PRELAZZI: Dragom Arsenu, pred Beograd, besplatna lekcija pravo iz zatora

Bilo je vreme – i idealno je vreme, valjda, pred dolazak u Beograd i krcat stadion – da neko nazove Vengerov Arsenal pravim imenom.

Oni nemaju, nota bene Vladane Milojeviću, onu stvar u gaćama, objasnio je junak subotnje pobede i kapiten Votforda.

Preokret u drugom poluvremenu – goste će dokusuriti Tom Kleverli u sudijskoj nadoknadi vremena – nije se dogodio, kazao je on, zbog sumnjivog penala, koji će Francuz opisati kao “skandalozan”, već zato što ekipa sa Emirata ne poseduje, narodski rečeno, jaja.

Oh, ima u današnjem fudbalu toliko priča koje Englezi nazivaju “rags-to-riches”, arhetipnih, dikenskovskih storija o nikogoviću koji postaje nešto, i čućete na svakom koraku kako se taj-i-taj izvukao i sada izdržava svoju familiju i staramajku i ortake iz detinjstva i brata koji je bio ozbiljna propalica; ali priča o Troju Diniju je veća i značajnija od mnogih.

Između ostalog, zato što je skroz istinita. Njoj, taman kao ni kod Džejmija Vardija ili Dinijevog idola Ijana Rajta, ne treba ulepšavanje ni kakav vešti scenarista, nijedan film ne može da replicira, čak ni serije u koje ulažu toliko novca ne bi umele bolje da opišu život čoveka koji sa svojih 190 centimetara i prečesto opasno blizu stotinu kilograma evo već treću sezonu predvodi tim sa Vikaridž Rouda, ljubimce Eltona Džona – i samo fudbal može da pomiri momka kao što je Troj Dini sa likom kao što je Elton Džon – u Premijer ligi, sa trakom oko bicepsa.

A uz to stigne i da podeli pokoju besplatnu lekciju jednom od najboljih menadžera Premijer lige svih vremena, i još besplatniji savet Crvenoj zvezdi, koja je mogla mnogo da nauči od subotnjeg okršaja.

"Nije moje da pričam Vengeru o tome šta se desilo”, kazao je vazda rečiti Dini, pre nego što je, zar ste sumnjali, počeo da priča Vengeru o tome šta se desilo. “Postoji jedan jasan razlog zbog kojeg su izgubili, a to nije bio jedan penal. Verovatno treba da pazim šta govorim, ali stvar je u tome da treba da imaš m..a".

A ako neko zna šta su cojones, zna Troj Dini. Dobro, i ako neko zna šta je Arsenal, to je momak koji je celu karijeru, fizički i profesionalno, a bogme i po nekim životnim odlukama i dešavanjima, imitirao Ijana Rajta...

Mesto se zove Čelmsli Vud, za ovo predgrađe Birmingema onaj Pekam iz “Mućki” predstavlja elitno naselje, i tu je odrastao današnji lider Votforda, sa očuhom i strogom majkom koja ga je terala da igra fudbal subotom samo da bi joj se makao s očiju, i sa tri neuspešna pokušaja da završi osnovnu školu. Nije išlo, pa je krenuo da završava cigle i maltere po retkim gradilištima, za oko stotinu evra nedeljno.

Neki će vam fudbaleri reći da su oduvek sanjali pune stadione, gol u smiraj drugog poluvremena, erupciju oduševljenja; oni dižu majicu i posvećuju gol majci i Svevišnjem, a onda odlaze u sumrak, kao Talični Tom, sa najlepšom devojkom grada, praćeni aplauzima koji odzvanjaju kao grmljavina u daljini.

Troj Dini je hteo da bude vatrogasac. Ne zato što je to plemenit poziv – a jeste, kad smo kod toga, mnogo lepši od bilo čega u uniformi snaga reda i mira; da li ste, realno, ikada sreli vatrogasca koji nije dobar čovek? – koliko što je, kako je ispričao u jednom od najboljih fudbalskih ispovesti, dostojnih, khm, lista koji je potpisan ispod ovog teksta, mislio da je “super kad radiš četiri dana, a onda ne radiš ništa četiri dana".

Zato nije prošao ni probu, još u kadetima, u Aston Vili. Nije se ni pojavio na treningu prva tri od četiri dana. Danas bi mogao da ulepša stvarnost i da kaže da nije želeo da nastupa za najljućeg rivala svog voljenog Birmingem Sitija, ali Troj Dini nikada, m'sje Venger, ne ulepšava stvarnost.

No sa 18 godina, njega će jedne subote, kad ga mama otera od kuće, na trčkaranju po igralištu Čelmsli Tauna videti matorac po imenu Mik Halsol, skaut Volsola. Mik je došao da gleda svog sina, a video je Dinija koji je davao golove kao od šale, četiri tog popodneva, i pozvao ga da dođe na probu.

