PRELAZZI: Kevin Filips, “britanski Ćićmi”

Kevinu Filipsu reč Ćićmi verovatno ne znači ništa, ali bilo je mnogo sličnosti između najboljeg engleskog strelca u poslednjih nekoliko decenija i Dragana Mićića, čuvenog Zvezdinog džokera s leve obale Drine iz sredine devedesetih godina prošlog veka.

Obojica su bili ljubimci navijača – posebno kada su kod ekonoma, na vrhuncu svoje karijere, zadužili crveno-bele dresove – obojica su imali taj njuh za gol s kojim se rodiš, taj kunst da se nađeš u pravo vreme na pravom kvadratnom centimetru šesnaesterca; obojica su izgledala kao sinovi paora koje život nije mazio, iz Podrinja ili žitnih polja Engleske, svejedno; obojica su najzad okačili kopačke o klin kada su zakoračili u petu deceniju života, kada su shvatili da taj bol u sve krhkijim zglobovima rano ujutru nikada neće otići...

I obojica su bili kriminalno potcenjeni. Od struke, od komentatora, od protivničkih navijača, od novinara...

Vest da će Kevin Filips ovog vikenda, kada njegov poslednji klub Lester bude pred svojim navijačima protiv Donkastera slavio povratak u Premijer ligu, otići u penziju, nije ukrala previše novinskih stubaca čak ni u Engleskoj – ne računajući, možda, neki lokalni list u Sanderlendu ili Votfordu, gde mu je pečat imao šare duboke i živopisne poput arabeski – a kamoli u ostatku sveta. A to je grehota prema fudbaleru koji je bio istinski simbol nekog drugačijeg fudbala...

Otkriven – ponovo, kao Mićić, kojeg su primetili kada je Loznica igrala 2:2 sa Zvezdom na Lagatoru negde u jesen 1995. godine – sasvim slučajno, dok je tresao mreže u Baldok Taunu (reći da je Baldok Taun nižerazredan bila bi uvreda za sve niže razrede, uključujući i jaslice: ovog kluba iz srca Engleske nema ni na jednoj iole relevantnoj fudbalskoj mapi), Filips je u godini u kojoj je Ćićmi „pešačio“ do Marakane kako bi potpisao ugovor s Draganom Džajićem naprosto eksplodirao, i sa 24 leta prešao u Sanderlend, gde će postati najubojitiji strelac Premijer lige i, sa 30 golova, poslednja „zlatna kopačka“ koja će stići sa Ostrva.

Te sezone na prelazu dva milenijuma Filips je igrao leđa uz leđa sa visokim Najalom Kvinom i taj tandem, pomalo nalik na Stanlija i Olija, od podsmeha i podozrenja je počeo da izaziva euforiju na severoistoku Engleske i svuda gde se Sanderlend pojavio.

Punu deceniju kasnije, neko će se u Birmingemu setiti ovog neobičnog para, pa će već ozbiljno vremešnog Filipsa upariti sa Nikolom Žigićem, ali rezultati nisu bili toliko eksplozivni. Grom, suprotno onome u šta vas uveravaju fizika, gospodin Ripli i ona antena na vrhu Empajer Stejta, ne udara dva puta, sem možda u koprive...

Robi Fauler bio je, vratimo se na devedesete, talentovaniji, prirodniji strelac – one situacije „jedan na jedan“ legenda Liverpula je rešavala kao od šale – ali Filips je bio verovatno najvredniji fudbaler na terenu, prava „radilica“. A to se za špiceve ne može toliko često reći...

Nisu njegovi pogoci dolazili kao na traci, niti je golmane u očaj bacao rutinski, nije to bila nepodnošljiva lakoća postizanja golova kakva krasi jednog Inzagija, ne, iza svakog slavlja krio se samopregor i samoodricanje, osobine zbog kojih će postati ljubimac navijača u svakom od devet klubova u kojima je igrao.

