PRELAZZI: Crni Orlovi

Za sve je, po običaju, kriv jedan Srbin. Njegovo ime moglo bi da se pojavi za milion dinara u onom kvizu – pitali bi vas ko je prvi Srbin koji je trenirao tri bivša evropska prvaka i garant biste se zaleteli s „Radomir Antić“.

To je zato što se niko i ne seća Ljubiše Broćića. Nije ni čudo, doduše, jer je posleratna istorija umela lako da briše ljude i iz knjiga i s fotografija – jednog ste dana tu, već sutradan vas je neka preteča „fotošopa“ uklonila, a bivši prijatelji samo odmahuju glavom i govore da vas nisu ni poznavali.

Nešto slično se dogodilo Ljubiši. Kao igrač, bio je jedan od najstandardnijih u SK Jugoslaviji, duhovnom pretku Crvene zvezde, ali je tek kao trener postao ime. Smešila mu se ozbiljna karijera – u retkim legendama u kojima se pominje, vele da je prvi tragao za nečim što bi bio „univerzalni igrač“, te da je čak i onda, ranih pedesetih, shvatao važnost treninga i profesionalizma – zaseo je na Zvezdinu klupu i bio već viđen za selektora Jugoslavije uoči Svetskog prvenstva 1954, kada se desila ta nesrećna epizoda u Brazilu.

Neko je, kao kod Kafke, oklevetao Ljubišu B. Greh najstrašniji – kontaktiranje s četničkom emigracijom. Tamo, u Brazilu, na jednom putovanju nacionalnog tima (turneje po svetu bile su stvar prestiža), Broćića su navodno videli kako šuruje sa izbeglim Srbima, mada će on do kraja života tvrditi da mu je smešteno, te da je njegov jedini greh bio što nije dozvoljavao „šinjelašima“ i ostalim aparatčicima da mu biraju igrače za reprezentaciju.

Broćiću je zabranjeno da se ikada vrati u zemlju i zato će postati globtroter i uvaženi stručnjak za kojeg je i Miljan Miljanić govorio da je bio „Miljanić pre Miljanića“. Vodiće ukupno sedam reprezentacija i 11 klubova širom sveta, provešće pola godine na klupi Barselone, jednu sezonu u PSV Ajndhovenu, i nepune tri u Torinu, u Juventusu, kome će na proleće 1958. superiorno prikačiti zvezdicu što označava desetu titulu u Seriji A.

Ali njegova „krivica“, o kojoj govori ovaj tekst, počinje mnogo pre italijanske, pa čak i nesrećne brazilske epizode.

Godina je 1946, ratne rane su toliko sveže da bole i na pogled, krvava pozornica Balkana još odjekuje detonacijama i lelecima, a siromašnom Albanijom vladaju Enver Hodža i njegova sve čvršća i sve okrutnija pesnica. Hodža je već tada obuzet paranojom, i misli da ima samo jednog prijatelja: Jugoslaviju i Tita. Broz i Moše Pijade prave planove da Albanija, kao sedma republika, uđe u FNR Jugoslaviju, a dok se to ne desi, u Tiranu, Skadar, Elbasan, Valonu, kao ispomoć albanskom narodu i državi, šalju najbolje stručnjake – inženjere, arhitekte, učitelje... I jednog fudbalskog trenera.

Ljubiša Broćić zauvek će u analima albanskog fudbala ostati upisan kao prvi selektor nacionalnog tima. I dugo, dugo, predugo za jednu naciju koja zaista voli fudbal, i najuspešniji: oktobra 1946. u Tirani će se održati Balkanski kup, turnir četiri nacije na kojem će Albanija, i pored početnog poraza od Jugoslavije (2:3), trijumfovati. Biće to jedini trofej, kakav-takav, koji su crni orlovi ikada osvojili...

Da 1948. nije došlo do raskida s Jugoslavijom, da Hodža nije odveo Albaniju putem svetske izolacije sagradivši bunkere i na granicama i u glavi tog naroda, verovatno bi i istorija albanskog fudbala bila drugačija i uspešnija. Ranije bi došli u dodir sa velikima, ranije bi počeli da pobeđuju. Ovako, bojkot većine takmičenja napravio je od Albanaca apsolutne fudbalske autsajdere, a Broćića sveo na malecnu fusnotu, iako bi po njemu morao da se zove jedan stadion u „zemlji orlova“...

Makar samo zbog toga što je on predstavljao zametak uspona koji albanski fudbal doživljava prethodnih godina.

A uspon je značajan, i opominjući, i otrežnjujući.

