PRELAZZI: Dražen

Ima nekih ljudi kojima je prezime suvišno. Dovoljno je da im, u nekom kafanskom razgovoru, izgovorite samo ime, i svi će znati na koga mislite. U sportu posebno: Novak, Peđa, Saša, Vlade, Monika...

... I Dražen.

Ovog 7. juna navršilo se tačno 20 godina otkako se "golf dvojka", na nekom Autobanu u Bavarskoj, zario u kamion i prekinuo život verovatno najboljem belom košarkašu svih vremena.

Dražen Petrović bio je legenda i pre toga, a tada je, otišavši da šutira trojke negde gore, postao više od legende.

Tako, na kraju treće decenije života, odlaze umetnici poput Jesenjina, Šilea, Hendriksa ili Morisona. I taj pomalo prgavi, vredni čarobnjak s narandžastom loptom.

Nije ovo, ne brinite, jugonostalgična priča, nalik na ono pomalo banalno i tako holivudski zašećereno pomirenje Divca i Ace Trice pred kamerama američkog ESPN-a u dokumentarcu "Jednom braća". Ni maštanje o tome šta bi bilo da je moglo biti: da je jugoslovenska reprezentacija – ona generacija koja se 1990, igrajući se košarke, poigravala sa celim svetom – izašla u Barseloni 1992. na megdan "drim timu". Pobedili ili ne, bio bi to najveći susret koji je košarka ikad zapamtila...

Ne, ovo je samo storija o jednom čoveku koji je živeo košarku i disao košarku, koji je bio sve ono što današnji igrači – eventualno sa izuzetkom onih koje Dule Vujošević uspe da natera da sebe potpuno predaju treninzima i napretku – nisu. Surovi profesionalac, prvi u sali i poslednji koji je ostajao da ugasi svetlo. Perfekcionista i iluzionista u isto vreme.

Znaju to čak i današnji NBA igrači, pa je tako i Lebron Džejms u nekoliko navrata potcrtao da je Dražen Petrović bio najbolji stranac u istoriji NBA lige... Voleo ga je i Džordan, a obožavao ga je čak i onaj zbog kojeg Dražen nije uspeo da se odmah nametne, tamo u Portlandu, i zbog čega je, na njegovu i sreću košarke, otišao u Nju Džersi – majstor Klajd Dreksler.

Kao i jedan drugi velikan, kojem je takođe na Balkanu dovoljno samo ime – Radivoj – i Dražen je poginuo u povratku s utakmice reprezentacije. Ni jednom ni drugom ta utakmica nije bila važna za karijeru, ali nisu mogli da je ne odigraju. Jer bilo je to vreme – pre pola veka ili pre 20 godina – kada se košarka igrala samo srcem i glavom, a ne novčanikom i digitronom.

Kako bi nam sada, pred Evropsko prvenstvo, dobro došao njihov duh..

Ima, naravno, onih koji će u svemu, pa i u obljetnici Draženove smrti, naći razlog za svađu i koji će se tako brzo i lako prešaltati na teren nacionalizma.

Čujte, to da li je Dražen, kao dete iz mešovitog braka – hercegovačkim kršom, kao i Bodiroga i Saša Danilović, predodređen za tu čudesnu igru pod koševima – bio Srbin ili Hrvat, to je sasvim nebitno. I tada, kada je ponosno dizao hrvatsku zastavu i odbijao pozive srpskih prijatelja koji su ga nečim uvredili (iako nisu oni bombardovali njegov Šibenik, baš kao što nije on pucao u Vukovaru), a kamoli sada, kada već dve decenije iz dana u dan neko ostavlja cveće na njegovo večno počivalište na Mirogoju.

On je bio svetski prvak. I bio je najbolji. A takvi nemaju nacionalnost...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta