PRELAZZI: Hajde da se svi smejemo Engleskoj

Njihovoj stabilnoj sposobnosti, gotovo srpskoj u svojoj istrajnosti, da svaki put kada pomislite da je dosegnuto dno, oni nađu nove i nove načine da izbuše novi Marijanski rov na putu ka središtu Zemlje, da razočaraju, da nateraju svakog Engleza da se oseća poniženo i bedno. Taman kad je ubeđen da gore od one eliminacije na Evropskom prvenstvu, kada ih je izbacio Island, ne može, Engleska će mu servirati novi skandal. Novu pakost.

Hajde da se smejemo Semu Alardajsu. Došao je na zaprepašćenje mnogih posle debakla u Francuskoj. Uvek je izgledao kao bokser koji je zalutao u pogrešnu kategoriju i koji bi možda nešto i značio da je fudbal onaj fudbal od pre tridesetak godina.

Ovako, čovek kojem su se sprdali kada je rekao da će jednog dana biti selektor Engleske – a rekao je to još kada je sa Boltonom frustrirao najbolje ekipe Premijer lige na Ribok stadionu, kada je Žoze Murinjo, sa besom u očima, nazvao Boltonov stil igre “devetnaestovekovnim” – uspeo je da dobije taj posao, i da ga posle 67 dana, uz stopostotni rekord od jedne utakmice i jedne pobede (protiv Slovačke, Engleska naravno nije blistala), izgubi zbog svojih velikih usta i još veće gramzivosti. Komično. Naivno.

Hajde da se smejemo engleskoj nadobudnosti, da već pedeset dugih godina misle da će se vratiti na svetski krov, iako su retko kada u poslednjih pet decenija imali ekipu koja bi smela da sanja o trijumfu na Mundijalima. Čak i kada su engleski klubovi, krcati Englezima, dominirali u Evropi, tim sa tri lava na srcu je zamuckivao, posrtao, ostajao u zavojima da čeka narednu šansu, naredno veliko takmičenje kada će horde pijanih podanika krune kraljice Elizabete ponovo krenuti na hodočašće osuđeno na propast.

Hajde da se smejemo nepopravljivoj zaostalosti u toj 1966. – ako su Srbi sposobni da od jednog velikog poraza naprave mit, bajku i opterećenje za pokolenja, Englezi su majstori toga da od pobede (valjda zato što nije bila posve čista?) urade isto, da se sve meri kroz het-trik Džefa Hersta, poslednjeg Obilića ispred Hansa Tilera na crno-belom ekranu 30. jula pre pedeset jeseni i leta.

Hajde se sprdamo s tim što Englezi nikako da ukapiraju da, jeste, oni su stvorili fudbal, oni su ga porodili, držali u inkubatoru, nunali u kolevci i naučili ga prve reči i prva slova, ali to dete je, citirajmo jednog mudraca, poraslo i osamostalilo se, otišlo na studije, videlo sveta i postalo ozbiljan čovek – utoliko uspešniji što je dalje od roditeljskog doma, utoliko lepši što ga je uhvatilo sunce Brazila i Argentine, reski torinski i milanski zrak ispod Alpa, tople zime u Barseloni i oštra madridska proleća – koji se tek ponekad majci i ocu javi razglednicom, adresiranom na Vembli, mada ni to nije onaj Vembli, kuća njegovog detinjstva...

Hajde da se smejemo što je prva naredna vest nakon raskida ugovora sa Semom Alardajsom bila ta da u Fudbalskoj asocijaciji – gde je mudro procenjeno da selektor tima mora da bude “belji od belog”, da i ako nije najveći stručnjak (a svedoci smo koliko prošlih selektora Engleske nije bilo ni blizu tog opisa), onda mora da bude čovek u čiji se moral, makar onaj vezan za igrače, teren i sastavljanje spiska, ne sumnja – ozbiljno razmatraju da naredni selektor bude Roberto Mančini.

Taj bi brak, na kraju krajeva, bio i prirodan, ako ne i skladan: ponajviše jer baš kao i Englezi, i Roberto Mančini boluje od kompleksa više vrednosti, pa je ubeđen da je veliki poznavalac fudbala, kao što su i Englezi ubeđeni da su veliki pobornici modernog fudbala. I ko zna, možda bi se vreća i zakrpa našle, posebno kada ponovo treba napraviti veliki rez i udaljiti se od kratke, ali zarazne zaostavštine Sema Alardajsa kao od lešine na autoputu...

Samo hajde da se ne smejemo jednom čoveku koji je možda kriv za sve ovo što smo nabrojali. I kojem je sada, dok ekipa sa Vemblija, predvođena počasnim predsednikom FA, princom Vilijamom, vojvodom od Kembridža, traži način da iskopa novi tunel, pripala mutna čast da stabilizuje uzdrmani engleski katamaran i provede ga kroz naredna četiri meča.

