasnost ekipi koja je morala da se oporavlja od izgubljenog finala na svom terenu 2012. U finalu 2013. protiv Dortmunda neće igrati, i možemo samo da zamislimo koliko se tresao na klupi pri samoj pomisli da bi veliki san mogao ponovo da mu nestane ispred nosa.

Srećom, nije, i Peruanac je najzad dobio krunu na svojoj karijeri...

I tu nije bilo gotovo.

Ako je Bajern ljubavnica, onda je od one fele koja stalno ište nove, mlađe i potentnije udvarače. Klaudio ima sve u životu, ali još je tu strast, sa 37 jeseni nije spreman da se odrekne terena i da spakuje sve one golove na traku koja će se prikazivati o rođendanima i žurkama. Ima prošlog leta i cilj: da pretekne Ulfa Kirstena na petom mestu one liste najboljih strelaca; i da najzad, posle toliko muka i peripetija, natera Ljosu da još jednom krene do stadiona, ako Peru stigne do najvećeg među svim takmičenjima.

I ko bi drugi mogao da ga prihvati nego njegov Verder? Šaf nije više tu, ali i dalje su to tribine zaljubljene u svog odbeglog, dugokosog Inku, koliko god puta da im je slomio srce, on je taj – ničije prezime ne odzvanja Vezerom tako gromko ni tako milozvučno.

Romansa, po treći put, sada zauvek...

Šta je fudbal, to sa sigurnošću ne zna ni veliki nobelovac i Pizarov sunarodnik i zaljubljenik u taj sport, onaj što je pre dvadeset godina napisao memoare „Riba u vodi“, i dobar deo u tim memoarima zauzimaju razmišljanja o fudbalu.

Šta je fudbal, dumao je on 1982. na Kamp Nou i nije mogao ni da zamisli, ili je upravo mogao da zamisli, da odgovor na to pitanje raste u lučkom gradu Kaljao, u liku jednog četvorogodišnjaka.

Šta je fudbal, pitaće se Mario Vargas Ljosa, i kada shvati da nema odgovor, a da mu je već toliko godina, upitaće neko dete, i ono će mu reći – fudbal je, čiko, ono kad jedan Peruanac da gol, pa spiker vikne „Klaudio“, pa onda 50.000 ljudi složno odgovori „Pizaaaarooo“, i tako još jednom, pa još jednom, pa još jednom, pa 186 puta...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu