PRELAZZI: Gurban Gurbanov

Tog februara Beograd je bio pod debelim snežnim pokrivačem. Znaju februari da budu takvi u Srbiji: taman kad se ponadaš da je zima gotova, ona ti servira svoj najjači ujed. Ali u zemlji je bilo vrelo, jer je svega nedelju dana pre te utakmice dobila još jedno ime: Jugoslavija je 4. februara 2003. najzad upokojena, posle 85 godina ispunjenih nadom, zločinima i ratovima. Bilo je nesreće previše i za pet država u taj nepun vek, a kamoli za jednu, koliko god mala ili velika bila...

Da, temperatura je danima bila ispod nule i trebalo je vremena da se naviknemo da Jugoslavije više nema, ali fudbal je morao da se igra.

Zbog beogradskog snega, dakle, ili da bi se pokazalo da i ta zemlja, sada po imenu Srbija i Crna Gora, ima budućnost, ili zato što je selektorskoj poziciji bio jedan Crnogorac, najveći fudbaler kojeg je to "manje oko u glavi" dalo u istoriji Dejo Savićević, odlučeno je da će se kvalifikaciona utakmica za Evropsko prvenstvo 2004, na kojoj će SCG prvi put u istoriji nastupiti kao SCG, i to protiv nejakog Azerbejdžana, igrati u Podgorici.

Bio je to treći put da reprezentacija – "naše" zemlje, pa kako god se ona zvala i kako god izgledala – igra u glavnom gradu Crne Gore (kako god se on zvao, i kako god izgledao), i svi su se uzdali u biblijsko pravilo o trećoj sreći. Jer prvi put je Vujadin Boškov, takođe u kvalifikacijama za EP, došao samo do 0:0 sa Luksemburgom, oktobra 1971, da bi 11 godina kasnije Ijan Raš komandovao Velšanima u onom remiju 4:4, koji će se dugo prepričavati i kojim je započelo loše selektorovanje još jednog velikog Novosađanina Todora Veselinovića...

Podgorica, dakle, i Azerbejdžan na crti, u pokušaju Savićevića da pokaže da ima žicu za fudbalskog stručnjaka. Bilo je i u Podgorici hladno, bez snega, ali je duvao jak "sjever", i u kosti ubacivao ledenice i sumnju da će Dejo ukomponovati rastrzani tim.

Krenulo je dobro, ipak, i Plavi (da, u to vreme smo i dalje bili plavi) vodili su  sa 2:0 na poluvremenu, iako taj fudbal na travi tvrdoj kao beton nije bio bogznašta. Ali ko je mogao da očekuje da će Azerbejdžanci uzvratiti?

Bili su tada bez fudbalske lige i bez sadašnjih petro-dolara koji će od njih napraviti kavkaski Dubai, a od njihovih diktatora po imenu Alijev darodavce što za pare seju svoje statue svuda po svetu. Pa i u Beogradu, gde će dati neku sitnu kintu za obnovu lepog Tašmajdana, zbog čega će čovek koji je gajio kult ličnosti po uzoru na Staljina i koji nikada nije organizovao fer izbore, Gajdar Alijev, dobiti mesto uz velikog srpskog pisca Milorada Pavića.

Pavić se, siguran sam, zbog te blasfemije, sa "Hazarskim rečnikom" u džepu unezvereno okreće u nekom predelu slikanom čajem, na unutrašnjoj strani vetra...

Vratimo se, ipak, ledenom popodnevu i navijačima koji su i sami bili zbunjeni novim imenom države: kako pretočiti "Srbija i Crna Gora" u pesmu? Šta viknuti? Ajmo Srbogorci? Srbocrnogorci? Crnosrbijanci?

Još više su bili zbunjeni kada se iznebuha pojavio taj momak. Jer ovo je, i pored duuuuugačkog uvoda, priča o njemu, a ne lament nad beogradskim parkovima ili prokletstvu stadiona pod Goricom...

Njegovo ime će postati simbol još jedne (od desetina) propasti ovdašnjeg fudbala, lakmus-test za poremećenu atmosferu u reprezentaciji, ali i u toj kvazidržavi – koja je ionako bila oročenog trajanja. Njegovo ime ući će u viceve, služiće kao podsetnik Savićeviću da nije rođen za trenera (mada mu predsednički poslovi idu sasvim dobro), a našoj reprezentaciji da više nije velika, da je generacija koja je iznela drugu polovinu devedesetih bila poslednja koja je mogla da se nosi baš sa svim nacionalnim timovima na planeti.

A zvao se tako obično.

Gurban Gurbanov.

Gurbanov je dao dva gola u bizarnom drugom poluvremenu u Podgorici, drugi iz solo-prodora koji je bacio u očaj krcati stadion i servirao kanonadu zvižduka Dejovim otužnim izabranicima. Gurbanov je doneo tih 2:2, a onda je i tog leta Gurbanov režirao preokret kojim je Azerbejdžan u Bakuu pobedio SCG 2:1 i najzad oterao Savićevića sa selektorskog mesta.

Momak sa severa Azerbejdžana doživeo je, tako, u poznoj karijeri, najveći uspeh – koliko je njegovo ime postalo sinonim za našu nacionalnu propast, toliko je platinastim (jer je zlato previše jeftino za Alijeve i njihove podanike) slovima ispisano u istoriji azerbejdžanskog fudbala.

Ne pominje se Gurban Gurbanov slučajno i odjednom, niti zato što slučaj generala Mihajlovića po "uspesima" neodoljivo liči na Dejov krah na klupi našeg tima. Ne, Gurban je danas ponovo u žiži – barem među nama koji od početka sezone, tamo s kraja juna, zbog MOZZART Sporta i klađenja pratimo dešavanja u Ligi Evrope.

Gurbanov je u prošlom kolu kvalifikacija, dok se Zvezda blamirala, a Vojvodina dominirala, postao najuspešniji azerbejdžanski trener u evro-kupovima. Njegov Karabag, tim iz grada koji više ne postoji (Agdam je uništen u ratu za Nagorno-Karabah, kada je Azerbejdžan izgubio deo teritorije u jermenskoj ofanzivi i od njega su ostale samo puste kuće i svega nekoliko žitelja, od nekadašnjih 40.000) i koji već dve decenije "gostuje" u Bakuu, redom je ovog leta izbacio makedonski Metalurg, poljski Pjast i švedski Hefle. I to prilično ubedljivo...

U četvrtak, u plej-ofu za Ligu Evrope, Gurbanov će imati najveći trenerski ispit u karijeri. Na noge mu dolazi Ajntraht iz Frankfurta, i Karabag će pokušati da napravi još jedno kolosalno iznenađenje.

Neka se dželat srbocrnogorskog fudbala seti Podgorice, onog vetra, utučenog Savićevića, dana kada je postao legenda Azerbejdžana i epitom još jedne od naših velikih propasti, pa će možda i Nemci pasti...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.