PRELAZZI: Don

Bio je šesnaestogodišnji učenik, rekorder u trci na 1.500 metara u svojoj školi; bio je penzionisani poštar, čiji je brat igrao u čuvenom finalu FA kupa 1950. godine (Arsenal - Liverpul 2:0, pred više od 100.000 ljudi); bio je jedan mornar, svega 26 godina, koji je čuvao sećanje tog grada na vekove u kojima se tu nalazila najvažnija luka; bio je Karl Braun, koji je želeo da na leto upiše računarske tehnologije na Univerzitetu Mančester i da bude novi Stiv Džobs; bio je Džozef Klark, kojem se supruga porodila svega nekoliko dana pre toga, i koji nikada neće zagrliti svoju ćerkicu.

Bila je Trejsi Koks, 23-godišnja studentkinja koja je tečno govorila švedski i nemački i ceo je svet bio nje, a na utakmicu je došla slučajno, dečko je odnekud nabavio još jednu kartu; bio je Džon-Pol Gilhuli, ime je dobio po tadašnjem papi, Jovanu Pavlu, imao je deset godina, imao je mlađeg brata koji se zvao Stiven Džerard i bio je najmlađi navijač koji se nikada neće vratiti sa tog stadiona, nego ostati iznad pravougaonika snova da zauvek navija za svoj klub i da iz počasne, najpočasnije lože, prati karijeru svog rođaka.

Bio je Erik Hankin, medicinski tehničar koji je pomagao hiljadama ljudi u bolnici Moss Side, ali sebi ni drugima nije uspeo da pomogne; bio je jedan radnik čija će majka umreti tačno u dan posle njega, 18 godina kasnije, toliko je trebalo tugi da je savlada, toliko je trebalo životu da izađe iz nje, mada se to punoletstvo obamrlosti životom to nije moglo nazvati...

Svi oni, i još njih, 96 ukupno, bili su, i ostaće tamo, na Hilzbrou, na zapadnoj tribini, ulaz iz Lepings Lejna, ulaz koji je bio usko grlo i zbog kojeg će se od 14.57 do 16.35 tog petnaestog aprilskog dana godine 1989. ljudi gušiti, umirati zbog svog kluba, a ne za njega, kao što se umelo govoriti. Umirati zbog loših stadiona, zbog loših policijskih odluka, umirati ne svojom krivicom, ni krivicom fudbala, ni sudbinom, zar je sudbina uzela Džon-Pola?, nego zbog grešaka, ljudskih grešaka.

Tri dana kasnije, 18. aprila, dok Mersisajd još nije sahranio svoje najvoljenije, dok su navijači Liverpula, Evertona, Tranmera bili ujedinjeni u bolu koji nikada neće proći, Kelvin Makenzi, glavni urednik tabloida The Sun, sedeo je u sali za kolegijum i prepirao se sa urednicima.
“Mislim da na naslovnoj strani sutrašnjeg broja treba da piše YOU SCUM”, govorio je Makenzi kolegama, a oni su pokušali da ga umire. Ali, Kelvin je bio najveće tabloidno ime Britanije, i jedino što su uspeli da urade je da malo ublaže naslovnicu Suna od 19. aprila 1989.

“ISTINA”, pisalo je velikim slovima, a onda ispod: “Neki navijači džeparili su žrtve. Neki navijači urinirali su po hrabrim policajcima. Neki navijači tukli su radnike hitne pomoći koji su davali veštačko disanje žrtvama.”

Ništa od toga, naravno, nije bila ISTINA. Na desetinama tragičnih snimaka tragedije na tom meču polufinala FA Kupa između Liverpula i Notingem Foresta ne može da se vidi ništa slično, naprotiv, biva očigledno samo da najgore situacije iz ljudi umeju da izvuku najbolje, vidi se kako se nesebično pomaže deci i ženama iako to znači da ćeš se ti ugušiti, vidi se herojstvo malog čoveka. 

Ali herojstvo malog čoveka, zna to dobro Kelvin Makenzi, ne prodaje novine. Laži ih prodaju.

Od tada, od dana kada su očajni ljudi palili tu štampanu stvar na lomačama širom grada, u Liverpulu se ne čita najtiražniji britanski tabloid. Poneki kiosk ga i ima, ali samo zato što mora, sakrivenog negde ispod pulta; na izlozima pabova i kafića stoji obaveštenje da The S*n - na Mersisajdu nije poželjno ni napisati puno ime tog lista, uglavnom se koristi metafora “Krpa” ili termin “The Scum” - nije dobrodošao, taman koliko ni ljudi koji ga nose pod miškom.

Na klupama u parkovima Liverpula piše: “Ovo je Sun-free zona, svako uhvaćen da čita Sun biće sproveden van granica grada”, a citiranje te tiskovine kao izvora na bilo kom navijačkom forumu Liverpula ili Evertona značiće promptni ban prekršioca. 

Pre koju godinu, neka mušterija je u lancu Tesco kupila The Sun i donela ga na kasu, a radnica ga je uhvatila noktima i počela da vređa gospodina. On je tužio Tesco, Tesco je dao za pravo svojoj zaposlenoj, znajući šta građani Liverpula misle o listu u vlasništvu Ruperta Mardoka.

Sve podržava i lokalna vlast Liverpula, laburističko uporište koje ohrabruje prodavnice i kioske da uopšte ne nabavljaju The Sun. Tek po nekoliko primeraka nađe se za turiste, i možda takvi neće dobiti batine, ali oštre poglede svakako hoće.