Hajde da se ne smejemo Garetu Sautgejtu, jer se njemu već dvadeset godina smeju, jer u njega upiru prstom, jer mu oni isti pijani Englezi prete i pominju familiju kad god se sete starog Vemblija i jednog predugog leta, ravno tri decenije nakon što su uzeli jedinu titulu koju imaju.

Koliko mu se smeju? Toliko da ima čak i pesmu: čuveni londonski oi! bend The Business opevao je taj događaj, pankerski iskreno i brutalno, sa stihom da nije mogao da vidi loptu od svog velikog nosa, i sa još nekim stihovima:

“Gareth Southgate stood on the spot
Couldn't believe the chance he got
He'd be a hero with one toe punt
But sent it at the keeper, oh what a cunt”

(“Garet Sautgejt stao je na penal
Nije mogao da poveruje da se njemu ukazala ta šansa
Mogao je da postane heroj samo jednim udarcem
Ali poslao je loptu pravo u golmana, kakva p..ka”)

I kakva simbolika, kako to život i pohlepa nameste, da dve dekade posle šuta kojim je engleski fudbal poslao, ispostaviće se, u drugi razred, upravo Garet Sautgejt bude na čelu nacionalnog tima.

O Južnokapijiću bi se štošta moglo reći i napisati: bio je član prve velike generacije Kristal Palasa – mada je bio još mlad da bi zaigrao u čuvenom finalu FA kupa 1990. godine, dvomeču koji je možda i presudno uticao na sudbinu Aleksa Fergusona, Mančester Junajteda, i svega što je bilo posle, kada se osnuje Premijer liga – iz kojeg će, kao pouzdani zadnji vezni, preći u Aston Vilu i postati, leto pre Evropskog prvenstva 1996, jedan od najboljih centralnih defanzivaca na Ostrvu.

Dobar tehničar, za šta je zaslužan prvi deo njegove karijere i odrastanje u Palasu sa Ijanom Rajtom, Džonom Salakoom, Endijem Grejom i Džefom Tomasom – bio je to tim koji je znao lopte i voleo da se igra – mada ne previše visok ni snažan, Sautgejt je duele dobijao na promućurnost, upornost i na instinkt. Gde god je bio, navijači su ga voleli i brzo je, zahvaljujući i liderskim sposobnostima, zaduživao kapitensku traku.

Moglo bi se reći i to da se očekivalo da napravi veću karijeru, da iz Vile ode u jedan od tri-četiri najbolja kluba u Premijer ligi; neki su ga i tražili, ali on je na kraju odabrao da ne talasa previše, otići će iz Vile u Midlzbro, da ponovo igra sa čovekom kojeg je dobro poznavao, Ugom Ehioguom, i tamo završiti igračku i započeti ne previše obećavajuću trenersku karijeru.

Moglo bi se kazati i to da je za englesku reprezentaciju odigrao 57 utakmica i čak postigao dva gola, ili i primetiti da inteligenciju nije pokazivao samo na terenu, već i mimo njega: sa ortakom iz mlađih kategorija Palasa Endijem Vudmanom napisao je autobiografiju o prijateljstvu, koja je proglašena jednom od najboljih fudbalskih knjiga u godini izdanja, a svojevremeno se, čak, oprobao i u poeziji za decu.

Ali čemu sva ta nabrajanja, kada je prva i poslednja asocijacija na privremenog selektora Engleske upravo ona koja čitavu ovu priču zaokružuje i daje joj šmek izmešane simbolike, ironije i taman nagoveštaj posprdnog smeha kojim ponovo treba počastiti Engleze...

A pesma se u međuvremenu nastavlja:

“If I score this it'll be a killer
Coz they won't let me at Aston Villa
Didn't take a run up for the kick
Even me mum thinks I'm a prick.”

(“Ako dam ovo, biće sjajno
Jer mi ne daju da šutiram u Aston Vili
Nisam se ni zaleteo prema toj lopti
Čak i moja keva misli da sam ku..ac.”)

Istina je, i Barbara Sautgejt, Garetova mama, pitala ga je posle tog događaja zašto nije šutnuo loptu kako treba, muški...

Ispadala je Engleska i ranije na penale sa velikog takmičenja, iz Italije 1990. vratili su se nakon što su Pirs i Vodl izgubili glavu pri samom pogledu na Boda Ilgnera, ali poraz šest leta kasnije bio je gori iz nekoliko razloga: ustanovio je tradiciju loših jedanaesteraca od koje – hajde da im se smejemo i zbog toga! – Englezi neće odustati, a došao je u trenutku kada su momci Terija Venejblsa zaista igrali dobar fudbal, i to baš protiv Nemaca, skoro na tridesetu godišnjicu mitskog susreta u kojem lopta jeste ili nije prešla liniju.

