PRELAZZI: Kaladze, Kecbaja i poslednji tamada - Gruzija, to vam je jedna velika tajna (VIDEO)

Koliko protivrečnosti, koliko samo uspona i padova, koliko bele i onda još više crne ispod Kavkaza; šta je sve ta Gruzija, jedna velika tajna, i šta njen fudbal, jedna velika misterija, jedno veliko putovanje, uvek različito, ko zna šta krije u sebi, svakog časa se menja.

Koja će Gruzija dočekati Srbiju? Sa čim će se Muslinovi puleni sresti? Koliko su samo u pravu naši igrači kada kažu da Gruzija može da pobedi najbolje i da izgubi od najgorih, u zavisnosti od raspoloženja, u zavisnosti od pomeranja kavkaskog tla i probuđenih ili uspavanih emocija drevnog naroda, što za fudbal živi iako fudbal više nije ni treća, a kamoli prva asocijacija na Gruziju.

Mogla bi priča o Gruziji i tamošnjem fudbalu da počne tragično, kao iz rubrike "Premotavanje" na MOZZART Sportu: onaj dvomeč Dinama sa moćnim Liverpulom, prvakom Engleske, dvostrukim šampionom Evrope, koji pada 3:0 na stadionu Boris Pajčadze, tada betonskom, neakustičnom lavoru kakve su socrealističke arhitekte obožavale, danas unekoliko renoviranom.

Pa naredna slika dogodine, 4:1 je u Londonu, u Kupu pobednika kupova, protiv Vest Hema, kada se vidi sav raskoš fudbalskog talenta Gruzina.

Navikli su oni da igraju po oranicama, zato su uvek imali prefinjenu tehniku, zato im se lopta lepila za noge i zato bi pasovi bili tačni, mada bi zato i bili sebičniji od ostalih Sovjeta.

I onda, treća slika, poslednja lepa, finale protiv Karl Cajs Jene, na stadionu u Diseldorfu, sudar dva istočnoevropska kluba, dve perjanice što proviruju kao paunova pera iza Gvozdene zavese. Stadion prima 56.000 ljudi, ali nema ih više od pet-šest hiljada jer ne može da se putuje u Zapadnu Nemačku. Bez pasoša i nekako, bez para nikako...

Na tri minuta do kraja, Vitali Daraselija dribla dva igrača na roglju šesnaesterca, toliko da oni proleću kao kojot u crtanom filmu i daje gol nad golovima. Dinamo Tbilisi osvaja evropsko takmičenje, upisuje se zlatnim slovima u panteon istočnoevropskih klubova koji će to učiniti, panteon čiji je poslednji ispisnik naša Crvena zvezda – nema ih mnogo, tu su još Slovan Bratislava, Torpedo, Steaua, Dinamo Kijev – i ceo svet je pred njima...

Ceo svet da, ali život pred Daraselijom nije, i Predrag Dučić, ovdašnji hroničar romantičnih fudbalskih stradalnika, već oštri pero: Vitali odlazi na Svetsko prvenstvo 1982, a onda Gruzin koji je plesao po terenu sreće sudbinu toliko istočnoevropskih megastarova.

Koliko ih je, zaboga, samo poginulo u saobraćajnim nesrećama? Valjda bi svi ti "moskviči" i "lade", šta li su već vozili, bili takav statusni simbol a putevi toliko loši, ili se samo pilo, a u Gruziji se pilo mnogo, tek 13. decembra, sa jedva napunjenih 25 godina, stradao je strelac pobedničkog gola u finalu Kupa pobednika kupova, najveći igrač kojeg je Tbilisi video i kojeg će ikad videti.

Ostaće to čak i kada se pojavi njegov sin, istog imena, istog lika, manjeg fudbalskog znanja...

I morala bi se, da biste shvatili šta je Gruzija, u tekstu naći i nagomilana patnja navijača Dinama iz decenija koje su prethodile zlatnoj generaciji.

Pa zar nije drug Džugašvili bio Gruzin i zašto onda klub koji je predstavljao i ministarstvo policije i vojsku i mornaricu nije mogao ranije da dođe do titule?

Stanite, zar pored Staljina i drug Lavrentij Berija nije bio Gruzin, rođen u Merheuliju, u današnjoj odmetnutoj provinciji Abhaziji?

