PRELAZZI: Gaza, Hodl, karma i duhovi Mundijala 1998.

Nadamo se, za njegovo dobro, dok se bori za život posle srčanog udara koji ga je sustigao maltene pred kamerama BT Sporta gde radi kao stručni konsultant, nadamo se da Glen Hodl više ne veruje u karmu.

Jer ima i dalje, i dvadeset godina posle tog leta u kojem je engleski fudbal poslednji put realistično sanjao o tome da će ponovo biti najveći – ovo pre koji mesec, sa Garetom Sautgejtom koji je trebalo da imitira, po mladosti i hrabrosti, upravo Glena Hodla iz devedesetih, bilo je čudo po sebi, ali čudo u onom smislu u kojem su srećni događaji, poput sedmice na lotou ili iznenadnog polufinala Svetskog prvenstva, zapravo čudni – mnogo onih koji nikada ne bi oprostili Glenu Hodlu.

Da ne idemo dalje od Tedija Šeringema, on je već rekao šta ima o Glenu Hodlu (“To je jedna p..ka!”)...

... I Pola Gaskojna.

Gaza je možda već 1998. bio na stranputici, završilo bi se njegovo maligansko putovanje u nekom jarku života i ovako i onako, ali mu je Glen Hodl sigurno skratio stazu do suicidnih misli; niko nikada, ni onaj sudija u Italiji devedesetih, kada je Pol plakao, nije toliko povredio i uvredio najboljeg fudbalera te generacije.

Trenutak u kojem je na pripremama u raskalašnoj i raspojasanoj La Mangi, veliki taktičar ali čovek bez takta pozvao u svoje odaje Pola Gaskojna i saopštio mu da ga, uprkos sjajnim kvalifikacijama koje će roditi bar jednu strofu pesme “Football's Coming Home”, neće voditi na Mundijal u Francuskoj, a Gaza počeo da vrišti, da lupa, da lomi sve po kancelariji, to je momenat u kojem se engleski fudbal nepovratno promenio, taman koliko su za to bili zaslužni promašeni penali ili crveni karton za mladog Dejvida Bekama poslednjeg dana toga meseca.

Gaskojn je, nadamo se, dovoljno veliki čovek da je ostavio te stvari daleko iza sebe, ne onako kako nikada nije mogao da ostavi neke druge stvari, ali kada bi bio nešto manji čovek, mogao bi Glena Hodla da podseti na tu prokletu karmu. Onu koja će mu uručiti otkaz posle nešto više od dve i po godine na kormilu engleskog nacionalnog tima.

Da, i pre Sema Olardajsa i budalaština što su mu skratile mandat do nivoa štamparske greške u trenerskom CV-ju, bilo je engleskih selektora koji su stradali ne zbog rezultata, ne zbog igre, nego zbog toga što su rekli nešto pogrešno ili, ako ćemo preciznije, što su verovali u nešto pogrešno.

Glen Hodl, legenda Totenhema, čovek koji je revolucionarnim – za engleske pojmove – shvatanjem igre, poput onoga da nazad, zamislite, mogu da igraju i tri čoveka, a ne četiri, postao trenerska zvezda u usponu (govorili su da je bolji i napredniji od Venejblsa i od Bobija Robsona!), stradao je zbog onoga što mu je bilo u glavi i zbog onoga o karmi što će reći u čudnom intervjuu novinaru Tajmsa Metu Dikinsonu.

I do tada je Ostrvu, posebno nakon kraha u Francuskoj, gde su imali pravi melanž novih lavova dresiranih kod Aleksa Fergusona i starih asova koji su još umeli dobro da se potuku, bilo preko glave njegovih bizarija, a posebno preko glave žene koja je diljem engleske javnosti bila omrznutija nego Margaret Tačer u Brikstonu osamdesetih.

Čak ni Glenovi najveći fanovi (a radio je predano na tome da fanova ne bude mnogo, posebno nastupima ispred kamera i novinarskih diktafona, kojima bi najradije bacio bojne otrove) nisu mogli da smisle ništa bolje od rečenice kojom će se, u istoj deceniji, braniti jedan političar na Balkanu: nije on toliko loš, nego ona njegova žena...

“Ona njegova žena” zvala se Ajlin Drueri, i bila je vračara i gatara i astrolog i sve ono glupo i izmišljeno, mada će Glen Hodl pokušati da zamaskira njenu funkciju i da opravda njenu inkorporiranost u stručni štab sintagmom “faith healer”.

Da engleski tabloidi nisu iskopali svašta o njoj, Glen Hodl bi se možda danas slavio kao pionir u domenu sportske psihologije, ali istina je bila da je Ajlin, inače majka Hodlove cure kada je još bio tinejdžer i pikao loptu u Totenhemu, tvrdila da može da zaleči povrede i glasom, i to na daljinu ako treba, posredstvom fiksne telefonije.

Na videlo je vrlo brzo izašlo da se selektor konsultuje sa svojom vračarom i oko sastavljanja tima, a pre sudbonosnog meča protiv Argentine naterao je igrače da hodaju u krug, i to u smeru, valjda, suprotnom od skazaljke na satu, ne bi li stvorili pozitivnu energiju koja će da ošamuti Batistutu, Pjoha Lopeza i Arijela Ortegu, i da zamaže oči kolegi Danijelu Pasareli.

(Nije ih ošamutila, nije ih zamazala. U tom čuvenom meču poznatom po Ovenovom begu i Bekamovoj žutoj minuti na neku Čolovu provokaciju, bilo je svega, ali je na početku i na kraju Argentina otišla dalje, a Engleska preko Lamanša.)

