PRELAZZI: Juventus karma – vreme je za Italijane, i u fudbalu i u muzici

Kao i u fudbalu, Italijani su se vratili. Godinama su posrtali u Evropi, jedno vreme ih gotovo uopšte nije bilo, ili nisu mogli da se mere po uspesima i po ulaganjima s nekim drugim zemljama, ali sada su najzad tu, i spremni da glasno kažu – dobro, ili da zapevaju – da je Italija opet tu, i da želi trofeje.

Paralele sa onim što ove sezone u Ligi šampiona radi Juventus i onim što bi moglo da se desi na 62. takmičenju za Pesmu Evrovizije, koje se od utorka do subote (dva polufinala u utorak i četvrtak, pa onda veliko finale) održava u Kijevu, u Ukrajini, neizbežne su taman onoliko koliko kvote kladionice MOZZART govore da će nasmejani Toskanac Frančesko Gabani, koji je u relativno poznim, za jednog vokalnog solistu, godinama izašao iz anonimnosti i postao poznat, u subotu oko ponoći ogrnuti trobojku oko sebe i zapevati još jednom, pobednički, svoju Occidentali's Karma, prvu kompoziciju u istoriji Evrosonga sa rečima i na starogrčkom i na sanskritu.

Kvota na pobedu Italije i Gabanija je 1,60!

Neizbežne su, toliko da je redudantno reći da je sve na Evroviziji političko, i paralele s trenutnim geopolitičkim kretanjima u Evropi i svetu jer je Evrosong nastao iz političkih razloga i to je jedna jedina tradicija koje se nikada nije odrekao, ali o tome nešto kasnije...

Posle godina samoizgnanstva, glavni ovogodišnji favoriti počeli su da shvataju Evropu ozbiljnije, pa od pre nekoliko godina, pobednik najčuvenijeg festivala lakih nota, onog u Sanremu, postaje i predstavnik Italije na Evroviziji.

Kantautor Frančesko Gabani nije izuzetak, i pokušaće da Italiji, velikanu evropske pesme i članu Velike petorke (države koje daju najviše novca za Evropsku radiodifuznu uniju, i koje zbog toga imaju direktan prolaz u finale) donese treću krunu, prvu posle Zagreba i Tota Kutunja, koji je 1990. pred Oliverom Mlakarom i Tajči pevao o ujedinjenju Evrope.

Insieme, zavapio je kudravi Kutunjo – inače rođen u selu Fosdinovo, nadomak Karare u kojoj je odrastao Gabani, što samo pojačava simboliku i osećaj neumitnosti ovogodišnjeg pobednika – ali ga Jugosloveni prvi nisu poslušali...

Baš toliko titula, dve, ima i Juventus, koji bi u Kardifu, ako sve bude u redu u revanšu s klincima iz Monaka – ako želite još veza, Sanremo je negde otprilike na pola puta između Torina i Kneževine! – mogao da na velika vrata vrati Italiju među velikane.

Iako je najpoznatija melodija s Evrosonga Volare Domenika Modunja, veteran nije pobedio na takmičenju – samo jedna u nizu nepravdi koje su pratile Evrosong od postanja –  ne, „muzički pehar“ Italiji je donela prva Điljola Ćinkveti, i to onih proleća kada je i u fudbalu ova zemlja bila na krovu Evrope, zahvaljujući prvo Milanu 1963, pa onda i Interu Elenija Erere te 1964. godine.

Na isti način, može se zaključiti da je Kutunjov trijumf 1990. jednako predstavljao potvrdu dominacije italijanskog fudbala kroz magičnu Seriju A za njenog vrhunca, mada će neki primetiti da je onda grupa Riva prorekla ono što će se dogoditi u Bariju godinu nakon zagrebačke Evrovizije.

(Politizacija je i što je je nekadašnja SFRJ bila jedina socijalistička zemlja učesnica festivala, i to u godinama kada je trebalo dokazati da smo mi nešto drugo, a ne satelit omraženog SSSR-a, koji je imao svoje kratkotrajno i iznimno neuspešno takmičenje po imenu Intervizija. I to je jedan od načina na koji treba razumeti da je Crvena zvezda bila prvak Evrope, a Spartak ili Dinamo nisu nikada.)

Paralele s fudbalom tu ne prestaju: Englezi mogu za sebe da tvrde da imaju ubedljivo najviše para, da je njihov jezik (malo je država među 42 učesnice koje će pevati na maternjem, a ne na engleskom), baš kao i njihova Premijer liga onaj koji diktira pravila i koji vlada svetom.

