PRELAZZI: Klajvert

To ime - dobro, prezime - neizbežno sa sobom vuče narandžasti prekrivač nostalgije.

Bilo je, slušajte deco dobro kad vam pričaju oni koji su već potrošili bolji deo života, bilo je vremena kada ne samo da su bila važna četiri nepravilna kamena da glume stative (koliko je samo od istog tog života otišlo na prepirke da li je bila unutrašnja ili iznad prečke?), nego smo i fudbal igrali na prepotopskim računarima, prvim iznajmljenim segama, super nintendoima i, kad je baš bilo para, sonijima.

A tamo, kao i u igri na male goliće, nije bilo komentatora, ili, ako ih je i bilo, uzvikivali su nešto na japanskom. Zato smo mi morali da budemo komentatori, da se deremo imena - dobro, prezimena - igrača, a njegovo se, sredinom devedesetih pa sve tamo dok nas nije bilo blam jer smo pomislili da smo odrasli, dralo više nego i jedno drugo.

Posle smo čuli da je u stvari bilo Klojvert, neki su se kleli i da je Klojfert, takvi nisu dobijali dovoljno batina u to doba, avaj, ali “Patrik Klajvert”, to je bio refren kojim su odzvanjali trotoari, ulice sa manjim saobraćajem, livade i sobe zadimljene samo od znoja i čipsa.

Klajvert nam je svima bio idol. Bilo je do njegovih godina, i do bebećeg lica, pa i do imena, naravno, holandski se uvek slivao niz uho, grlo i nos, a ta generacija, holandska mada pre svega Ajaksova, bila je binauralno genijalna, sem što je bila genijalna na svaki drugi način. Bergkamp! Overmars! Rajziger! Vinter! Sedorf! Kanu! Litmanen! Finidi Džordž! Kiki Musampa!

I pre svega on, još od te majske noći 1995. kada je u drevnom Beču jedan momak, na više od mesec pre 19. rođendana, prihvatio pas upravo bivšeg igrača Milana Franka Rajkarda, shvatio svojim predatorskim instinktom da je sam samcijat, iako će pokušati da ga zaustave, i u padu, levom, gurnuo loptu taman toliko da ona prođe dovoljni nanometar od kažiprsta leve ruke Sebastijana Rosija.

U “Alan Fordu” bi rekli: “Da vidimo što zna taj mladac...”

Zvonimiru Bobanu, kojem je Patrik Klajvert umakao, verovatno se i dalje priviđa taj trenutak, i može biti da je sjajni Hrvat mislio da klinja kojeg je uveo Luis van Gal i ne treba da se čuva - tu je i Franko Barezi, pokušava na sve načine da stigne do Holanđanina - samo što od maja 1995. u Beču više niko na svetu neće napraviti takvu logičku grešku.

Klaaaaajveeert! Rodila se te noći legenda o poslednjoj platinastoj berbi čuvene Ajaksove akademije (Milan je, zadržimo se još samo koji tren u Beču, bio bolji, i sem špica za narednu deceniju, Holandija i Evropa dobiće i golmana za naredne skoro dve, pošto je Edvin van der Sar - tada već u ozbiljnijim godinama, cele 24! - skidao sve Masaru i Simoneu), o punopravnom nasledniku Marka van Bastena, zbog čega je pobeda baš nad Milanom bila utoliko više simbolična, a rodio se i uzvik koji će moju generaciju pratiti kroz čitave devedesete, zaključno sa Roterdamom pet godina kasnije.

Zašto tada? Sem što smo postali stariji, nekako je bilo neuviđavno, ako ne i neukusno, s takvim zanosom izgovarati njegovo ime - dobro, prezime - nakon što je spakovao tri laka i nimalo nežna komada iza Ivice Kralja, u onom prženju tima Vujadina Boškova pod stegom SR Jugoslavije na “Tiganju”.

Patrik Klajvert je tog popodneva, mada mu nije bilo više od 23 godine, poslao čitav jedan naraštaj, i to kakav naraštaj, u mirovinu. Ako nas je njegov ortak Davids načeo 1998, onda nas je on dokrajčio ili, da budemo pregrubi, stavio na mesto koje nam je, izgleda, ipak pripadalo.

Umeo je on to da radi, i nismo samo mi posebni: u decembru 1995, recimo, na Enfildu je, u pomalo zaboravljenoj majstorici za Evropsko prvenstvo, uručio penzionerske kartice najboljem timu koji je Republika Irska ikad imala, onom Džekija Čarltona koji je učestvovao na tri velika takmičenja zaredom. Prema Taunzendu, Oldridžu, Kaskarinu i Šeridanu je, doduše, bio nešto nežniji. Samo dva pogotka...

