PRELAZZI: Geri Spid živi
Vreme čitanja: 4min | ned. 14.09.14. | 12:23
Omiljeni vezista ostrvskog fudbala, jedan od onih ljudi koje ne možete zamisliti ni depresivne ni mrtve, nasmejan i šarmantan, i samo bi oni koji bi se dugo zagledali u njegove oči mogli da, iza slojeva ambicije i žara za fudbalom i Velsom, vide nesreću i tugu, mahom bezrazložnu, ali stalno prisutnu
Ako ima nečega posle, ako postoji fudbalski raj čak i za one koji su svoje bivstvovanje na ovoj planeti prekinuli na sasvim nehrišćanski način, jedan duh se u utorak uveče najzad nasmejao.
Njegov poslednji mezimac, dečko koji je predstavljao ubrzanu verziju njegovu – i trebalo mu je samo usaditi ratnički duh, naterati ga da nikada ne prestane da trči – srušio je zadrtu Andoru; slobodnjak Gereta Bejla pogodio je tri boda na startu kvalifikacija, Vels je nastavio da veruje da najzad može do velikog takmičenja, a Geri Spid je namignuo svojim Zmajevima i otišao da, sa ostalim legendama magične igre, proslavi ono što bi mu bio 45. rođendan.
Izabrane vesti
Osmog septembra navršilo se ravno 45 leta otkako je na granici s Engleskom, u Mankotu, rođen Geri Endrju Spid. Još koji mesec, i 27. novembra navršiće se ravno tri jeseni otkako je veliki Velšanin oduzeo sebi život obesivši se u porodičnoj kući.
Bio je omiljeni vezista ostrvskog fudbala, jedan od onih ljudi koje ne možete zamisliti ni depresivne ni mrtve, nasmejan i šarmantan, i samo bi oni koji bi se dugo zagledali u njegove oči mogli da, iza slojeva ambicije i žara za fudbalom i Velsom, vide nesreću i tugu, mahom bezrazložnu, ali stalno prisutnu.
Kao komičar koji skida masku kada se svetla pogase – ko je rekao Robin Vilijams? – tako je Spid bio jedan čovek na onom čarobnom zelenkastom pravougaoniku i pred kamerama, a sasvim drugi kada bi otperjali novinari i prestali aplauzi...
A njegov poslednji projekat – Vels na velikom takmičenju – sada je ostao na plećima Gereta Bejla, i biće to vraški težak posao, utoliko teži što nema Spida da ga vodi.
Mnogi veliki igrači u istoriji imali su tu nesreću da nikada ne okuse najveću pozornicu, bilo zato što se rode u „nefudbalskim“ nacijama (poput Džordža Besta, koji je nažalost bio Severni Irac, ili Žorža Vee, jedinog Liberijca koji je ikada znao fudbal), bilo zato što je ona jeftina prostitutka koja sebi tepa „sudbina“ tako udesila (pogibija Valentina Macole), bilo zato što ih nisu voleli selektori, ili oni nisu voleli njih (Le Tisije, Žinola)...
No Vels je posebna priča jer je uspeo da kroz decenije sabere fantastične igrače i da ih skoro sve ostavi bez najveće nagrade. Uglavnom zato što nikada nisu igrali zajedno.
Ne računajući Džona Čarlsa, legende koju bi od svih novinara i fudbalskih istoričara u zemlji i inostranstvu samo Predrag Dučić mogao dostojno da opiše i predstavi, ostali su imali tu nesreću da im uvek nedostaju dva-tri igrača.
Od Tošaka koji se povukao baš kada su na scenu stupali Piter Nikolas i Mark Hjuz, do Ijana Raša ili Rajana Gigsa koji godinama nisu imali nikog „svog“, redovno je nedostajalo „čorbe“ i Velšani nikada nisu posle 1958. nisu otišli na EP ili Mundijal.
Geri Spid je imao jedinu ambiciju – to da promeni i sve što je uradio za karijere, govorilo je da će uspeti. Pojavio se krajem osamdesetih, u onom čuvenom sastavu Lidsa pod vođstvom Hauarda Vilkinsona – Lids će biti poslednji osvajač stare Prve divizije, a stameni junger biće savršeno sveža zaprška opakom trilingu na sredini Geri Mekalister – Gordon Strahan – Dejvid Bati.
Bio je fudbaler koji je mogao da igra na svakoj poziciji - mada se najbolje osećao na levom boku, odakle bi se ubacivao i čekao centaršut, ili bi opalio po lopti sa ćoška šesnaesterca, iz popularno nazvanog „Del Pjero rejona“ - nikada povređen, efikasan, hitar, inteligentan, posvećen timu i, čak i tada u Lidsu, a posebno u Njukaslu i u svom Evertonu, čije je boje sanjao još kao petlić, prirodni lider, kapiten i bez trake.
Sve su to bili savršeni sastojci i za trenersku karijeru, i samo je takav čovek mogao da stavi traku nacionalnog tima na ruku 20-godišnjeg Arona Remzija, da pređe preko nekoliko startnih neuspeha, da obuzda Krega Belamija, da od Bejla napravi velškog nacionalistu koji je spreman da obe svoje noge, svaka vrednosti 50 miliona evra, nemilice troši za narod iz Kardifa, Reksama, Svonsija, Njuporta...
Spida više nema, ali Vels je, sticajem srećnih okolnosti, upao u kvalifikacionu grupu u kojoj samo s Belgijom ne može da se igra - sa svima ostalima Bejl i drugari će se nositi ravnopravno, a odlazak u Francusku biće čistilište i iskupljenje za sve velike igrače te čudne zemlje potomaka Kelta. Na čelu sa onim najvoljenijim, koji već tri godine sve utakmice posmatra iz najsvečanije lože...
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: Action images)