PRELAZZI: Džimi, sledeći Čelsijev trener

Mora da se neka lampica upalila u glavi Džimija Flojda Haselbajnka kada je tog dana njegov kolega Žoze Murinjo dobio otkaz u Čelsiju. Ta lampica signalizirala je, bez sumnje, sasvim čudno osećanje: amalgam blage zluradosti i udaljene nade koja je govorila “A možda, ipak...”

Zluradost, da, jer Džimi se nikada nije razumeo sa Murinjom, mada to nije smeo da govori javno. Kada ste legenda nekog kluba, ne smete da ga podrivate, posebno ako tom klubu još i ide dobro, ma koliko vam intimno smetala “specijalna” figura koja ga vodi.

A nada? Pa zato što Džimi, iako to ne rade čak ni najopičenije engleske kladionice, jasno vidi svoje ime u Abramovičevom potu u kojem se izvlači naredni trener Čelsija; ako dovoljno jako zažmuri može da vidi sebe na klupi, smeje se svim svojim krupnim zubima, i osvaja ono što mu je jedino nedostajalo u karijeri: titulu.

To što je gazda Roman odabrao Gusa Hidinka da zakrpi rupe na čamcu s brodolomnicima koji pluta Fulamom, pa to u Džimijevoj glavi – i ne samo u njegovoj – može da bude samo novi podsticaj: upravo je Gus Hidink njegov omiljeni trener, Gus mu je dao šansu u reprezentaciji Holandije kada je predator sa Surinama već bio u ozbiljnijim fudbalskim godinama, vodio ga je čak i na Svetsko prvenstvo 1998, gledajući Gusa i njegovo komandovanje znao je da želi da postane trener i kad postigne svoj poslednji od onoliko golova, i zar nije prirodno da ga baš on nasledi?

Ne bi to, naravno, bilo u skladu sa megalomanijom neobrijanog Rusa iz najskuplje lože Stamford Bridža, i to je najveći razlog što je teško zamisliti ovaj scenario, sem ako se ne zovete Džimi Flojd Haselbajnk, ali bi ga navijači dočekali raširenim transparentima, kao znak da se Čelsi, posle svih miliona i svih Murinjovih skandala, pomalo vraća korenima.

Sadašnji trener Kvins Park Rendžersa, sa kojima je u prve dve utakmice od preuzimanja štafete stigao samo do dva remija, i to oba kući, protiv Barnlija i Bartona – od 16 časova KPR gostuje Bristol Sitiju i dvojka se sasvim dobro plaća, a u dvojku Džimi ozbiljno veruje – morao bi, naravno, još da se izbirika, još mnogo da nauči, ali njegova trenerska karijera, što je za imidž najvažnije (a imidž je često u tom poslu sve, pitajte Roberta Manćinija), zasad ide stabilno naviše.

Dobro, uz jedan izuzetak u građenju tog imidža: onda kada je, pre oko godinu dana, neki bosanski humorista protnuo vest da bi Haselbajnk, tada na prvom ozbiljnom trenerskom zadatku, u Barton Albionu (s kojim će osvojiti ubedljivo prvo mesto u Ligi 2 i biti na ubedljivo prvom u Ligi 1 ove sezone, što ga je preporučilo kapricioznom malezijskom gazdi KPR-a Toniju Fernandesu), mogao da postane novi trener Slobode iz Tuzle... Još jedan dokaz da glupost na internetu prolazi.

Igrači i kolege, da se vratimo u realnost i pobegnemo s Balkana, o njemu govore u hvalospevima: kažu da ima potpuno drugačiji pristup svlačionici, da brižljivo priprema svaku utakmicu, da nema dlake na jeziku i da uvek naziva stvari pravim imenom, bez ikakvih ulepšavanja, ali i da to ume da okrene na pozitivu.

Bije ga glas odličnog motivatora, što je umelo da napravi razliku u nižerazrednim klubovima, i nema rezona da taj pelcer ne pokuša da presadi u sujetama bremeniti Loftus Roud.

Sve to baš i ne podseća na onog Džimija kojeg smo znali iz igračkih dana. A znali smo ga dobro, tu i tamo po skandalima, malo i po kocki... Ali najviše po golovima.

Haselbajnk je jedino više od para voleo da daje golove. A jedino više od golova voleo je Čelsi, koji će ga leta 2000. spasiti iz slatko-kisele španske serije zvane Atletiko Madrid – tamo je postigao dva tuceta golova, ispred njega je u trci za “Pićićija” bio samo ludi Salva Baljesta, ali su ipak ispali iz lige – za tadašnji rekord od 15.000.000 funti. Rekord koji će Abramovič, naravno, oboriti sijaset puta.

Davao je, dakle, golove i u Atletiku, i u Lidsu, gde je postavio temelje one generacije koja će dogurati do polufinala Lige šampiona, ipak će otići jer mu nisu dali dovoljno para, ali nigde kao u Čelsiju, gde je najzad pronašao svoj dom.