Odavno je već znano kako je Patrik Klajvert sa svojih skoro 190 centimetara na terenu delovao tako okretno, i zašto je izgledalo da čita um odbrambenim igračima. Ajaks je i ranih devedesetih funkcionisao po principima koje je ustanovio Rinus Mihels, od vrha do dna, od momaka koji vraćaju pehar prvaka Evrope do petlića na prvoj probi.

Svi su morali da igraju sve, pa je tako stameni momak izmešane krvi - otac, takođe bivši fudbaler, iz Surinama, one najbolje reprezentacije koja nikada nije zaigrala zajedno, majka sa ostrva Kurasao - naučio da se postavlja, lakta i bori za poziciju, ali i da uđe u mozak bekovima kada je proveo dobrih godinu dana na toj poziciji.

Kada su ga gurnuli na krilo, shvatio je koliko znači dobar centaršut, kada je bio na praksi u sredini terena počeo je da se pazi od zadnjih veznih i da ceni koliko tačno brza sme da bude lopta koja se ubacuje u brisani prostor iza poslednje neprijateljske linije.

Uspeh na velikoj sceni, naravno, zavisio je i od toga kakve su stepenice koje vode do glavne bine i kada će se raskriliti zastava, a Luj van Gal tada je bio dovoljno hrabar i promućuran (i nimalo naporno nadobudan kao kasnije) da shvati šta ima pred sobom i da pusti decu da se igraju, a oni su mu vratili klempavim peharom i slavom koju su zajedno podelili.

Misija Patrika Klajverta bila je da emulira svog idola Van Bastena, čije je kasete mahnito gledao, pa je otišao u Milan, ali Van Gal će ga spasti iz pakla Serije A koja je bila ipak prejaka za tek stasalog momka, i Barselona će ponovo zamirisati na tulipane.

Nije to bio posebno trofejni period - on će početi tek kada dođe još jedan dečko iz Amsterdama, onaj koji je protnuo loptu Klajvertu u maju 1995. godine – ali kada im je išlo, a počesto jeste, umela je to da bude rapsodija za gledanje, posebno taj špic Rivaldo - Klajvert.

Klajvert je kasnije bio u Njukaslu i Valensiji, odigrao je čak i jednu sezonu za PSV, a onda se posvetio trenerskom poslu (bio je čak i selektor Kurasaoa!) ali izgleda da je mnogo dalje od terena učinio više da se ime - dobro, prezime - koje i dalje zvuči tako seksi nastavi i u drugoj deceniji 21. veka, više od dvadeset godina nakon što nam se prvi put urezao u sivu masu.

Da, njegov sin Džastin Klajvert davao je - mada ne isključivo iz špica - golove za Ajaks, čak je postigao i het-trik kada mu je bilo manje meseci nego ocu mu, ali tek kada je dao onaj prvenac za Romu prvog dana avgusta na američkoj turneji (i to, pazimo sada, baš protiv Barselone!) žacnulo je nešto simpatično iz prošlosti pripadnike moje generacije i one koji su tuda negde.

Dolazak treće generacije fudbalera slavnog prezimena u Seriju A, koju ove godine baš treba gledati, povukao je sa sobom narandžasti plašt nostalgije, tek pomalo zabrinuo sve koji se sećaju neveselih 12 meseci njegovog oca na Apeninima, i nabacio osmeh na lice onima koji se sećaju gde su bili od Beča 1995. pa sve do Roterdama 2000.

Ujedno je i dao nadu nama koji čekamo, i čekamo, i čekamo, da se ponovo pojavi naraštaj momaka u narandžastim dresovima - jer bez jake Holandije (važi i za Italiju!) nema pravog fudbala - sa imenima koji skliznu niz grlo kao mače niz oluk.

Klajvert!, ponovo će, držimo palčeve malom Džastinu, povikati neka nova deca, ovog puta sa komentatorima koji ne govore japanski ili u balonima sa lepom veštačkom travom umesto na neravnom asfaltu; Klajvert!, odzvanjaće iz soba sa čipsom i gaziranim pićima na televizorima i monitorima bez kockastih piksela, Klajvert!, draće se komentator na Jutjubu, Klojvert, Klojfert, pokušaće neko da bude pametan i dobiće batine.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images