PRELAZZI: Heroj Dortmunda

Istog dana kada je Marko Rojs, jedan od najboljih i najtraženijih fudbalera sveta, pomalo iznenađujuće, stavio paraf na ugovor sa svojom Borusijom Dortmund uništivši tako nadanja brojnih prebogatih evropskih klubova čija su se imena u protekle dve godine redovno povezivala sa sjajnim Nemcem, jedna druga legenda Dortmunda imala je najgori dan u karijeri.

Njih dvojica ne bi mogli da budu više različiti: jedan je vihorni fudbaler pun tehnike i znanja, jednako ubojit i kao krilo i kao napadač, pa i kao fantazista, drugi je bio borbeni "sidraš" koji nije umirao u lepoti, već u krvoliptanju; jedan je lokalni dečko, odrastao nedaleko od stadiona, vaspitan u Žutom zidu i srastao s njim kao puzavica, drugi se u Dortmundu obreo sasvim slučajno; jedan je lokalni heroj, drugi je stranac čije se ime na Vestfalenu – jer je to jedino pravo ime tog stadiona – makar zbog one jedne utakmice izgovara sa strahopoštovanjem dostojnim Crnogoraca koji se kunu u vladiku Vasilija...

Pomeri se s mesta kada govoriš o Škotu, tako nekako...

Ne brinite, neće ovo biti još jedna priča o Dortmundu, još jedna oda svim onim stvarima koje ih čine drugačijim i, naposletku, hipstersko-dosadnim, čak i ako ih volite: verni navijači, jeftine karte, stajanje na tribinama, lepe koreografije i melodične pesme, pametni, duhoviti trener koji uspeva da sa malo novca isplete velika čuda, i kako već idu svi ti tekstovi, njih ste ionako sve pročitali...

Ne, ovo je podsećanje na čoveka koji po ko zna koji put u svojoj karijeri prolazi kroz pakao. Svaki put je uspevao da ispliva, ali izgleda da je i njegova sveća ostala bez kiseonika.

On je Pol Lambert, dojučerašnji menadžer Aston Vile, koja je u utorak uveče uspela u gotovo nemogućoj misiji: izgubila je od neuglednog Hal Sitija, napravila rokadu s njima i obrela se na mestu koje vodi u drugu ligu, sa svega dva tima koja im na tabeli gledaju u leđa. A to što se na istoj poziciji, samo u Nemačkoj, trenutno nalazi i Dortmund, klub u kojem je Lambert dosegao zvezde, pa to je samo dokaz da fudbalski bogovi, ta bagra lenjivaca koja se stotinu i kusur godina zevzeči sa nama vernicima, imaju čudan smisao za humor.

Momak iz Glazgova oduvek je i kao veznjak stupao linijom većeg otpora i njegova trenerska karijera, uz povremeno štucanje na usponima, ipak je gurala napred: s Vikombom je došao u polufinale Liga kupa, s Kolčesterom je tukao Norič sa 7:1, samo da bi ga Norič odmah posle te utakmice doveo na mesto Brajana Gana, u Aston Vili će zameniti svog starog menadžera Aleksa Mekliša. I prve godine se činilo da Vili ide dobro, da će ravnoteža u kojoj bivšeg evropskog prvaka vodi bivši evropski prvak dati rezultate, samo da bi se ove jeseni i zime sve survalo u blato borbe za opstanak, kulminiravši sa zastavama "Lambert out" na stadionu Hala u ledeni utorak uveče...

Onaj mač, koji svakom treneru visi nad glavom, Lambertu je već nimalo nežno šašoljio po temenu. Jer ako oni isti bogovi išta vole više od šale i simbolike, to je miris krvi i prinošenje žrtve: nekad je to veliki fudbaler koji će jauknuti u travi i ostati bez meniskusa, nekad trener koji je do pre samo nekoliko meseci bio mesija.

Lambert je i posle meča sa Halom izgledao čvrsto i nepokolebljivo. Od čoveka koji zna šta je trud, koji je spoznao "veliku sliku", ništa se drugo ne bi ni očekivalo. I kao igrača proslavila ga je hrabrost, što na terenu, što u životu.

Onaj njegov put u Dortmund, koji ga je napravio i igračem i trenerom, bio je čudesno hrabar, na granici suludog: Otmar Hicfeld ga je zapazio kada je Borusija igrala sa Madervelom i ponudio mu da narednog leta dođe na probu kada mu istekne ugovor. Kada je Škot tog jula ušao u svlačionicu, tamo su bili, primera radi, Andreas Meler, Matijas Zamer, Jirgen Koler, Štefan Rojter i Paulo Souza, i šta je anonimus sa severa Ostrva uopšte mogao da traži među tim veličinama?