Ali to nikako da se prenese na „teren“, pardon binu: posle nekoliko sezona, pardon godina kada je Ujedinjeno Kraljevstvo slalo poznate face i želelo da vrati krunu, Britanci već dugo tavore, a ovogodišnja kandidatkinja, Velšanka (Lusi Džons je iz Kardifa, gde će se, znamo to već, odigrati veliko fudbalsko finale) nema prevelike šanse za gornji deo tabele, pa je kvota 80 na koliko je, za lovorike, trenutno cene bukmejkeri MOZZARTA negde prava mera...

Veze sa sportom uporno i dosledno kvare Španci: iako im u najpopularnijem sportu nema premca, u najpopularnijem televizijskom spektaklu „kraljevići“ su predugo prosjaci, još od Frankove vladavine i prvobitne dominacije i na zelenoj travi i na svetlucavom podijumu. Niti deluju da ih to nešto previše zanima, mada se ne ispisuju sa takmičenja, već svake godine šalju svoje jedva pristojne pesme i obitavaju u nižim delovima „televotinga“.

Sve ovo, naravno, ne znači da je italijanska pobeda već viđena. Favoriti su jedno, muzika drugo, no mnogo važnije od onoga što će se događati u Kijevu jeste ono što biva u domovima Evropljana, ali i u stručnim žirijima.

Od prošle godine, u ponešto zakukuljenom pokušaju da se iznivelišu glasovi „muzičkih stručnjaka“ i čuveni „televoting“, odnosno da se spreči blokovsko glasanje koje ide na živce zemljama Zapadne Evrope, žiri i publika su ravnopravni, a glasovi žirija zbrajaju se već posle drugog polufinala; sećate se, možda, da je prošle godine publika širom Evrope (pa tako i u Srbiji) bila na strani ruskog predstavnika Sergeja Lazareva, ali su eksperti prednost dali Tatarki Džamali, koja je pesmom „1944“, providno o okupaciji Krima, a ne o tužnoj sudbini njene hrabre bakice, ubola prstom u oko Kremlj.

Koliko ovo nije „samo muzika“ pokazuju i političke razmirice Kijeva i Moskve koje su počele tada, a kulminirale zabranom ruskoj predstavnici Juliji Samolovoj da uđe na teritoriju Ukrajine jer je svojevremeno pevala na „oslobođenom“ Krimu; Rusi su pokušali da isteraju svoje, ali Evropska radiodifuzna unija (EBU) bila je nemušta i pored zaklinjanja da će proterati politiku s Evrosonga, pa se sve završilo povlačenjem Rusije sa ovog takmičenja.

Šteta, i zbog muzike – Rusi se trude da šalju odlične i skupo producirane pesme – i zbog potencijalnog pomirenja koje bi, makar na jedan dan i pod konfetama, moglo da približi Ukrajinu i Rusiju.

Istini za volju, ovaj skandal je prvi otvoreno politički događaj koji prati 62. Pesmu Evrovizije, ali teško je poverovati da će biti jedini: „televoting“, „duz poen“ i suptilne poruke koje se šalju iz studija ili s bine i ove će godine uzdrmati duhove širom Starog kontinenta.

Možda je i to jedan od razloga što je Italija toliko veliki favorit: EBU i države članice verovatno bi želele da izbegnu „ukrajinski scenario“ i naredne godine i da makar na 12 meseci budu mirni od sukoba Istoka i Zapada.

Organizovanje Evrosonga dogodine u jednoj zemlji koja uživa nepodeljeno poštovanje i jednih i drugih, a pritom ima veliki hit u najavi (Occidentali's Karma zaista poseduje sve što jedna dobra pop pesma na Evroviziji treba da ima, makar pokušaji da se prozaičan i banalan joj tekst predstavi kao hamletovska zapitanost o životu i smrti u 21. veku delovali krajnje stupidno) bilo bi i zahvalnica Italiji što već pola decenije ulaže u svoje predstavnike, ali i hvatanje daha i davanje novog impetusa takmičenju, što je pre dve-tri godine delimično sprovedeno dovođenjem Australije.

Kako je Evrosong uvek služio da se pošalje neka poruka, slavljenje jedne simpatične, poliglotske, evrocentrične pesmice moglo bi da bude baš ono što Evropi treba, u doba kada se svi pitaju kakva je budućnost Unije i svih koji žele da joj se pridruže.

