PRELAZZI: Da ne verujem u crnogorsku reprezentaciju, ne bih ni dolazio!

„Da ne verujem u crnogorsku reprezentaciju, ne bih ni dolazio. Da ne mislim da možemo da uradimo nešto veliko, ne bih ni odlučio da budem član i sastavni deo tima Crne Gore. Posle razmišljanja, prihvatio sam poziv iz dva razloga – zato što su me zvali prijatelji, ali i zato što stvarno verujem da mogu da pomognem.“

Možda biste mogli da se prevarite, pa da pomislite da je gornji citat izgovorio, recimo, Vladimir Volkov, kada je posle mnogo natezanja odlučio da umesto za reprezentaciju Srbije – onda kada je izgledao kao kadar za bilo koju reprezentaciju – igra za Crnu Goru. Moglo bi da vam se učini i da je to, još pre onoliko godina, izjavio Marko Baša, oko kojeg su se dve poslednje članice one najkrnjije od svih krnjih Jugoslavija dugo natezale.

Ne biste bili u pravu.

Prevarili biste se i ako bi vas memorija izdala, pa da pomislite da su gornji pasus izgovorili, recimo, Jovan Tanasijević i Radoslav Batak, tandem koji je 27. marta 2007. istrčao u crvenom dresu, na prvoj zvaničnoj utakmici crnogorskog nacionalnog tima, na stadionu Pod Goricom, protiv Mađarske. Bila je to pomalo zbrda-zdola okupljena i prikupljena ekipa najmlađe evropske države, pa se moglo desiti da Tanasijević i Batak, koji su dotad Crnu Goru videli samo na razglednicama, eventualno u julskom špicu u Budvi i Bečićima, zaigraju pod grbom njenog fudbalskog saveza i pod njenom himnom. I moglo se desiti da Jovan Tanasijević i Radoslav Batak, eto, izjave da su odlučili da budu članovi tima Crne Gore, posle razgovora sa porodicom i prijateljima.

Samo što ni oni to nisu rekli.

Hm, mora da je to onda bio Staniša Mandić, dečak oko kojeg se ovih dana lome koplja i po internet komentarima turiraju tastature? Onaj dečak koji je Srbiji doneo toliko radosti, koji je u 70. minutu finalne utakmice Mundijalita sa Brazilcima tako hladnokrvno, kao da ima 35 godina i hiljadu utakmica u nogama, ovenčao pas Nemanje Maksimovića; da, mora da je rođeni Novljanin rekao sve to o „veri u crnogorski tim“, i to pošto je odradio prvi trening sa seniorskim timom Crne Gore, ne shvatajući da ovom izjavom samo privija ljutu travu na ljutu ranu srpskih zaljubljenika u fudbal, koji se osećaju izdanima.

I opet biste se prevarili.

Ne, dan je 22. septembar 2011, pre samo četiri godine. U Podgorici smo, posle odrađenog treninga na stadionu Budućnosti, novinarske kamere i diktafoni, te vascela javnost, željno dočekuju srpsku pridošlicu u crnogorsku reprezentaciju, koja je samo koji dan pre toga ostala bez selektora Kranjčara – Cico mnogo zna fudbal, ali dno čaše zna još bolje, priča podgorička čaršija – i dobila novog, bivšeg fudbalera Branka Brnovića.

Matijašević: Možda je problem što Mandić nema menadžera?

Njemu uz desni bok sedi čovek, veliko ime nacionalnog tima jedne druge države, koji izgovara rečenicu s početka. Da ne skrolujete uvis, evo njenog sižea još jednom: „Da ne verujem u crnogorsku reprezentaciju, ne bih ni dolazio, i jako mi je drago što sam ovde.“

Nije to Marko Baša, dakle, ni Vladimir Volkov, nisu Jovan Tanasijević ni Radoslav Batak, a nije ni Staniša Mandić.

Ne, budući heroj s Novog Zelanda, koji je posle trijumfa Orlića Veljka Paunovića bio među najveselijima, tada ima svega 15 godina, mada ima velike snove – poput onog da igra za Zvezdu, pa za Real, što je ovekovečio i u časopisu svoje osnovne škole – i predstoji mu selidba iz Herceg Novog i dug put dokazivanja preko Novog Sada, Rada i Čukaričkog, sve do onog pasa Maksimovića koji tako rutinski sprovodi u mrežu za radost i euforiju nacije.

Onaj citat, o ponosu što je deo projekta crnogorske reprezentacije, ono o prijateljima, braći i kumovima, ono o veri u Crnu Goru, to je rečenica koju 22. septembra 2011. izgovara Savo Milošević, sadašnji potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije, a u tom trenutku ljuta opozicija, u tom trenutku čovek koji ume da izjavi da „FSS treba odmah rasformirati“, i svakako čovek kojem je evidentno veoma drago što je odabrao Crnu Goru, došavši na mesto savetnika selektora Brnovića, praktično na mesto drugog čoveka crnogorske reprezentacije.

Isti taj Savo Milošević, bivši član stručnog štaba crnogorske reprezentacije, obrušiće se ranog septembra 2015, onako, iz svih dostupnih oružja i preko svih medija, na dečaka Stanišu Mandića, heroja s Novog Zelanda, zbog odluke Staniše Mandića, heroja s Novog Zelanda i rođenog Novljanina, da nakon što ga je ignorisao selektor mlade reprezentacije Tomislav Sivić, prihvati poziv Branka Brnovića, selektora A tima Crne Gore.

