PRELAZZI: Hari, ovo nije tekst o fudbaleru

Nekad mi na onom Fantasy Premier League ide bolje, nekad lošije, taman se ponadam da ću početi da prikupljam bodove za proleće kao veverica lešnike, a onda se desi krah, uglavnom sam prosek – koliko imaju svi, toliko imaju i mali Prelazzi – ali znam da među 15 izabranika mora da bude mesta za jednog čoveka, ma u kakvoj da je formi, ma koliko delovao, među drugim zvezdama, kao da je zalutao.

Ne, nije to neko iz Liverpula, ni matorac kojeg sam nekada voleo, a sada ga držim u ekipi iz pijeteta, već dečko koji predstavlja suštinu fudbala iz najromantičnijih, a opet najtežih priča o njemu, zbog svega što je preko glave preturio, zbog svega što je morao da podnese, i da ostane zdrav, i da ostane igrač, i to nimalo loš.

Tjah, ali fudbal je, znamo, zagledan ili u nebule ili u crne rupe, ne bavi se on malim čovekom i njegovom fusnotom od života i karijere, ne bave se time ni mediji, i skoro niko se od izvikanih portala nije setio ovog vikenda momka koji ga je obeležio, iako nije dao gol, iako nije imao asistenciju, iako je njegova kontribucija mom bodovnom saldu na Fantasy-ju bila ravno jedan bod.

Nema veze, njemu se sve prašta, opet, sigurno ne isključivo zbog mangupskog stila igre, i uličnog i uličarskog, oličenog u dresu koji je uvek ispasan iz šortsa, u levici koja je godinama sevala u nižim rangovima takmičenja pre nego što je došla na vrh – ima među njegovim highlights-ima čudesnih golova iz daljine i pasova kojih se ni Džerard ne bi postideo – ili u rečima njegovog saigrača na (sve manje privremenoj) pozajmici iz Arsenala Džeka Vilšira.

„Igrao sam sa nekim od najboljih veznjaka, ali treba da ste zaista poseban igrač da iz nedelje u nedelju budete tako dobri u malom klubu. Protivnici jednostavno mrze takve igrače. Ne dozvoljavaju vam da se okrenete, ne daju vam da igrate svoju igru. Misliš da si ga prešao i ostavio iza sebe, kad eto njega opet, odmah iza leđa, napada te i dalje“, govorio je Vilšir.

Ovo, ipak, i na stranu Vilširov panegirik, nije tekst o velikom fudbaleru. Ne kažemo da on to neće postati, mada verovatno neće, ali to nije ni važno, jer ovo nije, ili makar nije pretežno, tekst o fudbaleru. Već o čoveku koji je, eto, sticajem okolnosti, prilično dobar fudbaler.

Fudbal je nepravedan, i mediji su nepravedni, jer Hari Arter ima sudbinu koja je sve do neverovatnog Lesterovog proleća 2016. bila nalik na onu Džejmija Vardija – kao otpadak iz londonskog kluba Čarltona morao je da juri sreću u nižerazrednim timovima, Stejnsu, Velingu i Vokingu, da bi došao u trećeligaški Bornmut i onda zajedno s njim rastao, i rastao; sve dok nije došao blizu toga da prevaziđe karijeru svoga zeta Skota Parkera (Parker je oženjen Harijevom sestrom Karli i govorio mu je da će biti nešto od njega čak i kada su ga terali na oranice ispod Konferencije) – ali ga nisu previše citirali ni uzimali u obzir.

No niko nije tako nepravedan, slobodno pitajte Harija Artera i reći će vam to, da, druže, u pravu si, niko ne može da bude tako nepravedan, ružan, pogan, neprijatan, niko ne može da vas uništi kao što to može život.

I opet, niko ne može da ti da drugu šansu kao što to može život. Fudbal, eventualno, ali samo kad njih dvojica rade u sadejstvu, kao Hari Arter i Benik Afobe, recimo, za lepog dana na malom, najmanjem stadionu u ligi, Din Kortu, gde rasu i mirišu južne Trešnjice.

