PRELAZZI: Gvardiola u Njukaslu – Pismo Bobiju Robsonu

Znate li onaj o Pepu Gvardioli u Njukaslu?

Bilo je kasno leto 1999. kada je ser Bobi Robson, jedan od dva-tri najveća engleska menadžera u istoriji ove igre (u njegovoj su kategoriji samo Bob Pejsli, Brajan Klaf i Alf Remzi), došao da obrne pun krug.

Robert Vilijam Robson rođen je u grofoviji Duram, u malenom Sakristonu. Selo je tada bilo crno od uglja, ugalj je ovde bio život, kopovi su se širili dok ne progutaju njive, a sa njivama ode i metar duše onoga ko je o njivi brinuo. Poslednja kanta uglja odavde je izvađena 1985. godine, otkada je Sakriston čistiji, ali siromašniji. Narod je u Duramu ponosan, grubih radničkih ruku, i listom navija za Njukasl Junajted, ponos severa Engleske.

Njukasl je zavoleo i mali Bobi, sa ocem će ići na svaku utakmicu i sanjati da postane prvotimac, mada mu se ta želja neće ostvariti; kasnije će biti trener klubova širom sveta, ali do te 1999. nije uspeo da dođe kući, bukvalno i metaforički gledano.

A onda jeste, složile su se kockice, supruga Elzi mu je odavno govorila da je vreme da se skrasi, četvrti rak je već potukao kada je gazda Njukasla, pomalo ozloglašeni Fredi Šepard, najzad uspeo.

Tada je jedan Katalonac napisao pismu svom omiljenom šefu.

(Ljubav je bila uzvraćena, mada se znalo da postoji neko iznad toga, samo jedan ljubimac, jedan momak za kojeg bi Bobi dao pola svog života ako bi mu ovaj to tražio. Gaza, naravno...)

Sarađivali su samo jedne godine, Žoze Murinjo morao je da posreduje dok Englez nije savladao makar osnove katalonskog i španskog – kako to sada čudno zvuči, Murinjo i Gvardiola na istom zadatku! – ali Pep će ga zavoleti više nego Krojfa, više nego Van Gala, više nego ijednog čoveka koji je imao čast, ili je Barselona imala tu čast, da im se putevi makar nakratko ukrste.

No pre pisma i odgovora na njega, vratimo se – kao što to maestralno radi prošlogodišnji dokumentarac “Bobby Robson: More Than a Manager” – tri godine ranije, u leto 1996.

Završena je Krojfova era, i Barsi je bila potrebna neka jaka marka. Bobi Robson, beatifikovan u Ipsviču, poštovan u Engleskoj (mada će se njegova selektorska karijera, kako to Englezi umeju da zakuvaju, završiti u skandalima i optužbama, za koje mahom nije bio kriv), voljen u Portugaliji, obožavan u Holandiji, došao je u Barselonu čim se oporavio od teške operacije melanoma posle koje mu nije davano previše šansi ni da živi, a kamoli da se vrati fudbalu.

A opet, eto ga: čovek koji je bio više od trenera, u timu koji je bio više od kluba...

To je, sećamo se mi nešto stariji, ona sezona u kojoj bi i mizantrop morao da zavoli fudbal, a posebno španski, a Barselonu bez izuzetka.

To je godina u kojoj je jedan jedini pik Bobija Robsona (“Želim samo Ronalda!”) igrao najbolje u karijeri, ma najbolje otkako se zakotrljala lopta po Španiji, Brazilu, Holandiji, čitavom svetu.

Sezona u kojoj je Barsa osvojila Kup pobednika kupova (ser Bobi nije gubio finala, to se odavno znalo), Superkup Španije, sezona u kojoj je Barselona – tih dana smo ih manje voleli! – došla u Beograd i uvaljala onaj gol dok su se zvezdaši još radovali i verovali u čudo.

U Kataloniji će je se sećati po najmanje dve utakmice: jedna je finale Kupa kralja, protiv Betisa (3:2), ne samo zbog pehara, već jer je prvi put Santjago Bernabeu morao da sluša, peva, trpi himnu Barselone; druga je onih legendarnih 5:4 protiv Atletiko Madrida Radomira Antića.

Kako zaboraviti takav preokret! Milinko Pantić je u prvom poluvremenu dao tri laka komada, širile su se bele maramice, vrat Bobija Robsona već odavno je bio smešten na giljotinu, spremne su i omče da svoje glave proture predsednik Nunjez i potpredsednik Gaspart; a onda Englez pravi poteze koji se čine suludim.