Ali u muzici, kao i u fudbalu, ponavljamo, uvek ima iznenađenja.

Upravo bi dnevna politika mogla da među favorite iz drugog plana izbaci i Almu, Francuskinju s lepim jagodicama. I pre nego što je Emanuel Makron u nedelju uveče u drugom krugu porazio populistkinju Marin le Pen i vaspostavio Evropu na noge, zaustavivši prodor populista, Alma je zbog sjajne melodije i bila lični favorit vašeg kolumniste, a sada, sa feel-good faktorom koji emanira iz Pariza, šanse madmoazel pravog imena Aleksandra Make rastu, a koeficijent će verovatno padati.

Zato kvota 50, koliko se trenutno u MOZZART specijalu plaća njena pobeda, vredi ulaganje možda čak i jedne „crvene“. Alma bi, tako, mogla da odigra ovogodišnju ulogu Monaka i da donese nešto novo u samu završnicu, i ostaje da se vidi da li će pokleknuti pred ozbiljnijim i starijim Italijanima, kao što se čini da Mbape i drugari hoće...

Među favoritima se ove godine nalaze i Bugarska i Švedska – prvi s klasičnim evrovizijskim pevačem, drugi sa svojim klasičnim koketiranjem sa elektronikom – ali možda druge favorite za koje valja navijati iz muzičkih i kladilačkih razloga treba tražiti u Portugaliji (Salvador Sobral peva divnu, originalnu, potresnu baladu sa fado-korenima, i to na svom jeziku, a Portugalija je prvak Evrope i Kristijano Ronaldo daje onoliko het-trikova) ili Belgiji, koja se odlučila za nešto drugačije; valja obratiti pažnju i na uvek prisutne Grke (rivalska Turska ni ove godine ne učestvuje, nezadovoljna protežiranjem Velike petorke), na plavokosu, no ordinarnu Dankinju, na Rumune koji jodluju (stvarno jodluju! Nadamo se da niko neće glasati za njih!), kao i na Australiju koja vazda igra ulogu „omiljenog drugog tima“ – prihvatljiva je svakome za makar pet-šest bodova, što im garantuje visok plasman.

A gde smo mi u celoj ovoj muzičkoj priči? Sem što možete da se kladite i na to koja će od balkanskih zemalja imati najbolji plasman (Bugari su tu bez premca), eks-Jugoslavija (minus Bosna i Hercegovina, koja ima pametnija posla nego da peva) ne stoji previše dobro, i teško je očekivati išta više od ponekog prolaska u finale.

Potpisnik ovih redova jedan je od onih koji tvrdi da je naše, balkansko, shvatanje Evrovizije kao nekog sporta, kao mogućnosti promocije zemlje i dizanja nacionalnog ponosa – a što je ovekovečeno spontanim izlaskom na ulice kada je Marija Šerifović pobedila u Helsinkiju! – u stvari spaslo čitavo takmičenje. Bivši Jugosloveni, kao i bivši Sovjeti, pisali su iz godine u godinu odlične, drugačije pesme i tako naterali i ostale da se uozbilje.

Kvota na pobedu Srbije - 120!

Kvota da će Srbija biti najbolje plasirana među balkanskim zemljama - 20

Kvota da Srbije pobeđuje u drugoj polufinalnoj večeri - 35

Prava je grehota, zato, što ove godine nijedna od „naših“ država nema jakog aduta za Kijev. Prilično anonimni pevači, na čelu s Tijanom Bogićević, Hrvatom Žakom Hudekom, ili sa onim Crnogorcem u haljini koji veli da bi i Vladika Rade za njega glasao, samo da je živ i da ima smartfon da pošalje SMS, značiće i da će interesovanje za ovogodišnji Evrosong verovatno biti manje nego za neke ranije, gde smo imali zapaženije nastupe i čemu da se nadamo.

Ah, eto, i za lake note vam ponekad, pogledajte Juventus i Frančeska Gabanija, treba teško oružje...

Nismo ih slučajno pomenuli i doveli u istu ravan na početku i sada na kraju: pre svega nekoliko meseci, u Tuttosportu je izašla priča o tome da je italijanski predstavnik veliki navijač Stare dame. Legendarni kapiten Điđi Bufon čestitao mu je pobedu na Sanremu i odlazak u Kijev uručivanjem dresa sa brojem 1 i ispisanim prezimenom „Gabani“.

Neki su odmah to nazvali – „Juventus karma“...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: EuroVisionary)