Ali Pol nije ustuknuo, postao je Hicfeldov kerber na sredini terena – ako je Zamer štitio čitavu ekipu i golmana Klosa, Lambert je štitio Zamera. I možda te sezone Matijas jeste zaslužio zvanje najboljeg fudbalera Evrope, ali finale Lige šampiona, tog maja u Minhenu, pripadalo je samo njemu. Zato ona zvezdica na dresu broj 14 sija jače od bilo koje druge...

Juve je – i to morate imati na umu – te sezone bio apsolutno najbolji klub na svetu. Današnji će dečaci imati mnogo prilika da se prepiru oko toga ko igra najbolji fudbal u sezoni 2014/2015, da li je to Bajern, Barsa, Real, Čelsi ili Čolov Atletiko i forma timova ume da oscilira usled istačkanog kalendara, ali od jeseni 1996. do proleća 1997. nije bilo majčinog sina s loptom koji je mogao da izađe na crtu Torinezima.

Vladajući prvaci Evrope nisu ni u čudnoj sezoni LŠ u kojoj je najbolji strelac, pamti se i to, bio Milinko Pantić, davali ni promil nade rivalima da bi neko mogao da ih svrgne s trona: retko su na Dele Alpiju primali golove, još ređe u gostima, spisak igrača smanjivao je mošnice protivničkim fudbalerima, dok su navijači gutali knedle i čekali neizbežne poraze...

Kakav je to Lipijev tim bio! Nazad Ferara i legendarni Urugvajac Paolo Montero, kojem je MOZZART Sport dužan jedan dooooobar tekst; ispred njih neprelazni Didije Dešamp, perpetuum mobile po imenu Anđelo di Livio i maestralni, svemogući Vladimir Jugović; a napred “sitnica“ - Bokšić, Vijeri i Del Pjero.

I On. Već tada najbolji fudbaler sveta. Neponovljivi Zizu.

Šta se u Minhenu, na starom Olimpijskom stadionu, dogodilo sa nepobedivim Juveom? Najlakše je reći da su potcenili Nemce, uprkos tome što je simpatična Hicfeldova četa skrajnula Kantonin Junajted u polufinalu, ali to em ne bi bila čitava istina, em bi se zaboravila najbolja partija koju je ikad iko odigrao protiv Zinedina Zidana. Ne, Materaci ni Italijani nisu uštopovali Zizua u onom finalu 2006, jesu ga izbacili iz takta, iz meča, iz karijere, ali on je i tada, kao veteran, vodio glavnu reč. U Minhenu ga - nije bilo.

Uštopovao ga je, kao niko nikada, taj Škot koji se obreo u Dortmundu skoro pa slučajno. I da Lambertov uspeh bude veći, on to nije radio prljavim trikovima ni podmuklim udarcima, kakvi umeju da slome i najveće umetnike s loptom. Ne, Lambert je Zidana potpuno začarao, uspavao, odsekao od utakmice i života, a u isto vreme bio pokretač svake akcije Borusije, namestivši i prvi gol, gol koji je najavio piroklastični izliv, Karl-Hajncu Ridleu. Pečat će udariti onovremenski Marko Rojs po imenu Lars Riken...

Pol Lambert postaće te noći prvi Britanac kojem je pošlo za nogom i glavom da osvoji ušati trofej sa stranim klubom (to nije uradio ni Kevin Kigen sa Hamburgom, ni Dejvid Bekam sa Realom, ni - a njega se baš sa slašću sećamo - Kris Vodl sa Marseljom) i kao igrač utakmice ući u legendu i epiku Dortmunda. Tada će, a da to nije ni znao, početi i njegova trenerska karijera, za koju će se spremati na kursu u svom rodnom Glazgovu, u svom voljenom Seltiku...

Karijera koja, tjah, ovih dana izgleda kao da je u veštački izazvanoj komi. Aston Vila je igrala verovatno najgori i najdosadniji fudbal u Premijer ligi, a Pol Lambert, i pored poslovične drčnosti, izgledao jednako izgubljeno kao Zidan u onoj minhenskoj fešti. Taj mladi tim kao da nije veruvao u svog trenera i, što je još gore, kao da ni trener više ne veruje u sebe...

Daleko je, i mnogo udaljenije od tih 20 godina, luda noć u Minhenu od grozomorne noći u Kingston-apon-Halu.

Ali, ako se seti Žutog zida, i ako makar deo starijih navijača Dortmunda koji ovih dana pivom nazdravljaju Marku Rojsu trgne po koji gutljaj za onog starog heroja, Lambert će sigurno dobiti još jednu šansu da, poput onog dana kada je kao beskućnik ušao u svlačionicu i isprsio se pred zvezdama, podigne sebe i kroči u novu legendu.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.