Neki igrači, poput Robija Faulera, govorili su i da ne bi dobro prošao onaj ko bi se usprotivio svemoćnoj Ajlin; više o svemu tome isplivavalo je na površinu kako je prolazilo vreme i zvezda Glena Hodla sve više postajala padalica. Svedočanstva se mogu naći u brojnim knjigama i člancima koji su napisani o tih nekoliko prevrelih sedmica 1998, a ko ima vremena i želi da ovlada temom, neka iskopa ovogodišnji mamutski, ali dragoceni tekst Roba Smita na sajtu Eurosporta, pod naslovom “The Hod Complex”.

Već tada je, dakle, Glen Hodl postao omražena ličnost; nije bio problem izgubiti, problem je bio njegovo uporno neprihvatanje bilo kakve krivice za bilo šta što je uradio ili nije uradio – ovakve stvari mogu, tamo gde je isto postojao jedan čovek i jedna žena, da budu istinite i dvadeset godina docnije – i njegovo srdito insistiranje na tome da je i dalje najbolji, najpametniji i jedini čovek koji Englesku može da odvede iz sumorne budućnosti u svetlu prošlost.

Njegova dobronamernost i pristojnost, po kojima je bio poznat i na terenu i mimo njega, polako su, kako su se stvari otimale kontroli, ustupala mesto osornosti i aroganciji. Nikada nije bio previše druželjubiv, birao je distancu i sa igračima i sa saradnicima, ali posle Mundijala u Francuskoj osamio se još više. (Da li je i to bilo na savet Ajlin Drueri?)

Onda su došle kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2000, i poraz u Švedskoj i najmršaviji remi sa Bugarima na Vembliju, ali se pre svega dogodio taj intervju.

Glen Hodl je u nekom trenutku posle prekida igračke karijere – ona će ga, veliki je fudbaler bio Hodl, voditi od Totenhema do Monaka, onih sezona kada su najbolji engleski igrači napuštali rodnu grudu zbog zabrane nastupa klubova u evropskim takmičenjima, na kraju i do Čelsija – a valjda pre preuzimanja nekadašnjeg svetskog prvaka, postao “ponovo rođeni” jevanđelistički hrišćanin, opsednut bivšim i budućim životima i ulogom koju je nekada odigralo neko tvoje ja.

Jedan skoro pa bezazleni razgovor sa novinarom Metom Dikinsonom pretvorio se u diskusiju o veri i neveri, Božjoj kazni i onoj karmi o kojoj danas, valjda, dok se bori za život posle srčanog udara, ne razmišlja.

Hodl će kazati kako ljudi koji su se rodili sa nekim fizičkim ili psihičkim nedostacima sigurno nisu radili nešto kako treba u prethodnim životima.
“Ti i ja imamo dve ruke i dve noge i nešto mozga. Neki ljudi nisu rođeni tako, i to je s razlogom. Kako poseješ, tako ćeš i požnjati”.

Nacija je bila šokirana. Bila je to Engleska onog novog optimizma, novih laburista, nove muzike, svega novog; progresivna i moderna, i kako onda čovek koji ima drugi najvažniji posao u državi (prvi stanuje u Dauning stritu, trećeplasirana osoba u Bakingemskoj palati) sme da izgovori takve stvari, da uvredi sve koji nisu imali sreće?

U novinama se pojavila fotografija čoveka u kolicima koji drži natpis “Jedino loše što sam ikada uradio je što sam ukrao Mars čokoladicu”, reagovao je čak i premijer Toni Bler, ministar sporta je praktično presudio kada je javno kazao da FA ne bi smela to da trpi, još nekoliko dana je izdržao Glen Hodl, a onda, bio je 3. februar 1999, koji mesec pre treće godišnjice, njegova Engleska više nije bila njegova Engleska.

Možda je tačno reći da se ni Engleska nije oporavila od toga, baš kao što se ni Glen Hodl nije oporavio od toga (bio je, na kraju krajeva, statistički jedan od četiri najuspešnija selektora u istoriji najstarije selekcije na planeti, iako će mu biti svega 39 kada je stupio na poziciju).

Oba ova aktera povremeno su pokazivala znake života i napretka, ali nedovoljno ili previše kratko da ih iko shvati za ozbiljno.

Danas je Glen Hodl bivši trener, po sopstvenom priznanju odbio je najmanje dva tuceta ozbiljnih ponuda za posao. Ne znamo ni šta je dalje bilo sa njegovom omiljenom vračarom, a nije, valjda, ni važno.

Postao je cenjeni komentator, jedan od onih koje ljudi vole da slušaju; upravo na radnom mestu, tokom gostovanja kod kolege Robija Sevidža, Glen Hodl je na svoj 61. rođendan, u subotu ujutru, doživeo težak srčani udar. Spasen je brzom intervencijom jednog radnika BT-ja, i trenutno se nalazi u bolnici. Lekari opisuju njegovo stanje kao veoma ozbiljno, ali dodaju i da dobro reaguje na terapiju...

Ne bi li bilo previše tužno, ne bi li bilo nemilosrdno, pa još strahotnije u danima posle onog helikoptera u požaru koji je potresao fudbalski svet, da Glen Hodl, kratkotrajni heroj i čudo od trenera, a onda antijunak engleskih devedesetih, ne dobije bitku života?

Ne bi li bilo kako treba da se izvuče iz kritične faze taman na vreme da odgleda kako njegov Totenhem pokušava da na njegovom Vembliju uradi nešto veliko protiv Mančester Sitija?

Hajde, onda, karmo, i ako si imala nešto protiv njega, red je da mu oprostiš.

Ako je to uradio Gaza, uostalom...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednig magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters.