PRELAZZI: Izvini, Montela, ali nije to više ona Sevilja

Volim Sevilju, da se razumemo. Volim njen stadion i njen način igre, volim što je “kraljica B produkcije” – mada je više fudbalski Vudi Harelson nego fudbalski Džeremi Ajrons – i što je osvojila onih jedanaest trofeja u Ligi Evrope u poslednjih šest godina i mnogo nervirala Real, Barsu i Atletiko u Primeri; obožavam i himnu pred početak meča na Sančez Pishuanu, iako od španskog umem da rastumačim samo ono "estamos kontigo Sevilja..."

A volim i Vinćenca Montelu, ma ko ne bi voleo tako savršenog špica, Aeroplanino bi uzleteo svake sezone i odozgo bombardovao golmane, ruku već raširenih, svake sezone, ali posebno jedne jeseni i proleća kada su Batistuta, Toti i on, uz malu pomoć onih Brazilaca pojačanih Valterom Samuelom iza – dobro, bio je tu i Marko Delvekjo – doneli titulu Romi.

Cenim ga i kao trenera, našao se u pogrešno vreme na pravom mestu, na San Siru, utrapili su mu krompir vruć i pozamašan kao Duomo i rekli mu da se snađe; i blago posrtanje sa Milanom učiniće od njega samo boljeg trenera. Ima, uostalom, gotovo svaki vrhunski italijanski stručnjak – taj izraz je u poslednjih pola veka zvučao gotovo pleonastički, jer naravno da je vrhunski ako je italijanski, i neka onda bude samo “alenatore”, dovoljno je – takav profesionalni put, nekoliko razočaranja ih spusti na zemlju, a onda pokažu sav raskoš taktičkih zamisli...

Pa zašto sam, onda, slavio kao dete – a nije samo zbog Hoakina, iako je prilično i zbog Hoakina – kada je Betis u onom neverovatnom meču prošlog vikenda tukao omraženog rivala sa čak 5:3, i zašto zdušno navijam da se Sevilja i danas, iako je to racionalno nemoguće, spotakne protiv Kadiza u Kupu kralja, a da im u ligi krene još strmije naniže, pa da se ne dohvate ni svog omiljenog evropskog takmičenja dogodine?

MOZZART KVOTE
(1,38) Sevilja (5,00) Kadiz (7,75)

Neće to biti ni zbog onog stizanja Liverpula od 0:3 na 3:3, naprotiv, mada ima svake veze sa tom utakmicom...

Andaluzijski berberin je u nekom trenutku izgubio svoju dušu, postao tek jedan od mnogih – ili je postao Valensija, pošto su, valjda zaključno sa ovom sezonom, upravo "Slepi miševi" bili simbol pogrešnih, prenagljenih, preigranih odluka? – i razočarao mnoge neutralce poput mene, odlukom da uruči otkaz Eduardu Berizu (ili Bericu, kako bi mnogi, zbog italijanskog porekla i onih godina među Galjegosima, pročitali njegovo ime).

Ne bi to bilo ništa strašno, otkaz kao otkaz, umela je Sevilja i ranije, dok je njome vladao činilo se svemogući Ramon Rodrigez Verdeho, svima nam poznat kao Monći, da pošalje ceo stručni štab po PPZ obrazac mnogo pre isteka ugovorenog posla (Marselino i Mičel bi mogli nešto o tome da ispričaju), ali Berizo je šutnut svega mesec dana posle odsudne operacije raka prostate...

Sve je bilo nacrtano za Berizov revanš Mančester Junajtedu, ovog puta u osmini finala Lige šampiona – prošlog proleća, Selta Vigo bila je na jedan šut, na jednu šansu, od izbacivanja Murinjove dosadne falange u polufinalu Lige Evrope – no gazde predvođene čuvenim Hose Marijom del Nidom nisu imale razumevanja ni za kancer, a kamoli za svega nekoliko slabijih rezultata, uključujući i 0:5 na Santjago Bernabeu, iako je tu utakmicu, zbog bolesti Beriza, vodio pomoćnik.

Argentinac je još jedan iz legije trenera koji su ispali iz šinjela Marsela Bjelse i koji se u "Ludaka" i njegove postavke igre i treninga kunu više nego u Bogorodicu. Bjelsina deca rasula su se po svetu, većina njih je imala sreću da zakači učitelja još dok su bili u kopačkama (Berizo skoro pola decenije, prvo u Njuelsu, pa u meksičkom Atlasu), a onda su krenuli da šire radost igre gde god su bili.

I radost, i veru: 21. novembra, setimo se, na Sančez Pishuanu gostovao je Liverpul, i ni jednima ni drugima nije išlo previše dobro u prilično lakoj grupi Lige šampiona, i Klopovi hevi-metalci vodili su 3:0 na poluvremenu, a onda je, u svlačionici, Eduardo Berizo nešto rekao svojim pulenima - mislilo se isprva da im je rekao da boluje od roka, ali se ispostavilo da su to znali još od ranije - i Andalužani su krenuli da grizu kao psi.

