PRELAZZI: Kako nam je Dunga vratio Brazil (VIDEO)

Do tog leta, toliko važnog za fudbal, znalo se kako se proslavljaju titule, pa bile i one najveće, svetskog prvaka. Kapiten bi došao do trofeja, podigao ga visoko, nasmejao se, možda zaplakao od sreće, a onda podelio pehar i radost sa svojim saigračima. Bila je to uvek u tančine izrežirana predstava, bez ikakvih soliranja i šmiranja, bez iznenađenja tokom finiša u kojem se tim poklanja publici, koja ih zove na jedan, drugi, treći bis.

Ne i tog jula 1994. u Pasadeni. I posebno ne kada je u glavnoj ulozi bio Dunga.

Svega nekoliko trenutaka ranije – no ti trenuci se uvek čine kao celovečernji film, zar ne? – tridesetogodišnjak koji na najvećoj utakmici svoje karijere nosi traku najbolje reprezentacije u istoriji prevario je Paljuku sa penala; daleko iznad, u svečanoj loži Rouz Boula, veliki Pele je podigao ruku i počeo da vrišti – 3:2 je za Brazil pred poslednju seriju jedanaesteraca, i odavde do večnosti Brazilce deli samo repić Roberta Bađa i jedna lopta koja ide visoko, visoko, kao da nikada neće pasti.

Dok se fudbal i dalje postojano penje u stratosferu, gde Isus i Marija opaljuju čvrge Budi, dok negde na obodu Amazonije srčani mišić izdaje na stotine pripadnika nacije rođene za fudbal, koji ovog puta najzad umiru uz osmeh, Dunga izvodi svoj tim, jednog po jednog, na poklonjenje planeti, na rukovanje sa Alom Gorom, tada potpredsednikom Sjedinjenih Država, danas – posle jedne sitne izborne krađe koja mu je onemogućila da zasedne u Ovalni kabinet – tipa koji pokušava da ubedi nojeve iz Kongresa da se globalno zagrevanje stvarno događa.

I evo tog trenutka, dakle, kada čovek po imenu Karlos Kaetano Bledorn Veri – niko ga tako ne zove, svi ga znaju kao Dungu, taj će mu nadimak dati neki stariji rođak još dok je Karlos bio tek švrćan; nadimak je u stvari posprdan, to je Glupko iz bajke o „Snežani“, ali Dunga je srastao s njim i zavoleo ga – menja scenario šoua koji se odigrava svake četiri godine.

Svaki drugi kapiten dotad je proslavljao titule na isti način, ali ne i Dunga, ne tog leta. Već kada podiže trofej, vidi se da grč na njegovom licu ne prolazi, potom se umesto radosti pojavljuje očiti bes, i on nešto počinje da viče; iste rečenice kasnije će ponoviti i pred mikrofonima i kamerama koje odašilju signal u stotine miliona, u milijarde domova širom sveta.

Dunga je svetski prvak, prvi kapiten Brazila kojem je to uspelo još od 1970, ali Dunga ne haje toliko za to.

Jer Dunga je ljut i želi pravdu.

Pravdu za svoj tim, kojem zameraju što nije dovoljno „brazilski“, što samo Romario i Bebeto – dobro, pomalo i Zinjo – izgledaju kao da su potekli sa Kopakabane, dok su ostali tu da grizu i jure po terenu, kao neki, bože me oprosti, Argentinci, Urugvajci ili, zamislite, dosadni Evropljani.

Ali ponajviše traži pravdu za sebe. On je otelotvorenje tog nebrazilskog Brazila, srebrni metak u ono što je Pele toliko godina ranije krstio „Joga Bonito“. I zato ga ponajmanje vole i cene njegovi sunarodnici, oni koji znaju da su Brazilci na ovu planetu poslati ne samo da bi živeli, nego da bi od neke popularne, ali pomalo konzervativne igre, napravili radost pokreta i duha, umetnost koja će tek prelaskom okeana, tek sa suncem i ukusom soli Atlantskog okeana, tek sa ritmom sambe po vrelom telu postati značajnija od igračke braće Limijer.

Krive ga da je desekrirao to neprocenjivo umetničko delo, govore mu da je huligan, nasilnik, prebrojavaju mu krvna zrnca, kao da se čude da li to uopšte može da bude Brazilac (pa da, evo, njegovi su došli iz Italije i Nemačke, zato je tako beo, zato je tako drugačiji!) i, što je najgore, direktno ga optužuju za poraz četiri godine ranije, na Mundijalu u Italiji, poraz od Argentine, najljućeg rivala.

