PRELAZZI: Dve decenije tuge fudbalskog patuljka

Skoro dve pune godine prošle su otkako je Srbija pobedila u gostima u nekoj kvalifikacionoj utakmici. Zvuči kao pakao? Pitajte Maltežane kako se osećaju danas...

Dve decenije čekala je Malta, patuljak evropskog fudbala, na pozitivan rezultat na nekom od gostovanja. Teško je biti i fudbaler, a kamoli navijač tima sa tog ostrva u Sredozemnom moru: imate utisak kao da vas goloruke bacaju lavovima, ili da vas guraju sa neke malteške tvrđave na kamenje, sa malim šansama da preživite i dokopate se spasa.

Dve decenije poraza, debakla, gubljenja utakmica „s nule“, putovanja s kraja na kraj kontinenta samo da bi vas tamo izvrgli ruglu, dve decenije tešenja da je „važno učestvovati“, dok se u sebi pitate čemu sve ovo i da li je vreme da najzad dignete ruke i pošaljete ekipu na Pesmu Evrovizije, gde će sigurno imati više šanse...

A onda se dogodilo. Jedan jedini šut, na samom početku utakmice, nakon nespretnog odbitka, bio je dovoljan Majklu Mifsudu, najboljem igraču Malte svih vremena - dobro razmislite koliki je to kompliment - da postigne gol u Jerevanu. Gol koji će doneti pobedu nad Jermenijom, i srušiti tu dugu i predugu kletvu.

Koliko sreće staje u ta tri nevažna boda, koliko radosti u tom jednom pogotku, koliko hrabrosti u očajničkoj odbrani tog jedan-nula, koliko prkosa u aplauzima koji su Maltežani dobili na polupraznom stadionu u Jermeniji! Jedino fudbal može da izrežira takvu priču, čak i ako se ona odigrava na marginama, čak i ako niko na svetu neće primetiti koliko vam je značila ta sitna pobeda, ni posvetiti toj malenoj Malti barem nekoliko redova.

Samo, naše dve godine, od onog gola Pantelića u Belfastu u septembru 2011, ponekad se čine duže od ovih malteških dvadeset...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)