PRELAZZI: Kako su Jenkiji savladali soker

Da li je moguće da je od tog leta prošlo već ravno dvadeset godina? Bio je to pelcer za posrnula svetska prvenstva i u isto vreme najbolja i najgora odluka koju je FIFA donela u poslednjih nekoliko decenija. Najbolja, jer je pokazala koliko se lako u fudbal zaljubiti i koliko novca najvećih svetskih kompanija može da se obrne u fudbalu.

I najgora, iz istih tih razloga...

Dvadeset godina je kako je fudbal na prepad, kao nekada španski i britanski kolonizatori, stupio na američko tlo. Dvadeset leta od krcatih stadiona, od brazilskih beba, od Bađovog penala, od nesrećnog Eskobara i proklete Kolumbije, od Baba Vange koja je Bugarima prorekla Hrista Stoičkova i Jordana Lečkova... I pet punih prvenstava otkako je fudbal pomalo postao i soker...

Svetsko prvenstvo u Americi promenilo je fudbal, a na jednu reprezentaciju – onu domaću, naravno – ostavilo posledice koje i danas traju i tek će se pokazati svom žestinom. A i tu su ulogu odigrali naši ljudi: Amerikance je na neverovatnom putu predvodio Bora Milutinović, a organizaciju SP su dobili zahvaljujući bivšem predsedniku tamošnjeg Saveza, Verneru Frikeru, banatskom Švabi iz okoline Vršca koji je, kao i toliko njegovih sunarodnika, s porodicom morao da napusti Jugoslaviju pred osvetničkim divizijama partizana i Crvene armije.

Falio je još samo Predrag Radosavljević Preki, no 1994. on još nije imao američko državljanstvo, a i svoj talenat je traćio na indoor soccer, američku varijantu malog fudbala koja je dugo glumatala pravu stvar...

Nigde se put koji je prevalio fudbal za dve decenije ne vidi toliko jasno kao u poređenju američkog nacionalnog tima iz 1994. i ovog kojeg maestralno vodi Jirgen Klinsman, koji je oteo pobedu Gani u prvom kolu Grupe G, verovatno izbacio Portugaliju u drugom kolu i pokazao da je preko okeana stasala ozbiljna ekipa.

Ondašnji Borini momci delovali su kao ekipa nekog holivudskog filma sa bandom trapavih razbojnika koji prvi put izvode veliku pljačku. A izgledali su kao sve, samo ne kao fudbaleri: Erik Vinalda sa nakostrešenom kosom, Aleksi Lalas kao preteča onog tipa iz Nickelbacka (s tim što je majstor Lalas apsolutno bolji muzičar), Toni Meola kao kvoterbek u kojeg je zaljubljena najpopularnija čirlidersica u gimnaziji, Kobi Džons kao predator, Marselo Balboa kao drvoseča iz Vajominga; pa još upakovani u kičerica dresove, sa zvezdicama rasutim po majici kao da ih je neko polio varikinom...

Drugačije, valjda, i nije moglo, da bi se fudbal uopšte i zapatio - Amerima je morao biti serviran šou, a pripreme reprezentacije SAD-a koje je osmislio Milutinović bili su preteča nekog rijalitija. Gotovo pune dve godine proveli su zajedno svi igrači, u raznim kampovima, pošto dobar deo njih nije ni imao klub. Profesionalna liga još nije postojala kada je Americi dodeljen Mundijal. Bio je to, u stvari, jedan od uslova za dobijanje domaćinstva. Prvi Borin zadatak bio je da ih natera da shvate da moraju da treniraju svakog dana.

Izgledali su kao klovnovi, dakle, ali su igrali ozbiljan fudbal, iako ne do kraja moderan. Sa Kolumbijom i Švajcarskom se i moglo, protiv Rumuna sa Hadžijem nije bilo šanse, ali su Amerikanci uspeli da prođu u osminu finala i da tamo časno - mada bez ijednog šuta na gol - ispadnu od budućih svetskih prvaka, Romarija, Bebeta, Raija, Dunge...

Dve decenije kasnije, Ameri su se kurtalisali i klovnova i Holivuda. Druga generacija američkih fudbalera imala je jedva desetak godina kada se igrao Mundijal u njihovoj zemlji. Klinsman je odlučio da svoju ekipu ne kvari zvezdama - a Ameri u sokeru imaju samo jednog superstara, Lendona Donovana - već da njegovi puleni budu germanski disciplinovani i odgovorni. Amerima više ne trebaju šoumeni poput Lalasa, već divovi kao što je Klint Dempsi, koji je trpeo bol slomljenog nosa i prolio krv za svoju ekipu protiv Gane.

Dve decenije posle Rouz Boula i veštačke trave u Pasadeni, američko soker-prvenstvo dovoljno je jako i potkovano dolarima da može da privuče Bekama, Anrija, Davida Vilju, Kaku...

Amerikanci danas imaju samo jedan problem: svest o sopstvenoj veličini, o tome da su Bogom dani da predvode svet i da budu najbolji. Zato su prošle godine na nož dočekali izjavu selektora da Amerika ne može da postane prvak sveta. Čak i oni koje "soker" uopšte ne zanima bili su konsternirani: ako postoji nešto što se zove Svetski kup, i ako na njemu učestvuje SAD, zašto, the hell, nismo najbolji?

To je i vododelnica od koje zavisi budućnost sokera u Americi. Ako nastave da rade planski, Amerika će za dve decenije zaista biti kandidat za pobednika Mundijala. Tome u prilog ide i istraživanje koje kaže da je među američkim klincima u uzrastu od 13 do 17 godina fudbal jednako popularan koliko i bejzbol i mnogo rasprostranjeniji od hokeja, najslabijeg od četiri velika "američka" sporta.

A onda će i Lalas, Meola, Balboa i kompanija valjda dobiti stadione koji će se zvati po njima, u sećanje na to ludo leto 1994...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images; Guliver / Getty Images)