PRELAZZI: Kapetan Žute podmornice

Ponekad ceo jedan svet može da stane u malenu fudbalsku loptu, u jedan šut, u jedan penal... A ko bi to mogao bolje da zna od Viljareala, žute podmornice svetskog fudbala koja opet, posle godinu dana izgnanstva, teroriše protivnike u Primeri, kao da ih, umesto nedovoljno poznatog Marselinja Torala, s klupe predvodi Karl Denic, idejni tvorac Vučjeg čopora i čovek koji će biti primoran da kapitulira pred Englezima i Francuzima u proleće 1945.

Tako je i Viljareal, nekih šest decenija kasnije, morao da pruži ruku Englezima koje je predvodio Francuz Arsen Venger. Podmornica je prestala da se kreće, voda je prodrla u nju i ništa više nije bilo isto. A ponajmanje on, nevoljni junak te aprilske večeri na stadionu što nosi ime po pesmi u kojoj se više glasova sliva u jedan, snažan i prodoran. Baš kao i Podmornica te čudesne sezone...

Bilo je jasno svima nama koji smo gledali sudar malenog ekspedicionog korpusa i velike, samouverene mašine krcate nabildovanim britanskim komandosima da će Huan Roman Rikelme promašiti taj penal.

Imao je, dok je stajao na tri-četiri metra od te lopte, pogled koji je gledao svuda i nije gledao nigde. Očiju tužnih poput magarenceta Ijara iz priča o Viniju Puu, možda je i Rikelmeu bilo jasno da je taj penal veći od njega, od Madrigala, od polufinala Lige šampiona u sezoni 2005-2006.

Hrabrost, pokupljena u San Fernandu, predgrađu Buenos Ajresa, gde je Huan morao da svojim desetoro braće i sestara prečesto bude i otac i majka, nestala je pred kovrdžama Jensa Lemana. Majstorstvo se na tih nekoliko sekundi šćućurilo u neki šuplji moždani girus drhteći od trenutka koji razdvaja dobre i najbolje, velike i legende.

Leman je žvakao žvaku, germanski leden i nedolično samouveren kada se čuo sudijin zvižduk. Jedva vidljivi grč tada se pojavio na Huanovom licu, oči su mu se za trenutak usadile još dublje, poželevši da budu daleko odatle, od svih tih ljudi koji su verovali u njega kao što niko u njega nikada nije verovao. Od svih tih nasmejanih tribina, s kojih se video Pariz i finale Lige šampiona, meč milenijuma za klub koji nikada nije bio šampionski, niti će to posle te noći ikada biti, kluba sa sastavom skupljenim od svih nevoljenih, oteranih i prezrenih, poput otkrovenja sezone, bivšeg predmeta sprdnje Dijega Forlana.

A Rikelme, taj ingeniozni dribler i asistent, meke noge i prefinjene tehnike, nikada ranije nije uzeo toliki zalet, kao da je hteo da preskoči i niske tribine El Madrigala i sve ono što će se dogoditi u narednih nekoliko sekundi.

Penal je, u potpunom antiklimaksu, Leman lako odbranio, lopta je odskočila negde daleko, predaleko, otkotrljala se prema nekom u crvenom dresu, sudija je u magnovenju ubrzo odsvirao kraj, Arsenal je sa 1:0 u Londonu prošao dalje, prema Parizu, gde će između njih i ušatog trofeja stajati „samo“ Henrik Larson i Barselona, klub koji je Rikelmea šutnuo jednako ružno kao što je on šutnuo taj penal.

Manuel Pelegrini je ćutao pognute glave, ćutao je i Rikelme, ćutao je i ceo onaj svet, izašao sada iz te lopte i penala kao duh iz čarobne lampe.

Do tog trenutka Huan Roman bio je veći od malenog kluba iz Valensije. Od tada, u tom novom poretku stvari, bio je niko i ništa. Već koliko naredne sezone Argentinac je kod Pelegrinija dobijao šansu samo na kašičicu, a njegovi kaprici, dotad suspregnuti željom da osvoji nešto, bilo šta, izašli su na ružnu svetlost dana.

Na terenu je uvek bio usporen, kao pokeraš koji drži sve adute kod sebe i pušta da se deca igraju sve dok ne tresne ful haus na sto, ali je posle te aprilske večeri postao samo spor. Kao da se više nije ni trudio. Maestralni potezi ustupili su mesto širenju ruku i griženju usne, a umesto pasova, sada je saigračima delio lekcije po medijima, spremnim da ga saslušaju i pretvore u krivca ili tragičnog junaka... Povukao se čak i iz reprezentacije.

Njegov voz za fudbalsku galaksiju kalirao je pred Lemanom kao ona nesrećna kompozicija na liniji Beograd–Bar i tu lokomotivu niko više nije mogao da potera napred. Čak ni klub koji mu je dao sve. Jedini izlaz bio je da se vrati u svoju Boku, među svoju raju, u grad u kojem ima čak i statuu...

Podmornica je zanavek ostala bez svog kapetana, ali je uspela da izroni i da nas ponovo raduje. I uvek će biti čudno, barem nama koji se sećamo tog malog kluba koji se tuče sa velikima, a za kakve je Španija uvek bila plodno tlo (Selta, Alaves, Deportivo), što u žutom dresu igraju neki novi klinci, što njegovu desetku nosi neko drugi, no Viljareal nije izgubio na šarmu. Žuta podmornica je zasenila prošlog vikenda čak i debi gol Gereta Bejla i da je bilo malo više sreće, Velšanin bi na prvoj utakmici u Primeri ostao i bez jednog boda.

Ali sigurno je, dok je u Buenos Ajresu gledao sudar Viljareala i Reala, Rikelme ponovo pomislio na onu aprilsku noć...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.