Iz igre izvodi, već pre kraja prvog poluvremena, kapitena Gicu Popeskua i prevejanog Lorana Blana, ulaze Pici i Stoičkov, već u 52. minutu je Ronaldo smanjio na 2:3, ali Pantić daje četvrti samo koju sekundu kasnije i čini se da je sve gotovo.

Figo ne misli tako, a ne misli ni Ronaldo, a ne misli ni Pici, i čudo nad čudima se dogodilo, i Bobi Robson je opet heroj Barselone, makar nakratko, iako ga ne vole novinari (“Posle pobede nad Logronjesom od 8:0 napisali ste da Barselona uopšte nije igrala fudbal!”), a kad te ne vole novinari, lako se to prelije na tribine.

Robson je skoro pa psovao, Murinjo je morao da objašnjava, da se pravda, da izigrava advokata, i možda je tada Specijalni shvatio da će morati bolje da manipuliše tim budalama što drže olovke, diktafone i kamere.

Iza kulisa, Robsonu se pleo svilen gajtan: čak i na toj legendarnoj utakmici, u martu, na tribinama je bio Luj van Gal i objektivi su bili okrenuti njemu. Znalo se da je on želja uprave, da treba da nastavi narandžastu nit u Kataloniji, da je Robson, uprkos svom CV-ju i svim rezultatima, samo tu da ugreje klupu.

Znao je, uprkos obećanjima, to i iskusni Englez, mada nije želeo da poveruje u vesti koje mu je njegova portugalska desna ruka prevodila svakog jutra...

Barsa će osvojiti tri od četiri trofeja, zaostati u prvenstvu za Realom svega dva boda, Robson će te sezone biti proglašen za najboljeg stručnjaka u Evropi, ali će biti smenjen. Slomiće mu se srce i ostaće rana, ostaće i ljubav koju su za njega imali igrači.

Ronaldo voli da kaže da nikada ne bi postao takav napadač da nije bilo Bobija Robsona. To je preterivanje, ako ne i bezočna, mada bela laž: Ronaldo je bio fenomen i neponovljiv i to bi bio čak i da ga je trenirao Sem Olardajs, ali takve izjave govore mnogo i o njemu i o čoveku koji ga je doveo iz “svog” Ajndhovena.

Gvardiola je tih godina postao srce i duša Barselone, ako već nije to i bio, i ostaće vezan za Robsona kao što nije bio vezan ni za jednog trenera pre ili posle. Mnogo toga robsonovskog videće se u njegovom pristupu taktici i motivaciji, što će se najbolje prepoznati kada dozvoli kamerama da ulaze u njegovu svlačionicu...

Godine 1999. Fredi Šepard, vratimo se malo u budućnost, uspeva.

Bobi Robson ima 66 punih godina ali za Njukasl će biti mlad, biće opet onaj dečak koji svake druge subote sa ocem putuje tridesetak kilometara do Parka Svetog Džejmsa, da vidi tim koji igra u crno-belom i za koji se diše vazduh pun uglja i nepravde.

Gvardiola je, dakle, već na putu da postane legenda Barselone, ali ipak želi ponovo da sarađuje sa Robsonom, makar i u Njukaslu, timu koji ne mrda iz sredine Premijer lige.

“Dovedi me u Njukasl, daj mi priliku da ponovo igram za tebe, da ti dokažem da mogu to i tamo”, piše Gvardiola otvoreno Bobiju Robsonu. San mu je bio da se okuša u Engleskoj, i to će uraditi na jedan drugačiji, mada ništa manje spektakularan način...

Bobi ne bi bio Bobi i ne bi bio Ser, kada bi mislio samo na sebe. Gvardiola će mnogo kasnije otkriti da je odmah dobio odgovor od svog šefa i prijatelja.

Pare nisu bile problem, para je u Njukaslu bilo vazda, samo je sreće bilo retko, ali Robson nije želeo to da uradi ni sebi ni Kataloncu. Previše si dobar da bi igrao ovde, piše mu, učtivo ga odbijajući, i Gvardiola dobija još jednu lekciju zbog koje će poželeti da postane trener.

Znate li onaj o Bobiju Robsonu u Njukaslu?

Legendarni trener došao je u klub kojeg je voleo, da mu pokloni sebe i svo svoje znanje; posle početnog uhodavanja Njukasl je ponovo postao bitan, igrao je Ligu šampiona, grad je najzad izašao iz dugotrajnog samoprezira. Bobi Robson doneo je sreću, ma kako kratkotrajnu, svom narodu, svojim ljudima, onim radnicima koji kašlju crno i kad udišu belo, pa se Njukasl borio i za titulu sezonu-dve.

