PRELAZZI: Hoakin, finta i sprint (VIDEO)

Pesma koja je o njemu odjekivala s tribina govorila je sve u samo jednom stihu. Nije tu bilo velikih metafora ni alegorija, ne, ona je pričala o onoj jednostavnosti koja često ostaje nedostižan ideal, vrhunac estetike, posebno u fudbalu.

La finta y el sprint. Dribling i trk i ništa više.

A i kome je potrebno bilo šta drugo, zar nisu te dve reči ceo sinopsis fudbala, makar onog starog, u kojem igrači nisu bili samo olovni vojnici natmurenih selektora i lajavih trenera, već punokrvni, neukrotivi i neotesani mustazi?

Tako su zvali i po tome su znali Hoakina Sančeza Rodrigeza, još otkako je plavooki dečarac prvi put obukao zeleno-beli dres Betisa, ponosnog kluba što je ostao zarobljen u svom osećaju veličine i svetloj predratnoj prošlosti.

Nije priča o Hoakinu usamljen primer igrača koji je, možda, samo prerano sazreo. Kada je imao svega 19 leta, tip sa brojem 17 na desnom krilu pojavio se u Primeri i potpuno je zapalio, licitiralo se samo da li će ga prigrabiti Real i Barselona ili će otići pravo kod platežnih Italijana ili Aleksa Fergusona koji je voleo takve igrače.

Ili je Hoakin samo promašio deceniju, jer bi njegov pristup – prođi beka i ostavi ga da se davi u prašini i busenima trave koju prave tvoji kramponi dok grabiš dalje – bio i dalje savršen da se bilo ko bavi starom, dobrom taktikom 4-4-2.

Upravo je Hoakin izgledao, tamo na prelazu dva veka, kao prototip modernog igrača i savršeno se uklapao u tvrdu reprezentativnu formaciju sa dva „jaka“ krila – tamo uz levu aut-liniju bio je Visente – i dva špica, jednog jačeg (Morijentes) i jednog veštijeg (Raul), i upravo će Hoakin biti prva žrtva nove žetve igrača, kada su se pojavili maleni majstori iz Barselone i kada Španija bude presadila katalonsko-holandski pelcer i zaigrala đavolsku tiki-taku.

U tom novom sistemu, zasnovanom na hiljadu i jednom kratkom pasu i trčanju u prostor bez lopte, sa igračima koji su umeli da pokrivaju više pozicija, Hoakin se nije mogao snaći. On je mogao biti desno krilo, i ponekad je mogao biti levo krilo, i to je bilo to; pokušaće i Huande Ramos i Viktor Fernandez da ga gurnu u sredinu, i nikad nije uspevalo.

Možda je upravo ta promena stila, kopernikanski obrt kojeg nismo bili ni svesni u prvoj deceniji milenijuma, toliko nam se brzo sve dešavalo, uticala na Hoakina, pa je nekadašnje čudo od deteta – koje će 2005. uvesti Betis u Ligu šampiona i isključivo će nesrećna grupa u kojoj su se našli i Čelsi i Liverpul sprečiti Andalužane da odu i korak dalje – usput zagubilo svoju harizmu i počelo da otaljava posao shvativši da nikada neće biti najveći i da neće ispuniti breme očekivanja koja su na njega natovarili vernici sa stadiona Manuel Ruiz de Lopera...

Šta da radi momak sa možda i najsavršenijim centaršutom na celom Starom kontinentu ako tamo u šesnaestercu nema koga da ga gađa? Kako da i dalje tako lako pretrči odbrambenog igrača kada je taj odbrambeni igrač sada jednako brz kao i neki špic?

Verovatno bi, da je prešao u veliki klub kada je bio jedan od najtraženijih mladih fudbalera sveta, barem ponešto bilo drugačije: imao bi veće ime ako ne i dublji trag, ne bi nam se dogodilo da mu izgubimo trag u Valensiji i da ga se setimo tek kada je prešao u Malagu. U onom meču kada je proleća 2013. Malaga bila na dah do polufinala Lige šampiona Hoakin će dati čak i gol Dortmundu, ali izaći će pet minuta pre nego što je Borusija, nošena nemerljivom bukom sa tribina Vestfalena, postigla dva komada u nadoknadi vremena...

Ili da uhvatimo delić njegove magije tek prošlog vikenda, kada je dao nečuveno lep gol, ovog puta u ljubičastom dresu Fjorentine: ubacio se s leve strane, i opet smo videli to maleno čudo – finta i sprint – povukao je do roglja šesnaesterca, a potom otvorio svoju savršenu desnicu i zafelširao loptu u malu mrežu.

Tek da pokaže da nije zaboravio da igra fudbal, iako je fudbal, zaljubivši se u male čarobnjake, posed i davljenje igre, pomalo zaboravio njega...

(FOTO: Action images)