PRELAZZI: F**k you, the'ye Millwall

Jedan navijač Milvola postao je heroj o kojem pišu svi: ustao je protiv zlikovaca, suprotstavio se, sam samcijat, onima koji bi da promene naš način života, onima čiji je jedini cilj da nas nateraju da se okrećemo preko ramena i da se odreknemo svojih starih navika.

Ali ovo nije priča koju ste čuli.

Roj Larner jeste, čitali ste to sigurno, goloruk odbranio goste onog paba u koji su upala trojica terorista naoružana mačetama, ovaj dugogodišnji navijač – “J..ite se, ja sam Milvol!”, uzviknuo je brat iz Pekama – jeste postao lice dana u Velikoj Britaniji, odakle se čuju predlozi da mu se dodeli i najveće priznanje za hrabrost, i svaka mu čast, ali još je veća bitka koju je dobila jedna sedamdesetrogodišnja vajarka iz Istočnog Luišama.

Samo u Pekamu! Navijač pesnicama na trojicu terorista sa mačetama: Ja sam Milvol!

Heroji, znate, dolaze u različitim obličjima. I uopšte ne moraju da budu zajebani, tetovirani likovi sa decenijskim stažom na verovatno najpoznatijoj navijačkoj tribini u Engleskoj.

Jer Vilou Vinston, sedokosa bakica koja kao da je ispala iz nekog britanskog sitkoma osamdesetih, sa stanom pored stadiona Den, i koja će u četvrtak uveče saznati da li je postala nezavisni poslanik u britanskom parlamentu, uradila je nešto mnogo veće za fudbal i za, pre svega, imidž fudbalskih navijača, čak i od batice Roja.

Priča traje godinama i toliko je birokratski zakukuljena da bi je i dobar anglosaksonski pravnik teško raspetljao. Ukratko: pojavili su se, ima tome i deset godina, neki investitori – ovo će vam, posebno ako tekst čitate u Beogradu, zazvučati poznato – koji su želeli da potpuno promene izgled Bermondzija, da umesto kuća i legendarnog fudbalskog bunjišta tu niknu soliteri, šoping molovi, šetalište pored Save i već kako to zna da ide.

Sumnjivi investitori počeli su da obilaze oko opštinskog veća i da ubeđuju članove da je to pravi izbor za ovaj deo južnog Londona. Onima koji nisu bili baš načisto da je ovo prava stvar i da će bogznakako podići ekonomiju i dovesti neke nove ljude, verovatno bi i kanuo neki peni; tek plan je dobio zeleno svetlo prošle godine, a laburisti koji su ovde, u radničkom kraju, redovno na vlasti, glasali su da se hitno proda državna zemlja.

Milvol, ponosni britanski klub utkan u pop-kulturu čak i više nego u istoriju fudbala – mada niko nikada neće zaboraviti one dve sezone koje su proveli u tadašnjoj Prvoj diviziji, kada su udarne igle činili veliki Tedi Šeringem i ništa manji Toni Kaskarino – ostao bi, da je bilo po ovom planu, bez stadiona i bio prisiljen da se preseli, najmanje nekoliko desetina kilometara dalje.

Izgubio bi, jasno, svoju dušu, izgubio bi vezu sa ljudima iz lokala, a Milvol je, ma šta o jako glasnoj manjini njegovih navijača mislili, jedan od onih klubova koji ne bi ni mogli da postoje da ih hirurški odstranite iz zajednice kojoj pripadaju.

Bio je to poziv na akciju. Na hiljade potpisa predato je opštinarima, peticije su se ređale i onlajn i oflajn, svaka utakmica na Denu bila je prilika za agitaciju i za ispoljavanje besa zbog odluke gradskih vlasti, a tri slova CPO (Compulsory Purchase Order, zakonska regulativa koja omogućava vlastima da prodaju zemljište bez obzira na to što kaže vlasnik) postala su omraženija na Denu čak i od navijača Vest Hema, Totenhema ili starog huliganskog rivala Lidsa.

Lice ove pobune bila je Vilou Vinston. Nekadašnja umetnica hrabro je stala na čelo kolone, borila se sa birokratijom, opsedala medije koji su najzad, umnogome i zahvaljujući njoj, počeli da pišu i lepe stvari o Milvolovim navijačima, svake druge subote bila ispred stadiona i uz glasne povike “We are Millwall” okupljala sve kojima je plava boja na srcu.

Heroji, rekli smo, mogu stvarno da se pojave niotkuda i da ne nose ni plašt ni pintu piva u ruci...

U februaru ove godine, opštinsko veće je uvidelo svoje greške, pod pritiskom javnosti i navijača – kakva pobeda malog čoveka! – odustalo se, i zvanično, od svih ideja da se Milvol protera iz kraja kojeg Srbi najviše znaju i najviše vole po Pekamu, po “Mućkama” i po onom nikad neosvojenom FA kupu.