Nije dugo trajalo. Haos u upravi, nelogični potezi gazde Šeparda, pobuna mlađih igrača u svlačionici koju ni Alan Širer nije mogao da obuzda, nepoštovanje prema velikom treneru, sve to se skupilo i neko je na severu pomislio da bi bilo dobro da se Robsonu uruči otkaz.

Do tada Njukaslu nije išlo kako treba, od tada im ne ide nikako. Primadone od igrača, ispadanje u drugu ligu, loš gazda kojeg menja još gori gazda – Njukasl je slika i prilika kluba u rasulu, i mnogima je drago što je tako.

“Džordijevci” sa dužim pamćenjem sećaće se Hjuija Galagera, čoveka koji je doneo titulu Njukaslu i navodno prokleo klub koji ga je nakon uspeha oterao. Dve godine posle poslednjeg osvojenog trofeja, 1957, Galaher se ubio skočivši pod voz, a iako očevidaca nije bilo, svi su mogli da se zakunu da su mu poslednje reči bile “Njukasle, crkni, nikada više nećeš ništa osvojiti”.

Ako već verujete u karmu, onda bi dišpeto koji je napravio klub prema čoveku koji ga je voleo celog života, čak i izdaleka, posebno izdaleka, trebalo da bude mnogo gori od mrmljanja jednog samoubice.

Barselona je slomila srce Bobiju Robsonu, njegov Njukasl mu je skršio dušu, da se nikada ne oporavi. Preturio je taj preko glave mnogo, ali je ipak otišao u suzama; ubrzo, i nemoguće da to nema nikakve veze, vratio mu se tumor, i ovog puta nije bilo tog lekara koji ga je mogao spasti...

No to je već druga priča. Važnije je, ovog poznog januara, skoro deset godina od smrti Bobija Robsona, da sada znate onaj o Pepu Gvardioli u Njukaslu.

Nije uspeo da dođe tada, ali evo ga sada, u gradu Bobija Robsona, na stadionu ispred kojeg je jedna od dve njegove statue (ova ga prikazuje sa rukama u džepu; ima ona kod Portman Rouda, u Ipsviču, tamo je mlađi, pa gestikulira nešto u daljinu), na kojem se može, kad zagrebete, kad zaćutite, kad odbacite sve ove nedaće, osetiti njegov duh.

Gvardiola u Njukaslu juri novu pobedu za svoj Mančester Siti, ali i još jedno odobravanje, još jedan mig, još jedan podignuti palac dragog, nezaboravljenog ser Bobija Robsona.

MANČESTER SITI ŠAMPION PREMIJER LIGE - KVOTA 2,10

Ostavio je, videćete i u tom sjajnom filmu kojeg smo pomenuli na početku, trag kod svih koje je očešao, i kada je poslednji put, s Junajtedom, Žoze Murinjo izgubio na Sent Džejms parku, rekao je da mu je žao, da mu je teško, da ne voli da gubi, ali da mu je u isto vreme to sasvim okej, jer bi njegov učitelj Bobi Robson garant uživao.

Da li bi isto, u suludom scenariju da njegov Siti u utorak uveče izgubi od Njukasla koji i jeste i nije Njukasl ser Bobija Robsona, mogao da izgovori Pep Gvardiola, nesuđeno pojačanje crno-belih u ranu jesen 1999. godine?

ENGLESKA 1 - 24. KOLO:

Utorak

20.45: (2,40) Fulam  (3,10)  Brajton (3,20) 
20.45:  (1,25) Arsenal  (6,50) Kardif (10,00) 
20.45:  (3,80) Hadersfild  (3,35)  Everton (2,05) 
20.45:  (2,10) Vulverhempton  (3,45)  Vest Hem (3,50) 
21.00:  (1,27) Mančester Junajted  (6,00)  Barnli (10,00) 
21.00:  (13,00) Njukasl  (6,50)  Mančester Siti (1,22) 

Sreda

20.45:  (2,40) Sautempton  (3,25)  Kristal Palas (3,05) 
20.45:  (5,20) Bornmut  (3,70)  Čelsi (1,70) 
21.00:  (1,22) Liverpul  (6,50)  Lester (13,00) 
21.00:  (1,70) Totenhem  (3,70)  Votford (5,20) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: REUTERS