Berija je voleo fudbal, Berija je bio manijak, ali Berija je bio i zec, moćnici iz NKVD–a su obično tako i preživljavali, i kada je jedne godine stiglo pismo, ili je to bio susret u nekom parku, bez ozvučenja moćne tajne službe, kada su ga njegovi Gruzini pitali, dobro druže Lavrentij, zašto nam ne daš da budemo prvaci kada igramo bolji i lepši i napredniji fudbal od Rusa, i od Jermena, i od Ukrajinaca, o onima tamo iza Urala i da ne pričamo, zašto ne uradiš nešto za svoju Gruziju, Berija je ćutao i onda je kazao da prvak mora da bude ili iz Moskve ili iz Kijeva, kako bi se zadržao mir u velikoj sovjetskoj kući; i možda onaj metak generala Pavela Batickog kojim je okončana Berijina strahovlada i karijera, u poststaljinističkom SSSR–u, kada su Hruščov i veliki general Žukov sproveli svoju čistku, možda je on nosio i potpis muka i muke navijača Dinama.

Ili je Gruzija, a jeste, prolećni dan, 23. maj 2001, kada Levan Kaladze, kao što je uvek radio, izlazi iz taksija ispred Železničke bolnice u Tbilisiju, gde se obučavao da postane lekar, i kada mu prilaze trojica muškaraca u policijskoj uniformi. Posle kraćeg razgovora, uvode ga u belu "nivu", voze ga na sever u Mcketu, gde je poslednji put viđen.

Od njegovog brata, Kahabera, koji je svega četiri meseca ranije prešao iz kijevskog Dinama u veliki Milan, traženo je 600.000 dolara, pa onda 200.000, pa opet 100.000, porodica je bila u agoniji, otac je pretio da će se spaliti ispred zgrade Vlade, tužni Kaha Kaladze, veliki Kaha Kaladze, pričao je da je više za familiju uradio Silvio Berluskoni, tada italijanski premijer, nego svi u njegovoj ubogoj, korumpiranoj Gruziji. Pet godina kasnije, pozivi su prestali, a policija je proglasila Levana mrtvim.

I šta je još Gruzija? Nepresušno vrelo koje će izbaciti trojicu igrača sličnih prezimena što će na prelazu dva veka opčiniti čak i Nemce, igrajući svi zajedno u Frajburgu – bili su to Levan Kobijašvili (danas predsednik Fudbalske federacije Gruzije), Aleksandar Jašvili i Levan Ckitišvili; da zavrzlama bude veća, a fudbalski komentatori još zadovoljniji, u timu je bio i Nemac Tobijas Vili – i Gruzija je još, to je tako gruzijski, to su baš oni, Temuri Kecbaja, koji daje gol za Njukasl, i nije ni gol toliko važan koliko je važno radovanje.

Radovanje? Nismo sigurni da se to tako zove, ali dobro: Kecbaja protiv Boltona 1998. naleće na loptu na ivici peterca, ubacuje je u mrežu, ništa previše spektakularno, ali ono što se događa u narednim sekundama obezbeđuje mu zauvek ljubav i dugo sećanje navijača Njukasla. Temuri prvo skida dres, pa ga zafrljači u publiku, a onda, tako polunag, pokušava da skine kopačku, pa mu ne ide, a onda od besa, frustracije, sreće, svega toga zajedno, šta li, počinje da udara reklame (Mekdonalds, onda i Adidas!), saigrači pokušavaju da ga obuzdaju, ali ne možeš obuzdati Gruzina, ne kada mu ovako ide.

Sa tim će se sve sresti naši momci u petak u Tbilisiju, sa bremenitom istorijom jednog naroda, sa posrnulom fudbalskom nacijom koja nikada ne zaboravlja, ali koja svoje poraze, baš poput nas, ne ume da pretvori u pobede time što će nešto od njih naučiti.

A takvi su, znamo, najteži protivnici.

Samo jedno će faliti, i ta jedna stvar daje nadu da će ona dvojka, koja se dobro plaća u MOZZART kladionici, biti izvesnija. Da ćemo iz ruskog komšiluka – mada nemojte na to podsećati poslednju naciju koja je zvanično ratovala s Velikim medvedom sa severa, čiji su tenkovi došli nadomak Tbilisija u demonstraciji sile i zaštiti Južne Osetije i Abhazije – videti Rusiju i Mundijal leta 2018. godine.

Neće na terenu, protiv naših momaka, biti tamade.

Gruzijski ga fudbal odavno nema. A Gruzija bez tamade, to je kao "mercedes" bez znaka, Srbin bez inata, proleće bez baletanki – može i bez toga, kotrlja se nekako, ali nije to baš to...

