PRELAZZI: Gari, fudbal je baš jednostavna igra (VIDEO)

U teoriji književnosti to se zove rezoner. Onaj jedan lik koji može da izgleda kao sporedni, ali u stvari povezuje sve glavne junake i fabulu. Kao Varja u Čehovljevom „Višnjiku“, kao legendarni pas Sima u Pavićevim „Srećnim ljudima“, karika bez koje ne bi bilo čuvenog lanca iz one teorije o „šest stepeni separacije“ (svako na svetu lično zna svakog na svetu preko najviše šest ljudi), mirođija u svakoj čorbi.

Ko je, dakle, fudbalski Sima čudnog proleća 2016? Ko povezuje ovu pakleno ludu sezonu: Lester Siti, preseljenog – jer takvi ne umiru – velikana Johana Krojfa, Barselonu i njeno posrtanje, Gvardiolu i nemačku disciplinu koja maršira u Ligi šampiona, televiziju koja svemu daje notu spektakla, fenomenalnog prevaranta Džejmija Vardija, pa Totenhem koji igra toliko dobar fudbal da bi svaki neutralni gledalac zdušno navijao za njih, samo da nije onih Ranijerijevih bandita?

- Psiholog Lestera otkrio kako je sredio Vardijevu glavu -
- LUDILO! Znate li koliko koštaju ulaznice za poslednji meč Lestera? -
- Ovaj čovek je ušao u legendu! Usred krštenja proslavio Lesterov gol! -

Pun je fudbal ovih tesno isprepletanih niti, ali ova sa sedokosim herojem u glavnoj roli je ipak em najlepša, em najaktuelnija za priču...

Odakle krenuti sa slučajnostima i namernostima koji su od Garija Linekera – jer je, shvatili ste, reč o njemu – napravili krunskog svedoka, maltene kuma čuda koje se događa u Engleskoj i Evropi?

Mediji su pre neki dan izbunarili razgovor koji su za Bi-Bi-Sijev „Match of the Day“, pomalo arhaični i iritirajući, ali i dalje najbolji pregled nekog ligaškog dana koji možete da gledate, i koji Lineker uređuje već punih 17 godina, vodili Gari i menadžer Lestera Klaudio Ranijeri. Bila je tek druga utakmica u sezoni, 15. avgusta Lester je na Aptonu slavio nad Vest Hemom sa 2:1 i ponosno se šepurio na prvom mestu na tabeli.

Ranijeri je pričao – tu će mantru ponavljati sve do januara, februara, kada je valjda i njemu postalo jasno o čemu će se ovde zapravo raditi – kako je prvi Lesterov cilj da obezbedi opstanak. Lineker ga je, uz osmeh, pitao: „Pa dobro, a šta misliš, možemo li do Lige šampiona?“

Jeste Klaudio rekao da je „prerano“, ali  Linekerovo  pitanje nije bilo tek radi pitanja, u tom trenutku voditelj i golgeter, ako se dobro zagledate u njegov osmeh, u stvari veruje, jer je apsurdno. Kao što svaki pravi navijač veruje kada je najapsurdnije.

Lako je nadati se tituli kada tvoj tim ima deset i više bodova prednosti, lako je videti pobedu kada vodiš sa 2:0 u osamdeset i nekom minutu; pravi navijač će verovati u nemoguće sve dok debeli sudija ne otpleše ka svlačionici, sve dok ga matematika, logika i statistika ne ubede u suprotno, pa će čak i tada pokušavati da pronađe neki filozofski izlaz iz pakla realnosti.

Pravi navijač tada se moli svim bogovima u koje nikada nije verovao, spreman da im podnese žrtvu koju nisu ni tražili; obećava nemoguće, naredan da se ponizi ako treba, samo da njegov klub ispliva.

A Gari Lineker je prevejani navijač Lestera, odrastao u hodnicima i na starim betonskim tribinama rustičnog Filbert Strita, deda i otac vodili su ga počev od sedme godine na svaki domaći meč, od desete i na sva gostovanja; pravo iz školske klupe, s kojom nikada nije uspeo da se razume, stigao je u plavi dres i ostao, sve do ovih veselih Ranijerijevih momaka, najveća ikona koju je Lester ikada imao.