Engleski fudbal, u stvari, takvog strajkera nije video još od Kevina Kigena: savršenog profesionalca, nekog ko je davao sve od sebe protiv bilo kog protivnika.

Morao je da bude takav ako je želeo da uspe u surovom svetu vrhunskog fudbala. „Visok“ jedva 170 centimetara, u igri u kojoj i dalje vladaju robusni centarhalfovi spremni da jednog tako pikljavog napadača laktaju dok ne zatraži izmenu, Filips je uspevao da pobedi predrasude i da pritom trese mreže.

Ako neki klubovi liče na jo-jo, ako skaču iz druge u prvu ligu i natrag, Filips je bio jo-jo fudbaler. Nije mu smetalo, niti mu bilo ispod časti, da se rve sa još brutalnijim bekovima u Čempionšipu i postao je pravi specijalista za „promociju“.

Kada je Lester Siti zimus upao u krizu igre i rezultata, Lisice su posegnule za njim i nakratko mu otele mikrofon komentatora Bi-Bi-Sija, zamolivši ga da plaši rivale svojim imenom, harizmom i potencijalom da asistira saigračima čak i ako ne dotakne loptu. I Filips je, kao što je radio tokom čitave karijere, poverenje naplatio golovima: postigao je nekoliko vrednih za Lester, razdrmao ekipu koja će se od avgusta ponovo obresti u najjačem prvenstvu na svetu. Baš kao što je prošle godine u ovo vreme bio jedini logičan izbor da šutne penal u finalu plej-ofa za Kristal Palas i uvede ih u ekskluzivni dvadesetočlani klub Premijer lige.

No dok je Dragan Mićić igrao suštinski samo dva-tri leta, da bi se potom potucao po klubovima mnogo slabije reputacije, Filips je iz sezone u sezonu potvrđivao da je dobar igrač i da mu svega nekoliko centimetara i dašak sreće nedostaju da postane veliki, maltene Širer posle Širera.

Jer ko zna šta bi se dogodilo da je Ulije odlučio da umesto Emila Heskija dovede Filipsa ili da je Venger u nekoj besanoj noći pomislio da bi Tjeriju Anriju jedan baš takav bio superortak u napadu. Možda bi se o Filipsu danas govorilo kao o legendi engleskog fudbala, makar koliko i o Ovenu, Fauleru ili Tediju Šeringemu, još jednom „dedici“ koji je na vrhunskom nivou loptao dok su njegovi vršnjaci odavno džipovima vozili decu u srednju školu.

No to se nije dogodilo i Filips je ostao potcenjen. Toga je i sam bio savršeno svestan: svaki od njegovih osam nastupa za reprezentaciju Engleske (u većini slučajeva bio je rezerva) bili su ispunjeni grčom i prevelikom željom da se dokaže i nametne: znao je da vremena ima malo i da mora da se bori sa mnogo jačim imenima; taj nedostatak samopouzdanja, koji nikada nije izlazio na površinu u klupskom fudbalu, u reprezentativnom mu je vezao noge.

Selektori ga nisu toliko voleli – čak ni Kevin Kigen, na kojeg je umnogome ličio i koji mu je prvi dao šansu – pa Filips ni protiv Malte ili Mađarske nije uspevao da presadi pelcer zlata iz svoje kopačke, i njegova internacionalna karijera otišla je u penziju punih 12 godina pre nego što će on konačno reći zbogom.

Poslednji od svoje fele, Kevin Filips će uzdignute glave otići iz fudbala, znajući da će neke tate nekim klincima i kroz mnogo godina govoriti „Eh, da nam je sad onaj Filips“, baš kao što neke tate sa Marakane i dalje žale za sitnim, proćelavim tipom grubih crta lica. Jer, za obojicu se znalo da će ostaviti srce i hektolitar znoja na terenu, bilo da daju dva gola Mančester Junajtedu ili het-trik stanovitom, uvek neugodnom Kolhetiju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images/MN Press)