Zvuči kao japanska titula, ali nije. Tamada je mnogo više od "zdravičara", kako bi se mogla prevesti njegova funkcija, zabeležena još u sedmom veku pre nove ere – eto i tu vidite koliko su Gruzini veliki narod – on je čovek koji je i zabavljač i MC i pesnik, koji diže čašu i tera druge da dižu čašu i govori na drugačiji način ono što svako izgovara tek uzgredno. Tamada drma prisutne iz stanja obamrlosti, zbog njega se diže atmosfera, on razgali i duše i srca pre nego što dobro vino ili vodka klizne niz grlo kao mače niz oluk.

Tamada, to je bio Georgi Kinkladze.

Poslednji i najveći, uz izvinjenje moštima Vitalija Daraselije, kojeg nismo mogli da gledamo uživo.

Da je momak od jedva 175 centimetara igrao samo na utakmici protiv Sautemptona, za Mančester Siti, i da nikada pre i nikada posle nije dohvatio loptu, bilo bi to dovoljno da uđe i u gruzijski i u ostrvski folklor.

Da je posle ovog gola neko rekao da se fudbal više neće igrati, nikada, ni na livadi iza škole ni na "Marakani" u Brazilu, mogli biste da slegnete ramenima i da se složite, jer sve je već viđeno.

Dvadeset i još malecni kusur godina prošlo od tih nekoliko volšebnih momenata kada "Gio" pleše po terenu Mejn rouda.

Današnji Siti, treba li to reći, nije ni nalik onom koji je više ličio na Stiva Lomasa nego na Serhija Aguera. Za tri sezone uspeli su da iz Premijer lige "doguraju" čak do trećeg ranga takmičenja, ali imali su Kinkladzea, čudesnog, marveloznog, toliko darovitog da je mogao da opčini čak i Bokinu "Bombonjeru".

Gruzin je, sasvim nezasluženo, možda i najmanje opevani prijatelj fudbala iz prvobitne žetve inostranih majstora s loptom koja je ulepšala i zanavek promenila Premijer ligu: mnogo se češće, dve decenije kasnije, piše o Žuninju od Midlzbroa, Kantoni od Junajteda, Bergkampu od Hajberija, pa čak i o Jirgenu od Vajt Hart Lejna i, zaboga, o Toniju Jeboi od Eland Rouda, dok je Giorgi gurnut u zapećak, ponajviše zbog loših saigrača i bednih rezultata njegovog tima.

A to mu nije smetalo, naprotiv.

Taj gol, dakle. Danas su za to sposobni možda Mesi i Ronaldo, ali tu ima i Mareza i pobegulje Pajea, možda ponajviše starog Ronalda protiv Kompostele: sve je u tom golu toliko obično da je spektakularno, to kako kratke noge i kratke ruke, što su tu samo za ravnotežu, prolaze kroz odbranu Sautemptona, kako broj sedam na svetloplavom dresu, poput Daraselije petnaest proleća ranije, za svega osam-devet sekundi gazi od skoro polovine terena do penaltika, kako samo smešno padaju protivnici – njihova imena su, ako je to uopšte važno, Sajmon Čarlton, Ken Monku, Dejvid Hjuz – kako samo ulepšavaju taj trk, sve dok Gruzin ne dođe do već utučenog Dejva Bizenta i tako ga lako prebaci i Mejn roud postaje najvažnija i najglasnija bogomolja Gruzijske pravoslavne crkve.

I kako fudbal nije uvek ovakav, i kako je dobro što nije, jer onda ovo ne bi bio spektakl koji je preživeo dvadeset godina, i preživeće još dvadeset, i još dvesta ako treba.

I ovo je Gruzija: Kinkladzeovim golom Siti će pobediti ali će ispasti iz lige, Giorgi će biti toliko nostalgičan da će dovesti svoju mamu da živi s njim i da mu kuva domaću hranu, "King Kinki", čovek za kojeg su mnogi rekli da je najtalentovaniji čovek koji se ikada pojavio u Istočnoj Evropi (razume se, ako izuzmemo Jugoslaviju i Deja Savićevića, što svaki sličan izbor obesmisli), igraće i u Ajaksu i opet se vratiti u Englesku u Derbi Kaunti, ali nikada više neće dostići takve zvezde.

I zato je, zbog svih heroja i tamada koji su utisnuti u DNK ponosnog naroda, zato je Gruzija mogla da nadigra polufinalistu Evropskog prvenstva, Vels, na njegovom bunjištu, i da budu makar egal sa Austrijom; zato će u petak u 18 časova biti važnije kakvi će nam se Gruzini suprotstaviti nego kakva će trava i koliki buseni dočekati Dušana Tadića.

Bilo bi lepo da im, na terenu kojim su špartali i Daraselija i Kinkladze, baš Tadić, jedini srpski tamada u ovom sastavu, pokaže kako je dobro imati "zdravičara", čoveka sposobnog da razgali duše i srca.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)