Mari Rasmusen, odbornica laburista u gradskoj kući, zvanično je prošlog septembra sugerisala vlasnicima radnji da podrže bojkot:
“Pozivamo sve prodavnice i kioske da prestanu da prodaju The S*n. Liverpul treba da bude grad u kojem se to neće čitati.”

To nema veze sa navijačkom pripadnošću, već sa svešću o tome šta mediji mogu da budu, sa građanskom savešću da senzacionalistički, uvredljivi mediji koji se ne izvinjavaju za svoje loše poteze ne treba da budu poštovani. Zvanični i nezvanični bojkot Suna doneo je milione štete tom listu u poslednjih 27 godina, koji prodaje svega nekoliko stotina primeraka u čitavom širem rejonu Mersisajda, a doneo nam je i pesmu uvek angažovanog Bilija Brega (počinje sa: “Neko se krije u grmlju sa velikim objektivom fotoaparata/Dok ih njihov urednik ubeđuje da cilj opravdava sredstva/Jer ako lovimo selebritije, to je zabava, zar ne/Ali Skauzeri nikada ne kupuju Sun...”)

Izvinjenje je došlo prekasno i bilo je preslabo: Kelvin Mekenzi je godinama tvrdio da je njegova verzija priče bila ispravna, da su navijači krivi i da su se ponašali kao životinje, čak i kada su sve zvanične istrage tvrdile drugačije, na koncu sa onom koja je prošle godine donela najzad malo spokoja i dašak pravde porodicama unesrećenih. 

A krajem nedelje za nama, i fudbalski klub Liverpul ozvaničio je ono što je bila neformalna praksa već godinama i što je nagovestio Jirgen Klop, taj Nemac koji bolje poznaje istoriju kluba i grada od mnogih Skauzera, kada je na konferenciji pred meč odbio da odgovori na pitanje tih novina: novinarima lista The Sun ubuduće će biti zabranjen ulaz i na stadion Enfild, i u trening centar Melvud i nijedan igrač ili član stručnog štaba neće s njima razgovarati.

Kada je bojkot lista počeo, i korporacija shvatila da gubi novac, Kelvin Makenzi pozvao je Kenija Dalgliša da ga pita šta može da se uradi. O tome je veliki igrač i trener pisao u autobiografiji:
“Kada je S*un izašao s tom naslovnom stranom, na Mersisajdu su svi bili besni. Kiosci su prestali da prodaju S*un. Ljudi su izbegavali da ga pomenu. Palili su primerke. Svako ko je dolazio iz tih novina bio je maltretiran. Onda bi zaposleni u S*unu i fotografi lagali, govorili ljudima da rade za Liverpool Post ili Liverpool Echo. Kelvin Makenzi me jednog dana okrenuo.

- Kako da ispeglamo stvari? - pitao me je.

- Znaš onaj veliki naslov “Istina” - odgovorio sam mu. - E, samo treba da stavite u istoj veličini slova “Lagali smo”. Onda bi moglo da bude okej.

- Ne mogu to da uradim - rekao mi je Makenzi.

- Pa - odgovorio sam mu. - Onda ne mogu da ti pomognem.

Spustio sam slušalicu.”

Nekoliko izuzetaka ipak je bilo. Grem Sunes, Dalglišov naslednik, dao je 1992. godine ekskluzivnu ispovest Sunu iz bolničkog kreveta, nakon operacije na otvorenom srcu. Tada je kapiten najsjajnije generacije Liverpula prestao da bude heroj Enfilda. Vejn Runi je, dok je još bio u Evertonu, prodao priču o svom usponu tom listu u seriji ekskluzivnih intervjua, što su mu navijači Evertona oprostili teže nego prelazak u Mančester Junajted. 

A 13. septembra 2012. Sun je izašao sa naslovnom stranom na kojoj je pisalo “Prava istina: Policajci su prebacili krivicu na nedužne navijače, 41 život mogao je da bude spasen, Sun se iskreno izvinjava zbog obavljivanja lažnog izveštaja.”

Bilo je, rekosmo, prekasno. “Da oprostimo S*nu? Da li biste oprostili Hitleru ili Polu Potu?”, prokomentarisala je Margaret Aspinal, majka jedne od 96 duša koje su zauvek ostale na Hilzbrou.

Poslednja odluka kluba, koju je uredništvo Sana u svom reagovanju nazvalo “lošom stvari za fudbal” i podsetilo da “nova generacija novinara Sana saoseća sa patnjom porodica”, veliki je trijumf za onih 96 i sasvim mala, ali vredna pobeda, protiv agresivnog, senzacionalističkog izveštavanja. 

To je i podsetnik svima da postoje i ovakvi i onakvi novinari, i ovakvi i onakvi mediji, i oni koji preuzimaju odgovornost i stoje iza svog rada, i oni koji po nečijem diktatu - bilo političke, bilo finansijske provinijencije - objavljuju najsramotnije laži, prljavštinu i crtaju poternice i mete na glavama ljudi. 

Nemojte se, ukratko, i to bi vam rekao svako od onih 96 najvećih navijača Liverpula, ljutiti na sve novinare, čak i ako vas iznerviraju: greške se dešavaju i grešaka će uvek biti, ali ogromna je razlika između teksta s kojim se ne slažete ili poneke promašene ili nespretno prenete informacije i brutalnih, beskrupuloznih izmišljotina na kojima neko pokušava da zaradi.

A Kelvin Makenzi? Živ je i zdrav, naravno, takvi uvek žive dugo. Ali neka se nada da gore, posle svega ovog, ne postoji ništa, samo crnilo poput olova kojim je odštampana ta zloglasna naslovnica, samo crnilo poput onog u njegovom srcu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action Images)