Na kraju je bilo 3:3, na kraju su i Sevilja i Liverpul prošli grupu, na kraju je pobedio život, i u tom meču, i van njega...

Berizo je za igračke karijere bio stameni, pomalo prgavi, ali neodoljivo hrabri centralni igrač, mahom vezista, po potrebi i bek, koji je dugo uveseljavao navijače Rivera, mada će ga Evropa upoznati dobro tek u Vigu.

Tamo je proveo tri sjajne sezone, podjednako ispunjene golovima koliko i crvenim kartonima. Selta je uvek bila tako malo luda, u godini u kojoj su stigli do osmine finala Lige šampiona (izbacio ih je, ne toliko zasluženo koliko lako, Arsenal) ispali su iz Primere, ali Berizo je ostao u lepom sećanju na Balaidosu, pa je posle osmoljetke kod Bijelse u reprezentaciji Čilea i uspeha sa O'Higinsom u toj zemlji, vraćen među poklonike svetloplave boje kao zamena za Luisa Enrikea.

Insajder iz Viga – dobro, odavde, ali navijač Selte – podseća me da početak Beriza na Balaidosu nije bio loš, ali ni spektakularan. Od Luisa Enrikea je nasledio tim i nije mnogo menjao, mada se Selta još od poslednjeg ispadanja okrenula svojoj "kanteri" i bilo je dosta dobrih mlađih igrača u prvom timu.

Postavka igre ličila je estetski na sve što bi mogli da osmisle učitelj Bijelsa i prethodnik Luis Enrike: napadački, na posed, uz mnogo dodira i kratka dodavanja. Golmanu je bilo najstrože zabranjeno da ispucava loptu, baš kao i, sem u krajnjim instancama, zadnjim igračima odbrane. Imao je dva odlična domaća beka, Malja i Đonija, nije prezao od ubacivanja u vatru tada freško dovedenog i mladog Nemanje Radoje, i rezultati su postepeno dolazili na svoje.

Zamerano mu je, doduše, sem prevelikog korišćenja rotacije, što je doveo i trpeo svog pulena, Tukua Ernandeza, kojeg je trenirao u O'Higinsu i koji je u to doba od Argentinca postao Čileanac; Pedru Pablu trebala je cela jedna sezona da se aklimatizuje, ali kada je to najzad učinio, oni isti navijači koji su ga čašćavali zvižducima odabrali su ga za drugog najboljeg igrača ekipe u prošloj sezoni. Naravno da je posle toga, i zbog svih igara u kontinentalnom takmičenju koje su podsetile na najbolje dane čuvene EuroSelte – Mostovoj, Karpin, Katanja, Gustavo Lopez – i zato što je tukao Real na Santjago Bernabeu, zavredeo poštovanje svakoga na jugu Galicije...

Post-Monćijeva, post-Sampaolijeva Sevilja bila je logičan izbor za obe strane, ponajpre jer je i sadašnji selektor Argentine još jedan poštovalac Marsela Bijelse.

Berizo je trebalo da nastavi da raste, a Sevilja da ovog puta u Ligi šampiona dogura još dalje nego prošle godine, sve sa povratnikom Hezusom Navasom, sa Berizovim starim znancem Nolitom ili sa poskupo plaćenim Luisom Murijelom.

Eh, nekada bi se za prvu polusezonu reklo “dečje bolesti”, ali kismet je bio mnogo okrutniji prema Berizu no što je ovaj zasluživao; na terenu je sve bilo pomalo kilavo, preveliki broj kombinacija (u proseku je menjao šest igrača od jedne do druge utakmice!) značio je nezadovoljstvo i tribina i igrača, usledio je sukob sa Stivenom N’Zonzijem, ali onda je sve to došlo na naplatu u četiri dana. Onih 3:3 sa Liverpulom ispraćeno je preokretom protiv Viljareala, od 0:2 do 3:2...

I potom operacija.

Da kucnemo u drvo, ne vratio se...

Nekoj drugoj Sevilji, onoj iz himne koja se čuje pred početak svakog meča, onoj za koju bih navijao u gradskom derbiju protiv Betisa, onoj koju sam voleo, tih par rezultata i čudesno izlečenje bili bi dovoljni da pobedniku Berizu pruži makar priliku da se osveti Murinju, pa posle neka ide sve u prostatu; ovoj danas, nemoj mi zameriti, Aeroplanino, stvarno ništa lično, želim da pati makar jednu godinu, dok ne postane opet ona kraljica B produkcije kojoj smo se divili.

(FOTO: Action Images)