Onog istog Branka Brnovića pored kojeg, sav preponosan i razdragan, 22. septembra 2011. sedi Savo Milošević, veliko ime jugoslovenskog i srpskog fudbala.

O licemerju Sava Miloševića toliko. O drugim pogaženim rečima Sava Miloševića ovog puta nećemo. A nećemo ni o politici, mada je na trusnom Balkanu često sve politika. Nećemo, jer bismo brzo došli do odvratnog vrzinog kola dilema o tome da li neke nacije postoje, da li neke druge ne postoje, kako je biti Srbin iz Crne Gore, kako Crnogorac u Srbiji, pomenule bi se neke peticije, zapitalo bi se da li bi sve bilo drugačije da je tamo druga vlast, et cetera, et cetera. Nećemo ni o mogućoj dvoličnosti srpskih navijača, kojima ne smeta kada neki drugi rođeni Crnogorci igraju za Srbiju, pa još budu i najbolji, kao onaj, znate ga, veliki vaterpolista i još veći čovek, sugrađanin Staniše Mandića.

Ne moramo čak ni o Staniši mnogo da dužimo: mladi napadač Čukaričkog i isti onaj momak koji u svlačionici, i on u suzama poput onih Vukašina Jovanovića, sa mislima upućenima svome ocu, svome gradu, svom narodu i ponajviše svojoj prerano preminuloj majci, ljubi trofej namenjen najboljem mladom sastavu na svetu, doneo je odluku kakvu je doneo, uprkos tome što je – ponavljamo, trusni je Balkan ovo, i sve je politika – mogao vrlo dobro da pretpostavi kakve će reakcije to izazvati.

Jeste da on ima samo 20 godina, ali garant se nije na vernost Crnoj Gori obavezao potpuno sam: morao je pričati sa ocem – koji je, sećamo se i toga, bio najponosniji na veliki Stanišin i uspeh čitave nacije – i sa porodicom i sa prijateljima, i sa saigračima, bivšim i budućim, i sigurno to nije uradio naprečac i iz afekta, tek da bi napakostio Tomislavu Siviću i svojim prijateljima s kojima je ušao u večnost.

Da, u večnost, jer kada ste jednom prvak sveta u fudbalu, pa još protiv Brazila, vi ste veći od života.

Pa ipak je, uprkos svim miloševićima ovog sveta, prevejanim igračima mimo fudbalskog terena, odabrao Crnu Goru.

Srcem ili glavom, to je sada najmanje bitno. Na tome mu treba čestitati, i treba mu poželeti svu sreću ovog sveta, i reći mu „Samo cepaj, mali!“ – ako ništa drugo, a onda zbog onog 70. minuta finalne utakmice protiv Novog Zelanda, kada devetka Srbije daje gol Brazilu, kao od šale; zbog radosti koje su nam Orlići, čiji je bio važan šraf, doneli pre samo tri meseca...

O tome se ovde radi, o činjenici da se najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala tako lako, tako srpski, pretvorio u kratkotrajni san posle kojeg sledi vraćanje u smrdljivu kolotečinu.

Slučaj Mandića primer je onoga da sve možemo da uništimo, samo ako se potrudimo; pa čak i generaciju koja je trebalo da donese novi miris i ukus, novi šmek, novi osmeh srpskom fudbalu.

Počelo je to rasipanje odlaskom Veljka Paunovića – imao je veliki Veljko svoje razloge, zasigurno, ali je jednako sigurno bilo i da on treba da nastavi da radi sa našom decom, pa da stasavaju zajedno i postanu najbolji i u onom velikom svetu – a vidljivo je ono i kada samo letimično bacite pogled na triling stručnjaka koji vode ili suvodili srpske selekcije. Radoslav Ćurčić, Tomislav Sivić, do nedavno i Mladen Dodić – ne sporimo im ni htenje, i želimo da nas ubede u suprotno, ali prosečnom ljubitelju fudbala njihova imena ne ulivaju previše poverenja da će nam sutra, ili makar prekosutra, biti bolje.

Nije ovde problem samo Staniša Mandić, dakle, već fakat da je naš najveći strah – da nećemo umeti da sačuvamo tu generaciju, da će nam se izgubiti prvaci sveta; ponajpre strah da je uspeh Paunovića i dečaka na Novom Zelandu bio samo svetlost koja je tek nakratko obasjala naš tunel i netragom nestala, ostavivši nas da tumaramo u ovom tamnom vilajetu – bio opravdan.

I da su potpuno u pravu bili oni koji su na pitanje "Kako da sačuvamo generaciju svetskih prvaka?" tužno vrteli glavom i govorili da je to nemoguće.

Taj osećaj, to shvatanje da su miloševići i karadžići ipak pobedili našu decu, to sve, nažalost svih koji vole srpski fudbal i žive za njega, vredi mnogo više nego jedan Staniša Mandić.

Pa koliko god da navijamo – a treba da navijamo! – da u nekom drugom crvenom dresu nastavlja da daje važne golove, a onda i da ostvari snove objavljene u onom školskom časopisu u rodnom Herceg Novom...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta