PRELAZZI: Godina smrti Euzebija da Silva Fereire

Čitav zaplet romana "Godina smrti Rikarda Reiša", portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, temelji se na činjenici da duša svakog čoveka provodi devet meseci pre rođenja i devet meseci posle smrti na zemlji, do konačnog napuštanja planete. Lekar Rikardo Reiš provešće, tako, u Lisabonu poslednjih devet meseci pričajući sa duhom Fernanda Pesoe, najvećeg portugalskog pesnika svih vremena, otkrivajući postepeno svu lepotu i svu tragičnost života.

Neko se, po Saramagu, na ovoj zemlji zadržava i devet meseci posle smrti, opipljiv kao da je i dalje živ. Ali neki drugi, poput Euzebija da Silve Fereire, što je lepotu i tragičnost života spoznao kroz pola kilograma tešku sferu koju je kotrljao bolje nego iko pre njega, ne odlaze nikada.

Duša najboljeg afričkog fudbalera svih vremena, ikone Benfike i Pesoinog i Saramagovog Portugala, najvoljenijeg sina nesrećnog Mozambika - jedine države na svetu koja na zastavi ima kalašnjikov, kao podsetnik na tešku i krvavu borbu za slobodu protiv portugalskih kolonista - skromnog ambasadora starog, neiskvarenog, džentlmenskog fudbala i lika iz svih onih priča naših očeva, koji su odrastali uz radio-aparat i zamišljali kako Crni Panter dribla, ostaće zauvek, kao dobri duh, iznad Lisabona, rodnog Maputa, i svakog bogovetnog terena na kojem neki klinci jure loptu, sanjajući da će ih ona izbaviti od siromaštva i podariti im makar promil radosti koja je okrznula Euzebija.

Ima tih snimaka, više crno-belih nego onih u boji, koji i nama, odraslim samo uz priče o Euzebiju, mogu tek u naznakama da dočaraju kakav je fudbaler bio. Ali, ne pokazuju svi ti voleji, svi driblinzi, svi golovi - a bilo ih je maltene više nego odigranih mečeva - kakav je bio čovek.

U doba kada su defanzivci, posebno oni s Ostrva i iz Italije, s kojima se najčešće i sukobljavao, bili spremni da umetnike s loptom pošalju pravo na bolnički krevet (na ruku je svim divljacima išlo i što se o žutim i crvenim kartonima tek počelo raspravljati), Euzebio je plesao, trčao, driblao, slao po burek ili portugalske školjke, primao udarce i podnosio ih s iskrenim osmehom na licu. Starijim igračima obraćao se s poštovanjem (u svom prvom finalu Kupa šampiona, Alfreda di Stefana je tokom čitave utakmice i pre i posle nje zvao "senjor"), prema mlađima se ponašao kao stariji brat, onaj koji će vas naučiti životu bolje nego roditelji...

Ima ta scena koju Englezi i dalje s uživanjem prepričavaju, i koja bi fudbalerima trebalo da se prikazuje u svlačionicama i na ovim nesrećnim pripremama. Velika Benfika pokušavala je 1968, u finalu KEŠ, da razbije tinjajuću kletvu Bele Gutmana, čoveka koji je otkrio i u Evropu doveo Euzebija, i to protiv Mančester Junajteda na Vembliju, istom stadionu gde je dve godine ranije odigrana utakmica što je u kolektivnom nesvesnom Portugala poznata kao Jogo das Lagrimas, "Utakmica suza", onih 1:2 protiv Engleske na Svetskom prvenstvu.

Ove večeri bilo je 1:1, i regularnom delu meča se bližio kraj, kada je do Euzebija stigla jedna lopta iz sredine. Umeo je on takve situacije redovno lako da rešava, ali iako su ga zatvarala dvojica igrača, ovog puta se nije odlučio na dribling. Primio je fudbal, dao sebi kratak for, i iz punog trka opalio po njemu. Levom, a ne svojom jačom, desnom nogom, ali svejedno, u 99 od stotinu - ma, u 999 od hiljadu! - slučajeva, mreža bi se zatresla, i utišana masa na Vembliju bila je bolno svesna toga.

Ne i te noći: golman Junajteda Aleks Stepni uhvatio je "živu" loptu, privio je sebi uz grudi i onda, i sam verovatno nesvestan šta je uradio, bacio je napred. Euzebio mu je prišao, aplaudirao i pružio ruku, kao što je dve godine ranije aplaudirao Gordonu Benksu posle uspešno izvedenog penala... Benfika je u produžecima primila tri gola, a Euzebiju će to biti poslednje finale najvažniejg klupskog takmičenja.

Skroman i dostojanstven, nikada tašt i sujetan kao neki drugi "najbolji fudbaleri na svetu" - a koliko je samo razloga da bude imao! - bio je svačiji i ničiji, svoj i svetski. Jer šampioni nemaju nacionalnost, i žive dok god ima onih koji ih pamte, makar i samo iz priča očeva i ujaka ili iz  video-klipova s lošim tonom.

Zato nikome u Srbiji nije zasmetalo što je Euzebio poslednje dane karijere proveo sa šahovnicom na grudima, u timu Toronta koji su osnovali hrvatski iseljenici u Severnu Ameriku, zato se na njegovoj statui stvorio i šal Sportinga - jer velikog Sportinga, znaju to svi, ne bi bilo bez velike Benfike, a velike Benfike ne bi bilo bez Euzebija - zato je mogao da pomiri Afriku i Evropu, istok i zapad, crnce i belce, Srbe i Hrvate, i da bude tačan, ili makar sasvim prihvatljiv odgovor na ono pitanje koje muči sve nas: Da li je bolji Pele ili Maradona?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)