PRELAZZI: Italian job - La bella Premijer liga

Postoji tačan trenutak u kojem je Premijer liga postala značajnija i veća od dotad neprikosnovene Serije A, čak i ako to poklonici Kalča – a oni su, znam ih, baš zagrižena fela – nikada neće priznati.

Nije to bilo kada je 14 klubova stare Prve divizije poželelo da se otcepi od Fudbalske lige i napravi svoje takmičenje, dobrano podmazano TV pravima i dubokim džepom zlog, ali sposobnog australijskog mogula Ruperta Mardoka, i koje će od sezone 1992. dobiti ime po kojem ga danas znamo. Pa ni kada je Junajted s proleća 1999. na putu do Barselone i titule redom pobedio Inter, pa Juventus. Ne čak ni kasnije, kada se dogodi Kalčopoli i kada Italija počne više da se bavi zakulisnim radnjama, a manje onim na bini.

Ne, bilo je to 25. maja 1996. u Torinu, na konferenciji za novinare koju je sazvao Đanluka Vijali, kapiten Juventusa. Svega dva dana nakon što je vodio svoj tim do rimske osvete Ajaksu za bečki poraz – sećamo se tog finala i jer je odlučujući pogodak postigao Vladimir Jugović – rasni napadač u najboljim godinama (31) saopštio je da će karijeru nastaviti u Čelsiju, jedanaestoplasiranom klubu Premijer lige u prethodnoj sezoni.

Svega nekoliko dana kasnije, praćen kamenicama koje su udarale po taksiju koji je žurio ka aerodromu Fjumićino, kamenicama koje su bacali besni navijači Lacija, prema Stamford Bridžu i novoj budućnosti odvezao se i Roberto di Mateo.

Bio je to potres na tržištu, mada Vijaliju jeste isticao ugovor, no Marćelo Lipi nije imao razloga da ga ne zadrži. Razumelo bi se, čak, da je energetični maestro iz Kremone otišao u tada ambiciozni Rendžers, koji mu je nudio više novca od Čelsijevih milion funti za godinu dana, a on je umesto toga odabrao klub na čije je čelo, svega koji dan ranije, došao njegov stari rival iz platinastih dana Serije A, Rud Gulit.

Gulitu su sposobnosti Vijalija i Di Matea bile dobro poznate, pa iako je već godinu dana bio u Čelsiju kao igrač, uveliko se spremao da postane menadžer. 

Prethodnog leta Arsen Venger će napraviti jedan od dva najbolja poteza u životu, spasivši Denisa Bergkampa iz čeljusti Masima Moratija, koji je uvek bio na svoju ruku i kojem se više od Holanđanina sviđao, recimo, Mauricio Ganc – mada danas možemo samo da maštamo o terenu na kojem bi zajedno vezli Bergkamp i Moratijev ljubimac Alvaro Rekoba! – no prelazak šampiona Evrope, još sa grčevima u tricepsima od podizanja ušatog pehara, to je bila garibaldijevska revolucija.

Italijanska invazija će u narednih nekoliko godina doneti baš ono što je nedostajalo Premijer ligi: na terenu, tehniku i taktiku, van njega šmek, miris i ukus, pošto su dotad engleski fudbaleri, odjednom s mnogo novca, pravili modne gafove gore od one fotke na kojoj su Ćurčić, Savo i Darko Kovačević u šarenim džemperima. 

To je kulminiralo baš maja 1996. na Vembliju, na koji su, pred finale FA Kupa, onovremeni “Spice Boys”, igrači Liverpula, izašli u ogavnim belim odelima.

Parfemi, automobili, golovi, hrana, muzika – sve to se promenilo za svega nekoliko meseci po dolasku Vijalija i ostale italijanske bratije, čak i ako je, procentualno gledano, među njima bilo više baksuza nego uspešnih fudbalera. 

Engleska je odjednom prestala da bude sumorno mesto za život, gde stalno pada kiša, nema šta da se radi, žene su ružne a kola se kvare, i talas optimizma preselio se sa Apenina na Ostrvo.

To je koincidiralo i sa promenama u društvu: klasni ratovi iz osamdesetih, sukobi na ulicama i balast ogavnog tačerizma koji je raspolutio Britaniju ustupili su mesto novoj, mladoj klasi sa bekgraundom u radničkim porodicama. 

Ti poletni ljudi bili su voljni da redefinišu socijalne norme, što se videlo i u medijima (tabloidi su postali agresivniji, otvoreniji, nije više bilo tajnih sastanaka u kabinetima kada je iza svakog ćoška vrebao po jedan paparaco), muzici (Oasis i Blur su postali moderna dilema “Bitlsi ili Stonsi”, mada je tačan odgovor na to pitanje uvek bio Pulp) i politici, gde se pojavio najmlađi lider “novih” laburista od Drugog svetskog rata naovamo, i osmesima, obećanjima o promenama i šurovanjem sa poznatim facama lako svrgnuo dosadne torijevce i zaseo u kućni broj deset u ulici Dauning.

On se zvao Entoni Bler i bio je najveće razočaranje devedesetih, pa i šire, pa i gore, ali to već nije tema za jednu pristojnu sportsku kolumnu...

Bili su, dakle, Italijani ti koji su ponajviše oplemenili Premijer ligu – mada će leta 1996. posle Evropskog prvenstva odigranog u Engleskoj, mnogi klubovi od sebe napraviti internacionalne ergele; čak će i oni timovi što su redovno brložili u donjem delu tabele, pomoću keša Sky Sportsa, postati kosmopolitski centri – a najsjajnije ime je, uz jedno sedo (Fabricio Ravaneli otići će u minorni Midlzbro i postići het-trik na prvoj zvaničnoj utakmici, protiv Liverpula! Društvo će mu praviti još jedan Italijan, Đanluka Festa) bilo je ono ćelavo. 