Onaj gol Bekima Balaja na stadionu u Aveiru, kada je zategao nogu iza leđa i kao iz praćke savladao Rui Patrisija za pobedu nad Portugaloijm u našoj kvalifikacionoj grupi, dok su se ovi naši Orlovi davili u lošoj travi i u još lošijoj atmosferi malo iznad Autokomande, samo je trešnja na vrhu progresa koji je doneo Đani de Bjazi, Italijan koji podseća na Broćića po broju klubova koje je vodio...

I samo je nama, koji i dalje to „divlje pleme s juga“ posmatramo s visine, bahato, uvek s nipodaštavanjem i često s mržnjom, to bio ogroman šok.

De Bjazi je od talentovanih, ali nekada lenjih i nedisciplinovanih Albanaca napravio ozbiljnu, borbenu, defanzivnu ekipu, koja je u poslednje 23 utakmice samo šest puta primila više od jednog gola. I nikada više od dva. Pre tri godine, kada je došao da zameni Josipa Kužea, De Bjazi je proveo pola godine leteći tamo-amo po čitavoj Evropi, gde god ima nekog talentovanog klinca s makar promilom albanske krvi, ubeđujući ga da ne treba da odabere Švajcarsku, Belgiju ili Austriju, već da posluša zov zurli i stane pod crveno-crnu zastavu.

Na tom patriotizmu, na poletu „nove nacije“, na ljubavi prema državnom stegu, himni i na ponosu što su to što jesu, Albanci grade prve velike uspehe. I mi, pomalo umorni, pomalo poraženi, pomalo postiđeni što smo Srbi, mogli bismo po tome da se ugledamo na njih...

U mundijalskim kvalifikacijama dokazali su da su nepobitno Balkanci – na četiri kola do kraja bili su na drugom mestu grupe, da bi onda doživeli tri uzastopna poraza. Sada su dve godine stariji, po godinama najiskusnija ekipa u našoj grupi i spremni su da odu korak dalje.

Nikada se, naravno, nismo razumeli s tim narodom – kakav je ovo samo eufemizam! – pa nam je teško da ih shvatimo i sada, ili da bez predrasuda pogledamo u njihovu državu i njihov fudbalski sastav. Albanija je poslednji neotkriveni evropski dragulj, zemlja prelepe prirode, dugačke obale koja miriše jednako lepo kao i crnogorska i grčka, čudesni spoj istoka i zapada koji će putnika-namernika, samo ako ume da gleda, počastiti neverovatnim iskustvom.

Ne samo Hodžini betonski bunkeri, to je i zemlja u kojoj se nalazi Skadar, melanž najgore balkanske kasabe i modernog grada prepunog staklenih nebodera, grada u kojem svi voze bicikle i većina barem natuca srpski jezik (neki i zbog korena koje nikada nisu zaboravili), grada iznad kojeg se uzdiže tvrđava u koju je zazidana Gojkovica, mada i Albanci imaju istu legendu, samo s drugim imenima. Pa Tirana, šarena, kičasta, gde semafori služe samo za ukras, a na rastojanju od pedesetak metara možete da vidite najoskudnije obučene devojke, zabrađene hanume i tipa koji vam nudi da se slikate sa pravim pravcatim lavom...

No jednu zemlju čini narod, pre svega, kao što i jedan tim čine fudbaleri, na čelu sa Lorikom Canom, kapitenom i fajterom, rođenom u „našem“ Gnjilanu.

A to možda jeste narod Hašima Tačija i ostalih zlikovaca, ali je i narod Esad-paše i Konde-bembaše – kroz čiju ste ulicu u Beogradu nebrojeno puta prošli, ne znajući da je „albanska“ – i narod prepodobne mati Angeline... Jer gde ima žita, ima i kukolja, i obrnuto, kao i kod svake nacije na svetu.

Da, nama su Šiptari – oni nas zovu „Škije“, pa smo negde egal – simbol jada i bede, mržnje i slepila, tipovi iz viceva i psovki, pa nam nije do kraja jasno kako bi oni mogli da igraju fudbal, pa još da pobede Portugaliju tamo i da prete da će u Beograd, na stadion koji je voleo njihovog Vokrija i „njihovog“ (jer je zaista naš) Prekazija, doći da slave, prvi put u šest susreta sa srpskim ili jugoslovenskim timom; kao nekada Fljamurtari, koji će te sezone namučiti čak i Barselonu.

Još mesec dana ima Dik Advokat da utegne igru, pa da prvo pobedimo Jermene u gostima, a onda da ostavimo predrasude po strani i da Albance tretiramo kao prave rivale. Tek onda, kada sve klikne mnogo bolje nego na premijeri, moći ćemo da kažemo (ne)poznanicima sa juga: mi smo vas učili fudbalu, mi ćemo i da vas odučimo...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

(FOTO: Action images, MN Press)