PRELAZZI: Kako je došlo do ovoga? Zahvaljujući zmijskom leglu otrovnica iz FIFA

Šta se to dešava u Brazilu? Kako je moguće da nacija koja diše fudbal i živi za fudbal s toliko mržnje gleda na Kup konfederacija, tu generalnu probu za Svetsko prvenstvo koje treba da se održi dogodine u zemlji fudbala?

Kako smo došli do toga da ovo takmičenje ne puni novinske stupce zbog majstorija Nejmara, koji je odlučio da Nevernim Tomama – priznajem, taj sam – pokaže da je već veliki igrač, zbog španske dominacije, zbog ona dva tuceta golova koje egzaltirani Tahićani nose kući, već zbog protesta, nereda, sukoba s policijom i više od milion demonstranata koji gotovo svake noći izlaze na ulice brazilskih gradova?

Bila to novinarska patka ili ne, tek u jednom trenutku se činilo da je Kup Konfederacija ozbiljno ugrožen, te da će Španci ili Italijani odlučiti da ga napuste, iz straha za sopstvenu bezbednost. Jer kakvo je to gostoprimstvo ako vam domaćini toplo preporuče da ne napuštate hotel, a ako to činite, da nikako nemate obeležja FIFA ili bilo šta što može da asocira slučajne prolaznike ili demonstrante na Mundijal?

Čekaj bre! Zar nije fudbalska i poetska pravda što se Mundijal održava baš u Brazilu? Zar nije to trebalo da bude slavlje te igre, u najfudbalskijoj državi na svetu? Otkud sad ti ljuti ljudi, ti mladići i devojke koji s besom u očima gledaju moderne stadione u velikim brazilskim gradovima...

Nešto tu ozbiljno ne štima, utoliko pre što se Brazil, u ekonomskom smislu, proteklih godina pominjao kao novo svetsko čudo, div koji se uzdiže iznad Zelenog kontinenta, okosnica nekog novog svetskog poretka u kojem će Indija, Kina i Brazil diktirati tokove svetske ekonomije.

Ispostaviće se da su sve to bila Potemkinova sela – brazilska ekonomija uistinu napreduje džinovskim koracima, ali najveći deo kolača za sebe grabe oni koji su već bogati, dok svima ostalima ne ostaju ni mrvice. Fortaleza, grad u kojem je izgrađen novi stadion vredan više od 175.000.000 evra, primera radi, peti je na listi najnejednakijih gradova na svetu (po Ujedinjenim nacijama), sa više od 300.000 ljudi koji žive ispod granice siromaštva i dostojanstva.

Koliko nejednak? Stadion na kojem su igrali Brazil i Meksiko koštao je 175.000.000 evra, a nedavno su brazilske novine pisale o tome da je u istom gradu jedna majka pokušala da proda svoje dete za 25 evra. Što će reći da je, po ovoj morbidnoj računici moderno zdanje u srcu Fortaleze vredno sedam miliona dečjih života...

Eto, toliko nejednak.

Nije zato ni čudo što i legendarni Romario, sada u odori političara koji se bori za svoj narod – narod, dakle, a ne vlast – digao glas protiv nakaradne organizacije Mundijala. I uputio svoj protest na pravu adresu: FIFA je ta koja je brazilsko društvo gurnula sa ruba na kojem je stajalo, pravo u provaliju u kojoj niko neće ostati nepovređen, a najmanje fudbal.
“FIFA je pravi predsednik naše zemlje, oni su država u državi. FIFA bukvalno ništa neće da potroši, a zaradiće mnogo. Oni dođu, postave cirkus, ne potroše ništa, a odnesu sve”, rekao je Romario.

Ko, uostalom, može da veruje da ima bilo čega poštenog u Sepu Blateru, nedavnom gostu Fudbalskog saveza Srbije i premijera Ivice Dačića, u tom čoveku kojem na glavi stoji bure puno putera i miliona koje je dobio da jednom Kataru poveri organizaciju Svetskog prvenstva 2022. Ili u princu Aliju bin al-Huseinu, prvom do Blatera u FIFA, članu vladajuće kaste u Jordanu, jednoj od najneslobodnijih zemalja na svetu?

FIFA je zmijsko leglo puno otrovnica koje gledaju samo svoj interes – taj isti Blater, verovatno dobrano „podmazan“, želi i da Kosovu da šansu da igra fudbal, iako južna srpska pokrajina nije, niti će u dogledno vreme postati, članica Ujedinjenih nacija – i možda je i bilo krajnje vreme da im neko kaže da su kaputt.

A ko bi to bolje umeo da radi od naroda koji fudbal voli više od svega na svetu?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)