Poslednja velika generacija engleskog fudbala koja je mogla do značajnog pehara – kako su samo, u poslednjem meču u grupi, olivadili Holanđane, za svega desetak minuta! – svoju je sudbinu stavila u ruke čoveka koji je, kako je priznao pre meča, u čitavoj karijeri šutnuo samo jedan jedanaesterac.

(I taj je promašio, za Palas protiv Ipsviča. Pogodio je stativu i njegov tim je ispao iz Premijer lige te sezone.)

“Achtung! Surrender!”, grmele su naslovne strane tabloida uoči utakmice, i u Engleze je ušao duh Vinstona Čerčila i svih heroja Drugog svetskog rata, željnih osvete za 1990. i za sve poraze koje su im “Fricevi” naneli posle 1966.

Ne bi nikome bilo toliko žao, ne bi se niko i danas smejao, da Engleska nije igrala tako dobro te večeri u Londonu: i pošto je Kunc poništio Širerovo vođstvo, Englezi su nadirali napred, Anderton i Mekmanaman su činili čuda po bokovima, u produžecima su pogodili i stativu, a Pol Gaskojn odigrao je ulogu Deja Savićevića i promašio loptu koja bi značila i “zlatni gol” i finale protiv, tada se već znalo, Češke Republike, otkrovenja prvenstva.

Hajde da se smejemo Englezima, samo ne Garetu Sautgejtu, što su onda došli penali. Nije, zaista, Garet kriv: lideri sastava su nikom ponikli kada je selektor Venejbls sastavljao spisak šutera, Pol Ins je samo odmahivao glavom, pa su odgovornost preuzeli Širer, Dejvid Plat, “Psiho” Pirs, Gaza i Šeringem, svi su bili precizni, Kepke i Simen su imali najbolja mesta za fenomenalne penale obe ekipe.

U šestoj seriji nastupio je Sautgejt.

Ona pesma jeste donekle iskrivila stvarnost: momak sa brojem 6 na leđima jeste se zaleteo. Ali sve ostalo bilo je pogrešno, i sve ostalo i danas se izučava u engleskim pabovima, ako ne već na akademijama fudbala, kao pokazna vežba kako ne šutirati penal kada 76.000 ljudi na stadionu i nekoliko desetina miliona van njega ulažu sve snove koje su ikada sanjali samo u vaše desno stopalo.

“Should he hit to the left
Should he hit to the right
Don't really matter coz he was shite”

(“Je li trebalo da šutne udesno
Ili je trebalo da šutne ulevo
Nema nikakve veze, jer je bio sr..nje”)

Gledao je u loptu, nije gledao u Kepkea; no šut je bio toliko loš i toliko očigledan da je Nemac u međuvremenu mogao i da se naruga engleskim tabloidima, da pobedničku izjavu u kameru, popije engleski večernji čaj i vrati se da na vreme odbrani Sautgejtovu loptu.

Već tada i Gaza i Teri i Širer su znali šta se sprema, iako je postojao tračak nade da će Dejvid Siman, za tu svečanu priliku obučen kao Horhe Kampos, uspeti da izvuče svoj tim iz bule. Nadu je ugasio Andi Meler, lansiravši loptu po sredini, snažno, brkati se golman mlako bacio u svoju desnu stranu i mahnuo fudbalu dok je ovaj probijao zvučni zid u njegovoj mreži. Ovog puta je stvarno prešla liniju...

Nikada Engleska više nije bila toliko ujedinjena, nikada nije bila tako blizu iskupljenja, nikada posle toga nam nisu davali mnogo razloga da im se ne smejemo. A ispadali su, na penale, gde god su stigli, pogleda uprtog u prošlost, u onaj zalet momka sa brojem 6.

Hajde samo da se ne smejemo Garetu Sautgejtu, on je svoj krst nanosio toliko da više ne može da ispravi glavu, i ko zna, možda je za njega sve to bio plan, možda će u četiri utakmice, koliko će voditi Gordi albion pre nego što mudre glave iz FA opet izmisle nekog Manćinija, njegova Engleska ličiti na onu Venejblsovu, pa će se opet ponadati da imaju tim koji posle pedeset godina od Vemblija i dvadeset godina od Vemblija može da donese radost naciji toliko opčinjenoj fudbalom da ga počesto i ne kapiraju...

A tada kada prođe Sautgejtov pokajnički i oročeni staž, eh tada, tada ćemo imati nove i nove razloge da se smejemo Englezima.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)