I taj navijač, prošlog decembra, kada je Lester prvi na tabeli i kada svi čekaju da krenu da padaju, pa da do maja, Bože zdravlja, dođu do svog jedanaestog-dvanaestog mesta na tabeli, obećava šta god treba.

„Ako Lester osvoji titulu ove sezone, prvi naredni Match of the Day vodiću samo u gaćama“, "tvitnuo" je on i do danas nije zažalio...

Mnogi su, zaista, da krenemo dalje sa paralelama, videli sličnost između Linekera i Džejmija Vardija. I jedan i drugi jesu u Lesteru počeli da sahranjuju protivničke golmane, obojica su relativno kasno stigli do nacionalnog dresa – Gari u 25. letu života, Džejmi još stariji – ali postoje i vidljive razlike.

Prvo one manje fudbalske: dok je Vardi prznica i na terenu i van njega, s rasističkim ispadima i neartikulisanim izjavama, Lineker je, sem po borbi protiv rasizma, čuven i po tome što u više od pet stotina zvaničnih utakmica nije dobio niti jedan žuti, a kamoli crveni karton.

Cinici bi rekli da je to zato što mu nikada nije bilo preterano stalo do tima, koliko do svoje slave – navijači Evertona, tada možda i najbolje evropske ekipe koja nije mogla da se oproba u Evropi, nisu zažalili kada je prešao u Barselonu 1986. jer je čitave, istina fantastične sezone na Gudisonu, Lineker izgledao kao da ga uspeh kluba ne zanima – ali istina je da je to poduhvat kakvim bi se retki mogli podičiti.

A opet, Vardi je više naoštreni pas; igra na snagu koja se krije u tom žilavom telu, na brzinu i eksplozivnost.

Najbolji špic engleske reprezentacije na svetskim prvenstvima bio je nešto drugačiji igrač. Prava lisica, kao ona iz stripova koja se ušunja u naseljeno mesto i mazne najslasniju pitu sa prozora domaćice, pa usput potamani kokoši na spavanju. Da, lisica, nije slučajno, Ostrvljani bi zaista rekli „fox in the box“.

Nije bio preterano snažan niti vihorno brz, naprotiv, čak i ispodprosečan u toj koloni, već se oslanjao na osećaj za prostor i perfektno planiranje trenutka u kojem će potrčati. Zamislimo, mi mlađi, Inzagija, samo bez ofsajda (Pipo je često i pričao da mu je Lineker bio uzor i idol u detinjstvu), napadača koji skoro nikada nije dao gol van šesnaesterca, ali ih je iz peterca gruvao na sve moguće načine.

Dao je deset komada na 12 utakmica za Engleze na Mundijalima, mada će ga barabe više pamtiti po one dve izjave (prva je da je postići gol bolje od seksa, što je revidirao kada je otišao u penziju) ili po nesrećnom slučaju kada je nasred utakmice s Ircima, tu na terenu, izvršio veliku nuždu – čitavo prvo poluvreme boleo ga je stomak, pa se u drugom lepo olakšao, šta će čovek.

Nesreću je imao da je dao gol i na čuvenom meču sa Argentinom, ali šta to vredi kada je ona druga desetka dala dva, od čega jedan rukom, pozlatila mu se...

Leto 1986. dovodi nas do još jedne „kopče“ sa sadašnjošću: Teri Venejbls upario ga je u Barseloni sa Markom Hjuzom, i Lineker će brzo postati idol stadiona Kamp Nou. Kako i ne bi, kada je 31. januara 1987, u Kataloniji poznatog i kao „Dan Garija Linekera“, sahranio Real Madrid svojim het-trikom – naravno, prva dva gola dao je iz peterca, treći iz kontre.

A onda je u njegov i život Barselone došao Johan Krojf. Holanđanin je imao svoje ideje i svoje igrače, Lineker je bio premalo atraktivan i previše lenj za ono što je maestro želeo da uradi, i Englez, dotad vrlo efikasan – najmanje po gol na svake dve utakmice – proteran je na desno krilo, gde se neće snaći.

Pa ipak, Lineker se nikada nije požalio jer je video s kim radi i koje su bile Krojfove namere, ovenčane peharom Kupa pobednika kupova, nad Sampdorijom Vujadina Boškova 1989. Tri godine kasnije, Vijali, Mančini i Boškov će i dalje biti tu, i opet će izgubiti od Krojfa i Salinasa, samo ovog puta za onaj važniji trofej...

