PRELAZZI: Free Gazza (VIDEO)

Kada su islamski militanti pre nekoliko dana odrubili glavu američkom novinaru Džejmsu Foliju, ta je vest očas postala glavna na planeti. Nije bilo sajta, novina i televizije koji nisu prikazivali brutalnu egzekuciju pre dve godine otetog Folija, u surovoj potrebi da se namakne šaka klikova više.

A onda su internet i društvene mreže reagovale kako to retko čine, i umesto najgoreg, probudili ono najbolje u nama: saosećanje, ponos, humanost. Pojavili su se, a potom i uslišeni - čini se, svuda sem u Srbiji - apeli da se ne širi i ne objavljuje fotografija Folija na kojoj mu je odrubljena glava, već samo one koje ga prikazuju onakvim kakav je zaista bio: sjajan fotograf, vredan novinar, briljantan poznavalac Bliskog istoka, dobri sin svojih roditelja...

Druga udarna vest i druga brutalna fotografija tih dana stizala je s juga Engleske, i spadala je u kategoriju onih "pas ujeo čoveka": posle tri dana neprekidnog ispijanja džina, Pola Gaskojna odvode u bolnicu, veliki fudbaler se tetura, glave otekle od alkohola, lica na kojem se čita da njegova jetra više ne postoji...

Odličan materijal za još klikova, cerekali su se urednici, znajući šta traži raja. Posrnula legenda, pijanac koji je proćerdao i bogatstvo i život, nesrećnik bez moći govora, i naslov u stilu "Nećete verovati kako Gaza sada izgleda" se sam nametao...

A sve što je trebalo da uradimo je da budemo ljudi, kao prema Džejmsu Foliju (da razjasnimo: tragedija novinara je mnogo veća, a islamski fundamentalizam nešto opasniji od flajke Gordonsa, i dve stvari nisu za poređenje ni u čemu sem u tabloidnom pristupu temi). Da ne širimo fotografije genijalnog fudbalera koji se suočava s maliganskom smrću (zbog toga ovaj tekst nije ilustrovan tim, novim fotografijama, već starim, na kojima je Gaza onakav kakav je bio). Da ga se sećamo isključivo po onome što je bio i što nam je značio, onda kada nam je, poput najboljih glumaca, naizmenično servirao fudbalsku dramu i fudbalsku komediju...

A bio je, bez premca, najtalentovaniji i najvoljeniji engleski igrač svoje generacije. Nije lako pomiriti te dve stvari, i najveći deo onih koji su zaista najbolji uglavnom izaziva podozrenje, pa čak i mržnju, i to je imanentno fudbalskim navijačima jednako koliko i uživanje u driblinzima velikana.

Na svakog fana Lea Mesija dolazi jedan koji će ga nazvati patuljkom i kepecom, na svakog obožavaoca Kristijana Ronalda tu su tri koja će ga smatrati uobraženim manekenom... Riberi je previše ružan, Suarez previše životinja, Ibrahimović previše Zlatan, ne brinite, svakom se može naći mana...

No Gaskojna su, pomalo debeljuškastog, ali beskrajno nadarenog, voleli svi, i po tome je jedan od poslednjih velikana, neupitnih idola, sa platinastom pločicom tamo na večnoj, probranoj, ekskluzivnoj listi asova, sa Maradonom, Euzebiom, Di Stefanom, Puškašem...

To je njegovo društvo, a ovi momci s kojima je godinama delio teren, u dresovima Njukasla, Totenhema, Lacija, Rendžersa, pa u majici s tri lava na srcu, ti su momci bili samo docenti na Gazinom ispitu za večnu profesuru... A mi smo, i neizmerno mu hvala na tome, bili publika.

Bio je, i kao klinac, već toliko bitan da ga je Vini Džons, najglasniji član vimbldonske Lude družine hvatao za muda da proveri da li su zaista tolika kao što kažu.

Bio je toliko važan da je zaplakao kada je dobio žuti karton u polufinalu Svetskog prvenstva, 4. jula 1990.

Bio je to njegov Mundijal, više nego bilo čiji, više nego nemački i Mateusov, više nego Maradonin i Piksijev.