U subotu, desetog dana decembra, Barnli je na svom Turf Muru dočekao Bornmut u utakmici koju bi engleski komentatori nazvali „six-pointer“ – dve ekipe koje će tancovati s borbom za opstanak sve do proleća u direktnom duelu, i ako je istina da male utakmice odlučuju prvaka, onda male utakmice u donjem delu tabele odlučuju koga dogodine nećemo gledati u najvažnijoj ligi na svetu – ali i u utakmici koja bi mogla da prođe ispod radara, samo da nije bilo jednog, mračnog detalja.

Navršilo se, tog popodneva, ravno 12 meseci, čitava jedna godina, dočim bi se on zakleo da je prošlo 12 godina, otkako je Rejčel, verenica Harija Artera, reprezentativca Republike Irske (mi ga nismo videli uživo: sedeo je na onoj kiši na stadionu Rajko Mitić na klupi) na svet donela – može li to tako da se kaže, i zašto ne bi moglo? – malu Rene.

Kako sledeću rečenicu uopšte izgovoriti, kako je napisati, da li upotrebiti eufemizam, da li samo reći da je Rene disala svega 39 sedmica, a onda je prestala da diše?

Od toga se mnogi ne oporave. A i onaj ko se oporavi, nikada ne zaboravi.

Ne treba Hariju Arteru tetovaža na kojoj piše 10-12-2015, pa da mu mala Rene uvek bude pred očima. Pa ni fotografija koja je dugo stajala, ispričaće on u potresnoj ispovesti Gardijanu, objavljenoj baš pred meč s Barnlijem, koja je dugo stajala u jednoj kutiji a da ni Rejčel ni Hari dugo nisu imali snage da je pogledaju, tu jedinu sliku malene dušice koja je pred sam dolazak na svet zaboravila da diše.

Možda se Harija Artera i ove priče sećate od pre dvanaest meseci, brujali su o tome jedan dan i skoro nikada više svi mediji: svega dva dana po tragičnom događaju, sjajni mladi menadžer Edi Hou pozvao je Harija da ga pita kako je, a ovaj mu je odgovorio da će se uskoro videti, jer stiže na Din Kourt, za meč protiv Mančester Junajteda.

Svi bi, pobogu, razumeli da nije igrao tada, da nije igrao do Nove godine, do narednog leta, da je rekao da mora da se odmori i izbistri glavu i da bude sa svojom verenicom, ali Hari Arter je došao u svlačionicu, okupio prijatelje – jer u tom trenutku njegovi saigrači u Bornmutu prestali su da budu samo momci s kojima trenira, i postali nešto mnogo, mnogo više – i rekao im ovo:

„Čujte, ljudi, ja sam upravo osetio koliko kratak život može da bude. Ono što se dogodilo mojoj bebici moglo je da se desi nekome u ovom timu. Hajde da svi damo sve od sebe danas, jer ovi trenuci, ovaj fudbal, ovo neće trajati doveka. A ono što sam ja naučio je da život može da stane doslovno svake sekunde.“

Fudbal nekad nije nepravedan, čak i ako život jeste: u suzama Harija Artera udavio se Mančester Junajted, u stisnutim zubima mogao je tog popodneva da nosi i Van Gala i sve njegove zvezde. Bornmut je pobedio, 2:1, za jedan od najvećih trijumfa u istoriji malenog kluba, a Hari Arter bio je igrač utakmice.

Pomislili biste da je ovo priča zbog koje će Hari Arter zasluživati večno poštovanje, da mu niko – iako je ponekad previše žustar, previše prznica na terenu, iako mu je nekad toliko stalo do pobede da je sklon čak i blagom nesportskom potezu, kao kada je protiv Murinjovog Čelsija vezao pertle usred kaznenog prostora, rizikujući sav bes Portugalca – više ništa zameriti neće, niti uputiti kakvu ružnu reč.

Ali ljudi nekad nisu pravedni, čak i ako fudbal jeste: neka glupa Tviter-šala (postoji li, do đavola, išta pametno što dođe sa te proklete mreže) prošlog je oktobra, svega mesec nakon što je Arter iz prvog reda klupe Republike Irske odgledao meč u Beogradu, poremetila Arterov život iznova.