„Krojf je bio neverovatan trener, i čak i kao stručnjak bolji igrač od svih nas“, reći će pre neki dan Lineker u velikoj ispovesti Gardijanu.
„Mnogo sam naučio od njega, mada me je namerno driblao. Stavio me na krilo kako bih ja napravio scenu, govorio mi da sam primadona, pokušavao da okrene navijače protiv mene. Ali sve sam to shvatio i nisam reagovao.“

Reagovao je, zato, kada je Mančester Siti usred sezone saopštio da će sledeći menadžer, počev od 1. jula, biti Pep Gvardiola. U rečenicama Garija Linekera, inače i dalje zadivljenog Barselonom, a posebno Mesijem – za kojeg tvrdi da je najbolji igrač koji se ikada pojavio – može se videti blaga netrpeljivost prema katalonskom stručnjaku, i biće zanimljivo njegovo viđenje početka Gvardioline vladavine na Etihadu.

Natrag u prošlost, Teri Venejbls biće zaslužan i što se, godinu dana pre lomljave srca u Italiji, Lineker vratio na Ostrvo. Sa Gaskojnom je igrao u Totenhemu i nastavio da daje golove: i danas ga vole na Vajt Hart Lejnu, ali bilo je to već doba kada su Sparsi odavno posrtali. U poslednjoj njegovoj sezoni u Engleskoj, Totenhem je završio tek na petnaestom mestu; dve godine potom Gari je pokušavao da nauči Japance fudbalu, u Nagoji koja će procvetati tek kada u nju stignu jedan Dragan Stojković i jedan Arsen Venger.

Lester, Barselona, Totenhem, televizija, Džejmi Vardi, Klaudio Ranijeri, Johan Krojf, luda vera jednog zaslepljenog navijača – sve to povezuje „rezoner“, jedan nečuveno dobar špic i sasvim pristojan komentator.

A gde su tu obećani Nemci?

U onoj drugoj izjavi, po kojoj će ga pamtiti i više nego po incidentu na kišom nakvašenoj travi stadiona u Kaljariju.

Fudbal je jednostavna igra, rekao je Gari Lineker nakon što je Kris Vodl poslao onaj penal nebu pod oblake na Mundijalu 1990. i lansirao Zapadnu Nemačku u finale; Gaza je neutešno plakao ali Lineker je bio još neutešniji; fudbal je jednostavna igra, jure 22 tipa za loptom i na kraju uvek pobede Nemci, kazao je tada i sakupio sav Weltschmerz na svojim leđima.

Možda mu se i samo omaklo, ali ostalo je kao mantra, kao jedna od najvećih rečenica o fudbalu svih vremena, koja bi se potvrđivala u pravilnim vremenskim intervalima, toliko da pomislite da je aksiom.

Drugi deo te rečenice možda i nema uvek smisla – videćemo to i na Evropskom prvenstvu, videćemo i šta će uraditi Bajern na ovom „fajnal foru“ Lige šampiona – ali prvi, do zareza, jeste večna misao koja tako lepo opisuje i stil igrača Garija Linekera, i sezonu Lester Sitija i Klaudija Ranijerija, i Totenhem, i ono što se dogodilo u sredu uveče na stadionu Visente Kalderon.

Da, fudbal je jednostavna igra, garant je rekao u sebi kada je Saul spoljnom bocnuo onu loptu, pa je Grizman trznuo čelom za najavu bolnog ispadanja Barselone, nad kojom dobri duh Johana Krojfa još nije počeo da lebdi.

Da, da, fudbal je jednostavna igra, mora da je pomislio Gari Lineker kada je njegov Lester za vikend po ko zna koji put ove sezone uhvatio protivnike na istu foru, kada je Drinkvoter u Sanderlendu zafrljačio loptu ka Džejmiju Vardiju, a ovaj pružio korak kao nekadašnja engleska desetka i Barselonina osmica, za svega 270 minuta do raja.

Čak je i previše jednostavna, reći će naglas, uz široki osmeh, kada 13. avgusta, ako sve bude išlo po planu ovog zaluđenog navijača Lestera, bude sedeo u studiju emisije „Match of the Day“ – samo u gaćama.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu