PRELAZZI: Kako su agenti oteli fudbal

U početku beše igra. Pre prvobitnog greha, fudbal je bio sport amatera, larpurlartista kojima je bilo dovoljno što su fudbaleri. Uz posao koji bi inače radili, uz fakultete koji su studirali, ovi su se ljudi – danas bismo ih smatrali zilotima, pustinjacima, budalama – hranili podrškom ljudi što su na tribine dolazili u svojim polucilindrima, poštovanjem koje bi im se ukazivalo na ulici, zagonetnim osmesima što bi im na korzou, ispod damskih suncobrana, sledovali posle pobede ili dobrog gola...

Bila je to romantična faza fudbala koja, kao i svaka romantika, ne može dugo da potraje.

Onda su, na prelazu fudbalske praistorije u istoriju, igru preuzeli klubovi. Uoči Drugog svetskog rata i posebno nakon njegovih strahota, amaterska etika ustuknula je pred velikim organizacijama, često sa svojim političkim i ekonomskim mecenama. Klubovi su videli da od fudbala može lepo da se zaradi, i to su i činili, često nauštrb fudbalera. Oni koji su donosili toliko radosti navijačima i toliko srebrnine svojim gazdama bili su plaćeni malo, nikada previše. Klub se pitao za sve.

I to je, kada danas pogledate unatrag, bilo romantično. Da nije bilo tako, danas ne bismo imali ni velike timove – ni Real, ni Liverpul, ni Juventus ni Zvezda i Partizan ne bi bili ovo što jesu – ali ni velika klupska takmičenja.

U trećoj fazi, moć je prešla u ruke igrača. Ovaj je period fudbalske istorije doneo najveće i najplaćenije zvezde, skoro potpuno ukinuo one velike, teško pamtljive reči poput Lojalnosti, Ljubavi i Poštenja.

U fudbal se ugnezdila gramzivost, novac koji je stigao u ruke fudbalera je proizveo vrzino kolo pohlepe i sebičnosti, igrači su postali veliki brendovi, veći i od klubova. Samo jedan transfer mogao je da promeni sudbinu čitavog tima, a potentnost vlasnika i predsednika fudbalskih ekipa, pretvorenih u konglomerate koji valjaju dresove, reklamni prostor i sekunde na televiziji, više nije dokazivana najvećim stadionima ili najbržim avionima, već dovođenjem najboljih i najskupljih igrača.

Ali i to je bilo bolje od ovoga što imamo danas. Jer da nije bilo ovog dela fudbalske istorije, danas ne bismo imali ni Maradonu i Mateusa, ni Ronalda i Mesija, ni Nejmara i Suareza, ni Deja i Piksija. Manje romantično, ali neophodno, kao brak sa ženom koja se i dalje trudi oko vas, a baš lepo i kuva...

Poslednja faza u razvoju fudbala ogoljena je, ako smo dosad i sumnjali, prošle nedelje, kada je na videlo izašlo – taj tekst možete pronaći na portalu MOZZART Sporta – da je superagent Žorž Mendes naterao Sporting iz Lisabona (dakle, ne neki seoski klub, već velikana evropskog fudbala) da Mančester Junajtedu proda Markusa Roha, jednu od zvezda proteklog Mundijala.

Oko tog transfera Sporting skoro da se ništa nije pitao, Roho još manje. Sve je osmislio i sproveo u delo Mendes, najglasniji i najviđeniji član trijumvirata superagenata, koji s njim čine još nama dobro poznati Pini Zahavi i Kija Jorabčijan. Mendes je, podsetimo, uspeo da Junajtedu zavali onog Bebea za dvocifren broj miliona funti, a to mu je samo jedan od uspeha koji su od povremenog di-džeja i vlasnika noćnog kluba napravili najuspešnijeg svetskog biznismena i čoveka od najvećeg poverenja Žozea Murinja.

Mnogi su, kada su čuli da će Vojislav Stanković iz Partizana preći u Lacio (na kraju se dogovorio s Palermom), pomislili da on, ili makar neki njegov šegrt, sigurno imaju neke veze s tim...

Pošalice na stranu, Mendes i tandem što ga u stopu prati (setimo se samo onog suludog transfera Maskerana i Teveza u Vest Hem!) predstavljaju samo predvodnike talasa koji će neumitno osvojiti fudbal. Ni igra, ni klub, ni fudbaler, ništa više nije bitno sem njihovih interesa. Superagenti i ostali pripadnici menadžerske klike, baš kao Nečastivi, hrane se urođenim ljudskim falinkama: želji klubova da budu što uspešniji, strahu trenera od otkaza koji im se smeši posle skoro svakog bogovetnog vikenda, i već pomenutoj pohlepi fudbalera koji bi po svaku cenu da postanu milioneri, pa potpisuju ugovore i s Đavolom ako treba.

A đavo uvek dođe po svoje, posebno ako su tikve baš rodile...

Frensis Fukujama je krajem osamdesetih izazvao pravi zemljotres kada je, u danima kada je padao Berlinski zid, proglasio "kraj istorije". Ne postoji nijedna zemlja koja neće biti ustrojena po neoliberalnom modelu, tvrdio je on, i pre ili kasnije svi ćemo – manje ili više uspešno – zaličiti na zemlje liberalne demokratije.

Fukujama se u mnogo čemu prevario – 11. septembar, arapsko proleće, islamski ekstremizam, pa i rat u Jugoslaviji; sve to ga je u godinama posle njegovog eseja vrlo britko demantovalo – ali izgleda da se njegov "kraj istorije" polako ostvaruje u fudbalu. Ceo sport polako postaje talac novca, svi će klubovi i sva takmičenja zaličiti jedno na drugo, a iza pozornice će stajati prebogati, nasmejani, nadmeni trbuhozborci što upravljaju svojim marionetama: igračima, gazdama, trenerima...

Oni će se sarkastično nasmejati svakom fudbaleru koji se pozove na srce i lojalnost, oni će pljunuti u lice svakom klubu koji za sebe tvrdi da je veći od svakog pojedinca, oni će u treptaju oka preveslati vlasti, organizacije i sve njihove bedne planove o nekom "finansijskom fer pleju", oni ne mare za igru, za potez, za dribling, za navijače – i u nama vide samo mušterije koje će plaćati karte i kupovati nove dresove...

Oni neće bankrotirati kao Li Stajnberg, po kojem je Kameron Krou snimio sjajni film "Džeri Megvajer", jer se nikada, kao Džeri, neće zapitati gde su se, do đavola, denuli moral i poštenje.

Možda je za sve kriv prvi tip koji je svom drugaru-fudbaleru, tamo još u amatersko doba fudbala, rekao da je on bolji pregovarač. Možda je prvi superagent bio Điđi Peronače, tip koji je velikog Džona Čarlsa, i dalje jednog od pokera najboljih stranaca u istoriji Juventusa, ubedio da treba da ode za Italiju jer će imati vino i pastu pre svake utakmice, umesto prokislog "fiš end čipsa" u sumornom Lidsu ("Hajde dođi u Juventus", rekao je Peronače. "Šta je to Juventus?", iskreno je uzvratio čovek koji će nositi nadimak "Il gigante buono", i kojeg će jednako poštovati i navijači tada velikog Torina). Možda je taj propali fudbaler Bosman zakuvao sve ovo što nam se događa.

Kako bilo, četvrta era fudbala je počela, a kraj njegove istorije nikada nije bio bliži.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)