Zato je taj 17. jul 1994. veliki dan njegove osvete, njegovog konačnog trijumfa – i možda je Brazil na tom prvenstvu bio više tim nego što volimo (versus skupina fantastičnih individualaca), ali njegov bes pravedan i pravednički.

Eh, ni to finale nije bilo dostojno megdana duplih trostrukih prvaka sveta, ali ko može da ospori da je osam dana ranije u Dalasu, protiv Holandije, to bila najlepša „Joga Bonito“, i ko može da ospori da vrelog jula 1994. stupamo u novu eru, eru u kojoj se Brazil vratio tamo gde pripada. Pardon, svet se vratio tamo gde pripada, pošto samo kada planeta ispadne iz ležišta nego drugi može da polaže pravo na mundijalski tron, Brazilci ga samo ponekad posuđuju, kad su baš baš neraspoloženi.

Nego, koliko samo puta treba da se ponovi istorija, pa da shvatimo da u njoj – posebno kada se o fudbalu radi – ništa nije slučajno? Jednom? Malo je. Dvaput? Pa ni to...

Treći silazak Dunge među smrtnike, onaj koji se događa ovih dana, zapečaćen je osmom uzastopnom pobedom otkako je on po drugi put selektor, osmom pobedom od onih nemačkih 1:7 u Belo Orizonteu koji su uništili moral nacije, bacili je u komu, naterali fudbalske komentatore da proglasimo Brazil mrtvim...

Baš kao pre dve decenije, Dunga ponovo ima štošta da dokaže. Njegova 1990. replicirana je njegovom 2010. – i tada je, kao selektor, optuživan da je uništio Selekao i njihovu igru – ali izgleda da je došlo vreme da se igra i njegova 1994, samo s brojačem pomerenim dve decenije unapred.

Put do oporavka nije lak, i posut je – a to Karlos Dunga, iako nekada davno Glupko, odlično zna – najgorom stvari koju ljudi za sobom ostavljaju umesto magičnog praha: sumnjom, nepoverenjem i stalnim preispitivanjem.

Ali osam pobeda od septembra do marta, osam pobeda na osam mečeva, sa 18 datih i samo dva primljena gola, neki novi igrači koji su, kao Dunga nekada, spremni da i štucne natope suzama i znojem još na zagrevanju, a koji do prošlog leta nisu ni pozivani u ikonični žuti dres (Firmino, Kutinjo, Luiz Adrijano); neki novi Nejmar, dečko od kojeg su prošlog leta Brazilci napravili ničim zasluženog Mesiju, samo da im se to olupa o glavu, dečko koji sada istrči celu utakmicu kao da mu od toga zavisi život; sve to velika je, najveća, zasluga selektora.

Pretrošlog vikenda, Brazil je pobedio Francusku sa 3:1 u usporenom snimku onog kapitalnog meča iz Sen Denija koji je, i toliko leta posle 1998. i dalje obavijen velom misterije.

Nije to bila nikakva osveta za propušteno u ondašnjem finalu, naravno, za takve stvari ona može da se posluži samo otrovno hladna na jednako važnoj utakmici, ali neki novi Romario i Bebeto plesali su po terenu; nekoliko dana kasnije, Čile je pobeđen sa tesnih i nimalo glamuroznih 1:0 – ovog puta asovi su bili skrajnuti, a travom su zagospodarili pravi naslednici Dunge, Raija, Branka ili Marsija Santosa.

Pa šta? Pa šta i ako to nije „onaj“ Brazil koji smo voleli, i zbog kojeg u svakoj zabiti na trećem kamenu od Sunca postoji makar jedan klinac sa nevešto ispisanim „Ronaldo“, „Ronaldinjo“ ili „Nejmar“ na dresu? On to verovatno nikada više neće ni biti.

Pa i neka neće. Vremena su se, kažu, promenila. I samo se povremeno oglasi ta uporna učiteljica života koja voli da probudi duhove prošlosti, koja obožava da iz naftalina izvuče jedno leto u kojem Dunga pobeđuje i sebe i Brazil i Barezija i Bađa i njihovu Italiju, koja nas podseti da možda ima Brazila bez fudbala, ali fudbala bez Brazila nema, koja zna da tamo gore nad nama bdiju fudbalski bogovi što u slobodno vreme vole da pikaju loptu kao u favelama.

A do njene sledeće lekcije, do njenog novog najboljeg učenika, nekog poput Dunge, možemo samo da se poklonimo prgavom ispravljaču krivih Amazona, i da makar u sebi kažemo: „Dobro je što si se vratio, Brazilu. Ovaj svet nije bio isti bez tebe.“

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta