PRELAZZI: Kalčo i Kamora

Englezi su bili tek fusnota u sportskim pregledima, špansko prvenstvo, sve s Realom i Barsom bilo je čista egzotika (sem kad bi neki naš igrač ili trener tamo zabasao), o Nemcima smo uglavnom slušali od iseljenika, ujaka i stričeva koji su navijali za Kajzerslautern ili Frankfurt, zavisno od mesta arbajta, o ostalima se nije ni razmišljalo. Postojala je tih poznih osamdesetih i ranih devedesetih samo jedna strana liga koja se pratila i odazivala se na srednjovekovno ime, reč koja je značila udarac, šut, a koja je postala sinonim za fudbal...

I samo onaj ko nikada nije bio u Italiji, ko nikada nije voleo Kalčo i ko nije upoznat s njegovim novim uzletom osamdesetih – uzletom koji je u istoriju poslao i Piolu, i Meacu, i Hereru, i Faketija napravivši spektakl veći od onog što danas servira Premijer liga ili Klasiko – mogao je da se čudom čudi i krsti levom i desnom rukom zbog onoga što se proteklog vikenda desilo na utakmici Serije C između Salernitane i Noćerine.

Lokalni derbi Kampanje ličio je na čuveni roman Džozefa Helera "Kvaka 22", koji se i događa negde posred italijanske "čizme" tokom Drugog svetskog rata, u američkoj vazduhoplovnoj jedinici. Zaplet se, sećate se, vrti oko ozloglašenog pravila da samo onaj ko je proglašen ludim može da ne učestvuje u borbama i tako spase sebi život; ali ako tvrdite da ste ludi, to onda znači da ste racionalni i zdravi, jer znate kolike opasnosti vrebaju i za vas dopusta – nema.

Tako su se, nekako, kao kukavice u ratu i u ovom apsurdno-satiričnom romanu ponašali igrači Noćerine, kojima su lokalne huliganske bande zabranile da igraju meč jer im je onemogućeno da idu na lokalni derbi. Dobro, ne baš zabranile, samo su banuli u klupski hotel noć pre utakmice i dali prijateljski savet: "Ko bude igrao, mrtav je"...

Ako živiš u Kampanji, onda slušaš šta ti se kaže. Posebno ako ti se kaže s tim argumentima. I prestrašeni fudbaleri su se pravili mrtvi da bi preživeli: tri izmene u prvom minutu, pa valjanje šestorice igrača po terenu, poneki crveni karton i meč je, na zadovoljstvo tifoza iz Noćere Inferiore, morao da bude prekinut...

Commedia dell'arte, na fudbalskom pašnjaku Salerna, pa u prvom minutu dnevnika na Rai Uno i onda u celom svetu.

Samo onaj ko nikada nije pratio Kalčo, ponavljamo, može da bude iznenađen... Ili da pomisli da to ima veze samo s navijačima, huliganima i onim pokretom protiv "modernog fudbala" koji želi da se lepa igra vrati onima koji je najviše vole i koji žive za nju, a ne od nje...

Avaj, u Kampanji, i tamo još južnije prema "špicu" i "štikli" Apenina i dalje na Siciliji, u svim tim delovima koji su bogatom, naprednom severu Italije nerazumljivi – ništa ne može da prođe mimo mafije. Kamora je dobrano uplela prste u novi skandal italijanskog fudbala i to je vidljivo koliko i onaj avion koji je, bizarno, leteo iznad stadiona Salernitane i dao podršku ultrasima Noćerine...

Počelo je to s Njim. Najvećim među najvećima i najnesrećnijim među srećnicima. Najvoljenijim usvojenim Napolitancem, čovekom koji je fudbalu dao sve i sve od njega uzeo, na zelenašku kamatu čiju glavnicu nikako da otplati.

Dijego.

Talisman je stigao u grad podno Vezuva (čuveni transparent na gotovo svim stadionima na severu zemlje, koji nisu mogli da podnesu da prljavi, siromašni, neugledni, zaostali Napulj ima šampiona, glasio je tih osamdesetih kratko i jasno: "Forza Vesuvio") i doneo mu najveću radost koju je uzavrela južnjačka krv ikada osetila. Taj "skudeto" 1987. još odzvanja Apeninima, više čak i od onog koji je Napoli osvojio 1990, sa špicem Maradona – Zola – Kareka, nepravedno zapostavljenim trilingom u onim nabrajanjima najboljih ofanzivnih formacija svih vremena.

Ugurao se između dve titule i Kup UEFA, ali ponajviše čudno prvenstvo 1988. Napoli je četiri kola do kraja imao pet bodova viška nad Berluskonijevim Milanom i činilo se da Maradonu i drugove ništa ne može da zaustavi, a onda su implodirali – poraz baš od Milana, pa još jedan, i još jedan, i prvenstvo je bilo izgubljeno.

Tog leta, majstor je uslikan kako pije šampanjac u đakuziju s bosovima zloglasne Kamore. Nema Napolitanca koji se toga ne seća i koji vas i danas neće ubediti da je upravo Kamora "sredila" titulu – kao ljudi koji su obrtali ogroman novac u poslovima klađenja, pritom vrlo bliski sa upravom kluba i svim igračima, posebno kudravim gaučosom, podmazali su gde treba, i sve ostalo je, štono se kaže, (nepoznata) istorija.

Dijego je dobio godišnje sledovanje belog praha, svlačionicom se – iz pogrešnih razloga, no svejedno – točio šampanjac u hektolitrima, a napolitanske prostitutke su od lučkih radnica postale bogatašice... Maradona će 1990. igrati Svetsko prvenstvo u Italiji i veći deo stadiona San Paolo će u polufinalu protiv Italije navijati za njegovu Argentinu, a protiv svoje zemlje, ali će uskoro i on, pozitivan na kokain i posramljen vezama s Kamorom, morati da pokupi pinkle iz Kampanje.

Kamora nije Koza Nostra, organizam s velikom glavom, koju ponekad možete da ranite preciznim udarcem između očiju, pucnjem u kapo di tuti kapija. Ne, mafija Kampanje više nalikuje nekoj bezglavoj nemani: mitskoj hobotnici čiji pipak možete da odsečete, ali će na tom mestu odmah nići još dva žilavija.

Jedan takav pipak udario je prošlog vikenda ovaj novi šamar italijanskom fudbalu. Cirkus u Salernu bio je samo još jedan dokaz da je fudbal jači od mnogo stvari, ali da je na Mezođornu i dalje slabiji od mafije. Baš kao i kada je njime hodao živi, našmrkani, genijalni fudbalski svetac...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Guliver / Getty Images)