A kada su se zakulisne igre nekako okončale, taj dobar osećaj prelio se i na teren, pa je Milvol prošlog meseca, u finalu plej-ofa, u meču koji su često znali da gube, savladao Bredford, predvođen svojim najboljim strelcem i legendom Stivom Morisonom, i vratio se u Čempionšip posle još jednog izgnanstva u Ligu jedan. Tamo nekako i pripadaju, znamo svi koji se sećamo dana kada su drugom ligom harali Tim Kejhil i Pol Ifil, pre nego što će ih fudbalski putevi odvesti na različite strane.

No navijači Milvola nisu bili spremni da se povuku, ni da dozvole da nešto slično ikome ubuduće padne na pamet. Ubedili su Vilou Vinston da se kandiduje na izborima, prikupili potrebne potpise i krenuli da joj rade kampanju mnogo bolju nego što bi svi marketinški stručnjaci ovog sveta to umeli (“Vote Willow Winston”, pisalo je na svakom meču); misiz Vilou ima prilično dobre šanse da ovog četvrtka, na opštim izborima u Ujedinjenom Kraljevstvu, porazi svog laburističkog protivkandidata.

Tako bi navijači i zvanično ušli u parlament u kojem rasprave ponekad i deluju kao prepucavanje sa tribina...

Ovo dvoje ljudi, Roj i Vilou, u stvari predstavljaju apoteozu promene percepcije Milvola, nekada isključivo ozloglašenog kluba, koji se i dalje bori sa demonima prošlosti i sa demonima na sopstvenim tribinama.

Den je i dalje negostoljubivo mesto, ne samo zbog atmosfere i eha nezvaničnog klupskog motoa “No one likes us, we don't care”, već i zbog svih onih uličica u kojima žive bakice poput Vilou, a koje bi vas opsovale ili vas gađale difenbahijama ako vas vide u “Stone Island” jakni, a ne prepoznaju vas; ali vremena se, čak i ako ne upotrebimo tu odvratnu reč džentrifikacija, zaista menjaju.

Milvol je i dalje predmet vlažnih snova svakog klinca, u Srbiji ponajpre, koji počinje da se loži na navijanje, a njihovi redovni izgredi – na tom meču sa Bredfordom su uleteli na teren odmah posle potonjeg sudijskog zvižduka (i Morison i menadžer Nil Heris, takođe bivši špic Milvola, umalo su se potukli sa njima, pokušavajući da im objasne da ne treba da kvare dan velikog trijumfa), prošle godine su na Vembliju jurili navijače Barnslija, zimus su u FA kupu imali rasističke povike ka Totenhemovom Koreancu Sonu, kada gostuje Lids, oni kupe gomilu turskih zastava i mašu njima, podsećajući rivale na krvavu noć u Istanbulu; ima toga koliko volite – ušli su u folklor navijačkih grupa, i samo što se ne gusla uz njih.

Ali ništa nije crno-belo, i nisu Milvolovi navijači samo huligani. U stvari, to je i dalje samo ubedljiva manjina, deca one radničke dece koja su se šezdesetih i sedamdesetih očešala o pank, skinhed pokrete, a osamdesetih predvodila ulične proteste protiv Margaret Tačer.

Manje se zna, jer je manje popularno, da je tri godine zaredom Milvol dobijao nagradu Fudbalske lige po imenu Family Excellence, a koja označava mesto sa sjajnom atmosferom na koje možete da povedete celu porodicu da gleda fudbal, pre svega decu. Ostalo im je, naravno, još mnogo posla na suzbijanju neandertalskog korova, ali vreme će i to doneti.

Možda će taj Milvol biti manje popularan međ' adolescentskim Srbljem, ali on će ostati ikona, makar zbog Delboja i Rodnija i njihovog deke. A ponajpre jer svi oko Milvola – što slučajevi navijača koji se tuče sa trojicom terorista, jer “Fuck you, I'm Millwall”, ili vajarke koja odlučuje da se suprotstavi državi i za to dobija ovacije čitavog stadiona – znaju da fudbal nije samo sport, ali da više nije ni huliganizam.

Fudbal je stvar zajedništva, i zato je toliko važan: od ljudi sa kojima ideš na utakmicu, preko paba u kojem se zagrevaš, do lokalne radnje u kojoj kupuješ klopu ili žvake, a koja je obeležena šalovima tima kojeg voliš. I naravno, stadionom koji je tvoj i koji će zauvek biti tu.

A to je, ne sumnjajte, i glasajte za Vilou ako vas put nanese u južni London, važnije od tuče na tribini ili psovke upućene protivniku.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)