Čelsi će u prvoj Gulitovoj i prvoj Vijalijevoj sezoni, baš u susretu s Ravanelijevim klubom, osvojiti FA Kup na koji su dugo čekali, još od 1970. godine, mada će se dva velika igrača posvađati tokom sezone i Vijali će, jer se Holanđanin i dalje pitao za sve, sve ređe biti na terenu.

Ali on je svoju misiju ispunio, i tada je već Premijer liga uveliko oduzela primat Kalču: u novembru 1996. – prelazni rokovi bili su devedesetih mnogo rastegljivija fela – stići će i Đanfranko Zola, majstor sa “problemčićem” u glavi Benito Karbone takođe će pobeći sa Meace pravo na Hilzbro, u Šefild Vendzdej, gde će mu se, doduše iz Seltika, pridružiti Paolo di Kanio. Čak su i klubovi poput Kristal Palasa (Atilio Lombardo) ili Derbi Kauntija (Stefano Eranio) dovodili Italijane, a u Totenhemu su, primera radi, mislili da će im Nikola Berti biti novi Klinsman...

Precizni hroničari će, naravno, napomenuti da je prvi italijanski igrač koji će zaigrati u Premijer ligi bio visoki, prilično neuki i nesnađeni Andrea Silenci, kojeg će Notingem Forest godinu dana trpeti, i koji neće uspeti da pogodi ništa – i dalje ga smatraju jednim od najgorih pojačanja u istoriji dvostrukog prvaka Evrope – zbog čega će brzo napustiti Ostrvo.

Treba, naravno, reći i da je dobar deo igrača delio Silencijevu sudbinu: na listi italijanskih pojačanja u klubovima Premijer lige, ponavljamo, možda ima više “flopova” nego “topova”. 

A ta lista jeste podugačka: Gabrijele Ambrozeti (za kojeg će Vijali tvrditi da je talijanski Rajan Gigs, što nikako nije bio), Pjerluiđi Kaziragi (koji će doživeti povredu i brzo bataliti fudbal), Samuele Dala Bona (još jedno “čudo od deteta” koje nikada nije iskazalo svoj potencijal), ili oni koji su zaista znali da igraju, ali nisu znali da igraju u Engleskoj, kao što su bili Marko Materaci, Roberto Manćini ili Kristijan Panući; bilo je tu kasnije i bisera kao što su Masimo Makarone i Alesandro Pistone i hodajućih katastrofa u 21. veku, poput Alberta Akvilanija ili Marija Balotelija...

Suština je da su Italijani podigli Premijer ligu, a onda su polako nestali, makar među liderima klubova. Da li je posredi što je prvenstvo postalo mnogo više fizičko, pa tehnički obučeni, ali pomalo lenji južnjaci više nisu mogli da se tuku sa rivalskim bekovima, ili je, bez obzira na uspehe i na sve više novca koji su od Premijer lige napravili najatraktivnije, dočim ne i najkvalitetnije takmičenje, taktika ustuknula – što je jedan od razloga i slabijih rezultata u Evropi, gde prosečni italijanski klubovi lako mogu da uzmu meru Englezima – a znamo koliko Italijani vole taktiku?

I ima, kad smo kod taktike, poetske pravde što je jedan italijanski trener trenutno vlasnik pehara za osvajača Premijer lige.

To nas dovodi do leta 2016. Antonio Konte, novi menadžer Čelsija – mada, kako je ekipa igrala pod njim u trećem kolu, protiv Barnlija, kao da niko drugi nikada nije bio na klupi Čelsija? – mogao bi da odigra ulogu koju je njegov saigrač iz rimskog finala od pre dve decenije imao u Engleskoj. 

Studiozan, fokusiran, fleksibilan: sve su to epiteti koji s pravom krase jednog od najboljih stručnjaka koje je moćna italijanska trenerska škola izbacila u 21. veku. Sa dva “sidraša” u sredini terena, Kanteom i Matićem, njegov Čelsi ne ide na posed lopte, već na surovu dominaciju terenom, što omogućava napadačima, pre svega Azaru, veliku slobodu – Belgijanac se najzad ponovo smeje! – a špicevima uliva samopouzdanje (retko ko bi kao Konte mogao da tako brzo uklopi Bačuaija ili, još jasnije, da pruži novu šansu Viktoru Mozesu i da je ovaj iskoristi).

Antonio Konte je u medijima, avaj, percipiran kao autsajder u velikom, već viđenom duelu Gvardiole i Murinja, ali baš kao što je Pulp bio bolji od Oasisa i Blura, tako bi moglo da se desi da plava mašina na Stamford Bridžu iznenada polupa sve redom i da titula ostane u italijanskim rukama.

Kao u čuvenom filmu “Italian Job”, gde Majkl Kejn osmišljava pljačku veka...

Još važnije, Konte bi mogao da bude onaj lakmus koji će pokazati da li Premijer liga ponovo može da se nazove najvećom. Da kao tokom prvobitne italijanske invazije ovog puta prevaziđe Špance. 

Samo, kad se setite Zole, Vijalija, Ravanelija, Karbonea, Di Kanija, svih tih majstora s pevljivim prezimenima i sa umetnošću u malom noktu slabijeg stopala, zar ne poželite da veliki Antonio Konte u poslednjih nekoliko dana nagovori pola Italije da dođe u London, pa da Engleska i Premijer liga opet zamirišu na šmek, umeće i da iznad belih stena Dovera napokon zasija isto ono sunce koje baca odbleske u Tirensko more?

Piše: Marko Prelević, urednig magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)