Neki klipan napisao da je „iz pouzdanih izvora“ čuo da će rođeni Londonac, koji je zbog bake i deke rođenih u Sligu odabrao da nastupa u zelenom, pokušati da se domogne (na manjem ostrvu) omrznutog dresa sa tri lava, da će, dakle, promeniti reprezentaciju pošto za ekipu Martina O'Nila nije odigrao takmičarski meč, a i zato što je Pol Merson na Skaju rekao da bi se Arter baš lepo uklopio u novu koncepciju tima koju sada sprema Sautgejt, i u kojoj ima mesta za jedan poslednji pazl – tehnički nadarenog radnika i ratnika sredine terena.

Tvit tog klipana, kako god da se zove, postao je toliko „viralan“ da su vest počeli da prenose i ozbiljni mediji, ona se pojavila u novinama, pa je i selektor O'Nil morao da pozove Harija Artera i da ga pita o čemu se radi, iako ništa slično njemu nije ni palo na pamet.

A na internetu...

„Nisam mogao da verujem šta se dešavalo, nisam mogao da verujem šta sam čitao“, pričao je kasnije Hari Arter. „Poruke na Tviteru su bile užasno zle. Šokiralo me šta su ljudi u stanju da napišu. Gomila tih poruka sada je izbrisana, što vam dovoljno govori o ljudima koji su mislili da je dobra ideja da ih napišu.“

Recimo samo da su „odvratna prodana dušo“ i „smrdljivo englesko g..no“ bile najblaže uvrede onlajn-rulje koja se ustremila na čoveka koji ničim tome doprineo nije. I koji se još borio da prevaziđe tugu koju je osećao svakog dana, koju oseća i danas.

„Svakog dana mislim na nju“, rekao je za Gardijan, novinaru Stjuartu Džejmsu. „Čudno je to, jer ima dana kada se osećam kao sasvim normalna osoba, kao što bi se osećao neko ko nije izgubio bebu. A onda te samo udari, vozim se i vidim nešto što te pomeri. To je tako čudan osećaj, ali sada mi nije toliko teško. Sada mi je drag, čak i kada sam tužan.“

Da, život nađe načina da vam pomogne ako ste iskreni, ako ste dobar čovek i ako naučite da živite, ne uvek, ali nađe: neko sklizne u loše stvari, kao Harijev kolega iz Hala Džejk Livermor, kojem se desilo isto, ali on nije bio najbolji protiv Mančester Junajteda već je u njegovoj krvi nađen kokain. Oni koji ne odustaju, bivaju nagrađeni.

Hari Arter pokrenuo je humanitarnu organizaciju koja je porodilištu u Sautemptonu donirala poseban inkubator za mrtvorođenu decu, takozvanu „kolevku zagrljaja“, koja omogućava roditeljima da se makar dostojno oproste od svog čeda; prošlog leta počela je da radi i njegova fudbalska akademija u Bornmutu, gde će raditi s klincima i govoriti im da ne odustaju, kao što je njemu govorio Skot Parker (i Parker će 2011. igrati utakmicu samo dan nakon što mu je preminuo otac); debitovao je u Beču protiv Austrije i na takmičarskoj utakmici za Republiku Irsku, u ludoj grupi u kojoj je i Srbija, i više ga niko, valjda, ne vređa na Tviteru; najbolje smo ostavili za kraj ove gradacije – Rejčel je ponovo trudna, opet s devojčicom, i porodiće se u februaru.

Dovoljno je to (bilo) pobeda, valjda, pa je život odlučio da zaustavi deljenje pravde pre nego što se ona proširila i na fudbal: da je ovo prava bajka, na rođendan male Rene Bornmut bi u Barnliju slavio i time već sada, manje-više, prebrinuo sve brige oko opstanka u Premijer ligi, Hari Arter bi bio najbolji na terenu kao pre godinu protiv Junajteda i doneo više od jednog jedinog boda onima koji ga toliko podržavaju da ga nikada neće izbaciti iz svog Fantazi tima.

Avaj, Barnli je slavio sa 3:2, ako je to, posle svega, uopšte toliko važno.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)