Troj u tom trenutku nije znao ni gde je Volsol. A Volsol je bio na deset minuta od njegove kuće. Nekad ti stvarno ne treba obrazovanje...

Njegova snaga i talenat najzad su pronašli izduvni meh. Na pozajmicama, u rezervama Volsola, gde god bi stigao, Troj Dini je davao sve od sebe, prvo kao krilo, potom kao “pomoćni napadač”, Emil Heski u nižim razredima, čiji je osnovni zadatak bio da proigrava špica s kojim igra, a onda, po dolasku u Votford, koji će za njega platiti četvrt miliona funti i dati mu platu od šest hiljada nedeljno, i kao ubitačni špic.

A onda se Troju Diniju, u samo dva dana, dogodila najgora stvar u životu i najbolja u njegovoj karijeri.

Desetog maja 2012. Pol Entoni Burk, Trojev očuh, saznao je da boluje od neizlečivog kancera jednjaka.

Jedanaestog maja Troj Dini, njegov brat i grupa ortaka napili su se i izazvali tuču u noćnom klubu "Bliss" u Birmingemu. Troj je neimenovanom studentu uradio ono što i inače radi najbolje. Udario ga je nogom, polomio mu vilicu, rascepao mu usnu kojoj je trebalo dvadeset šavova.

Dvadesetog juna Pol Entoni Burk je preminuo. Usvojeni sin neće mu doći na sahranu.

Jer dvadeset petog juna Troj Dini, čija je surpuga u tom trenutku trudna, osuđen je na deset meseca zatvora zbog nanošenja teških telesnih povreda i učestvovanja u tuči.

Da nije otišao iza rešetaka tog leta 2012, Troj Dini danas ne bi bio igrač Premijer lige, možda ne bi uopšte bio ni fudbaler. Tek tamo, među ljudima koji su budućnost trampili “za ništa”, kočoperni, nadobudni, lenji momak iz predgrađa Birmingema je progledao.

Valjda tek u takvim situacijama – recimo, onoj u kojoj je ukrao “Snickers” čokoladicu od kolege iz ćelije, i u slast je pojeo, samo da bi ga obuzeo osećaj kajanja – shvatiš ko si. I valjda tek u takvim situacijama shvatiš ko su ti pravi prijatelji. To se dogodilo Ijanu Rajtu i, na nešto nižem ali utoliko ozbiljnijem nivou, Troju Diniju.
"Te noći kad se dogodila tuča, bilo nas je dvadesetorica. A dok sam bio u zatvoru, svega pet ljudi mi je poslalo pisma. To znači da su mnogi tu samo dok ima kinte. Super je kad Troj obrće ture u klubovima i tad bi svi da budu oko Troja. Ali kad Troj nema para, kad se računaju Trojevi neplaćeni računi, kad Trojeva supruga i Trojevo dete sede kući i smrzavaju se jer im isključuju struju i gas, onda nema nikoga..."

Sreća ga je pogledala i što je na povratku u Votford – odležao je tri meseca, zbog dobrog vladanja, ostalo je otpisala uslovna robija – trener bio veliki Đanfranko Zola.

Italijan možda nikada neće postati vrhunski trener, ali je uvek bio dobar čovek, spreman da prašta i da pruži drugu, treću, petu šansu. Svega deset dana trebalo je Diniju, svom u mišićima posle dizanja tegova u zatvorskoj teretani, da ponovo postane prvotimac. Tada je ustanovljeno i savršeno partnerstvo sa Odionom Igalom, prekinuto tek u Premijer ligi, kada su za Nigerijca stigli Kinezi sa kamionom punim novca.

Iz Votforda i njihovog pohoda na najbogatiju ligu na svetu potiče i anegdota u kojoj glavnu ulogu ima jedan Srbin. Te sezone, sećamo se, Votford je igrao najbolji fudbal u Čempionšipu pod Slavišom Jokanovićem. A Jokan i Dini se nisu odmah “zamirisali”.
"Kada je taj Srbin došao, samo sam ga pogledao i pitao kolege koliko će ovaj novi klovn da traje".

Sada Dini sočno psuje, kažu, i na srpskom...

Kapiten je za Votford odigrao skoro tri stotine utakmica i postigao više od stotinu golova. Omiljeni je igrač najpoznatijeg navijača “Stršljenova”, ser Eltona Džona. Votford iz godine u godinu iznenadi čitavu javnost, a Dini je uvek u dvocifrenom broju golova. Iako ni po čemu spektakularan, igrač onako “bez vrata”, sa levom nogom koja mu uglavnom služi samo za poštapanje, kapiten je i srce i duša tima, a ponajviše – ono u gaćama tima, što je pokazao pokrenuvši preokret koji će srušiti Arsenal u subotu po podne.

Nije da pretimo, kao što ni Troj Dini nije pretio, tek konstatovao: bez cojones se, znate li to, uvaženi Arsene Vengeru, ne ide ni u Votford, a kamoli u Beograd...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.