Bilo je raznih pogodaka među tih 88 (na 177 utakmica), jer je Džimi bio jedan od onih špiceva sa besprekornim njuhom za gol, posebno kada je Klaudio Ranijeri sabrao dva i dva i upario ga sa toliko različitim i toliko komplementarnim Ejdurom Gudjonsenom; njih dvojica dugo su bili ako ne najbolji, garant makar najpostojaniji tandem Premijer lige, jedan crn, drugi beo, jedan sa smislom za asistenciju i dribling, drugi mnogo jednostavniji ali ništa manje spektakularan, kao jin i jang u plavom dresu koji je tih sezona tek počinjao da biva ovoliko važan.

Imao je, kao svaki pravi kompletni fudbaler, i svoj “potpis”, bio je to onaj gol kada primi loptu na dvadesetak metara, iskosa, pa se okrene i obezglavi beka jednim pokretom tela i pošalje loptu pravo u rašlje. Ako postoji “Del Pjero rejon”, tamo na roglju šesnaesterca gde je Pinturikio omeđio svoje kraljevstvo, onda mora postojati i “Džimijeva mreža”, levo gore, nedohvatljivo čak i za golmana s najdužim rukama, Holanđanin bi pogađao teledirigovano. I nogom, i glavom, i iz kolena, i iz slobodnjaka...

Postao je ljubimac tribina, uprkos izgredima van terena – sa Islanđaninom se slagao i u kazinu, pa urbana legenda s početka ovog veka kaže da su samo za jednu noć, kada su ih, zamislite, ostavile devojke, njih dvojica ukupno pukli 1.400.000 funti, od čega je ova prva, veća cifra otpadala na Džimijev ceh; bio je to pomalo i dug detinjstvu, kada je zbog krađe nekih karata za koncert grupe Public Enemy proveo tri meseca u popravnom domu – ali navijači su znali da cene njegovo nepristajanje na poraz i izgaranje do poslednje kapi znoja.

Ponekad je i preterivao, pa se često mogao videti kako psuje saigrače li agresivno gestikulira ka njima ako su uradili nešto glupavo poput nedodavanja lopte Džimiju Flojdu Haselbajnku, ali i to je bilo milion puta bolje od sadašnjih zvezda koje bez problema idu pod tuš bez obzira na katastrofalnu igru.

A onda se leta 2004. sa Abramovičeve jahte iskrcao Specijalni.

Džimi će kasnije – i u svojoj istoimenoj autobiografiji, koja je postala bestseler iz nehata – pričati da mu je jedan od najtežih trenutaka u životu bio kada je shvatio da Žoze uopšte i ne planira da razgovara s njim. Murinjo je znao koga želi, ko su Ranijerijevi “balvani” i ko će dobiti šut-kartu, mentalno se već bio oprostio od korpulentnog Holanđanina jer je želeo korpulentnijeg momka sa Obale Slonovače, i Džimi će ostati čak i bez objašnjenja.
“Već je bio odlučio, navodno zato što je mislio da nisam dovoljno strpljiv i uljudan da sedim na klupi”, govoriće kasnije Haselbajnk. “Samo sam ga jednom video na treningu i nije mi se ni obratio. A želeo sam da mu kažem šta mogu da uradim za njega i za Čelsi”.

I godinama kasnije, dok je davao golove za Midlzbro – u onoj sezoni u kojoj su se nekim čudom provukli do samog finala Kupa UEFA, samo da ih tamo na atome rastavi suveren tog takmičenja, Sevilja – pa i pred sam kraj karijere, za Kardif u Čempionšipu, Haselbajnk će se osvrtati i pitati se šta bi bilo da ga je Murinjo makar malo više cenio – a Džimi jeste cenio njega, ne samo zbog uspeha sa Čelsijem koliko jer je, kao mudar fudbaler, video da Portugalac ima onaj tajni sastojak da svakog svog fudbalera učini boljim za makar deset procenata, sve do zlosrećne sezone 2015/16. - i da li je mogao da nastavi sa golovima u svom Čelsiju, timu koji i dalje bezgranično voli.

Eto, baš zato su, kada se vest da je Murinjo dobio ruski strogo naređenje da spakuje stvari u kartonsku kutiju i otperja u (kratkotrajni) menadžerski Sibir, brzinom svetlosti proširila planetom, svega nekoliko kilometara od Stamford Bridža, na Loftus Roudu, zacaklile oči Džimiju Flojdu Haselbajnku.

Njegov stari prijatelj i mentor Gus Hidink, nada se Džimi, ostaće tu da mu sačuva mesto, jer Haselbajnk je ubeđen, čak i ako to ne govori glasno, da njegov životni put mora da ga vrati na Stamford Bridž.

I da to bude još jedan mali poraz Žozea Murinja, poput onog koji mu je u ponedeljak uveče naneo još jedan trener koji je verovao u Džimija, i u Španiji i u Engleskoj – Klaudio Ranijeri.

Pratite MOZZART i na Vajberu

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images