Ta je scena iz produžetaka obeležila čitavo prvenstvo: dok se Tomas Bertold previja po travi, sudija petlja po džepu, Gazi počinju da se skupljaju suze u očima, prilazi mu Lineker i onda se okreće i onim dibidus ludačkim linekerovskim pogledom gestikulira prema selektoru Bobiju Robsonu: "On plače", čitamo Gariju sa usana, mada će ovaj kasnije u brojnim intervjuima reći da je samo poručio Robsonu da pripazi na Gazu, jer je znao da će se 23-godišnjak potpuno izgubiti.

Temperamentni tip sa brojem 19 na leđima je briznuo u plač na turobnom i ružnjikavom - čak i tada, kada je bio nov - Dele Alpiju. Nisu mu se samo orosile oči, on je grcao i jecao, grizao dres, i svaki trzaj njegove donje usne, grč dečaka zarobljenog u nezgrapnom telu momka sa severa, slao je seizmičke potrese kroz zemljinu koru.

Bile su to - a i dalje su - najveće i najmuškije suze u istoriji fudbala.

Taj parni žuti karton značio je da Gaza neće igrati finale, za koje su Englezi bili spremni i više nego 1966. I upravo je to prelomni trenutak engleskog reprezentativnog fudbala: tada će prvi put tragično ispasti na penale, kao da je bilo zapisano da Engleska može na vrh sveta samo sa Gaskojnom - bez njega ne treba ni da se trude - i promašaji Psiha Pirsa i Vodla u četvrtoj i petoj seriji, dok su Breme, Mateus, Ridle i Ton pogađali bez greške, u stvari su bili zapisani klinom u tablice fudbalske sudbine još u 98. minutu, kada je Gaza zaplakao.

Da se Hoze Roberto Rajt nije dohvatio žutog kartona - Englezi i dalje tvrde da je bio prestrog, Gaza i dalje govori da je Bertold "odvratna seljačina ribljih usta" ili već nešto tome slično, no u današnjem fudbalu, koji štiti cevanice i stopala igrača mnogo više nego onaj pre dve i po decenije, on bi možda zaradio i crveni! - ne bi najbolji engleski igrač bio toliko rastrojen da odbije da šutira penal, ne bi nesigurni Kris Vodl bojažljivo stupio pred Ilgnera (Vodlu će to biti veliki nauk, i godinu dana kasnije, isto u Italiji, samo na obali jednog drugog mora, neće imati dovoljno hrabrosti da se suoči sa Dikom Stojanovićem u finalu Kupa šampiona) i ne bi Nemci, nezasluženo kao što su to sve do Brazila 2014. umeli da rade, prošli u finale...

Englezi nisu uspeli jer Gaza više nije bio u utakmici, i od tog poraza napravili su svoje Kosovo, a od njega Miloša Obilića - eto, da je bio malo manje obožavan, ili da su Englezi bili malo više Srbi, kandidovao bi se za rolu Vuka Brankovića - i nikada više neće biti toliko blizu vrha.

Šest godina kasnije, Gaskojn je na svom bunjištu dobio priliku za revanš, a na Vembliju će prethodno ponovo od sebe napraviti ikonu: u odlučujućem meču u grupi, protiv Škota koje niko kao on, momak sa tada prebivalištem u Glazgovu, nije poznavao, sada sa svojom osmicom na leđima, obrnuće Kolina Hendrija, pasti na leđa u ekstazi, onda će ga neko poprskati vodom - kakav Ice Bucket Challenge, kakvi bakrači, ovo je mnogo značajnije i uticajnije, ovo traje više nego bedni trend na internetu! - na kraju raširiti ruke i ispustiti primalni krik, koji se čuo sve do Torina 1990...

Gaza i drugovi opet će naleteti na Nemce, i opet će ih nadigrati, i opet će biti 1:1, samo što će Pol ovog puta šutnuti penal, ali ni to neće biti dovoljno da se ostvari ona koračnica Lightning Seeds, slatkastogorki saundtrek tog prvenstva, o povratku fudbala doma.

Bila je to poslednja velika reprezentativna utakmica koju će odigrati, i nakon nje će polako privoditi karijeru kraju, pokušavajući da srce napuklo na dva mesta lepi -OH grupama i noćima i danima i noćima i danima ispunjenim alkoholnim isparenjima.

Ali to je već bio jedan drugi čovek, i jedna druga priča, koja i ne zaslužuje da bude ispričana.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)