PRELAZZI: Crna Afrika

U Africi veruju u kletve, u džudžu, u muti, u m'pungu, nazivaju oni različitim imenima te zloduhe što se igraju s nama poniznima, ali je suština ista: neki se veštac umešao u naše živote i našu sreću, i treba ga oterati. Neko će zakopati kokošje kosti ispod gola, neko mahati čegrtaljkama, neko zapaliti sveću; ko zna šta bi sve isplivalo kada bismo preorali najvažnije afričke stadione, od Alžira do Kejptauna...

U Africi veruju u kletve, i možda ih je Pele prokleo. Brazilac je notorno slab prognozer, neki od nas mu nikada nećemo zaboraviti Kolumbiju, ne zaboravljaju je ni Valderama i Igita ovih dana u Rusiji, mada nisi morao da budeš previše inovativan ni hrabar da izjaviš ono što je on još osamdesetih predvideo: da će Afrika do 2000. godine (!!!) imati prvaka sveta.

Izgledalo je, zaista, ranih osamdesetih, kao da niko ne može da zaustavi Crni kontinent. Države su do te decenije mahom izdejstvovale svoju nezavisnost, građanski ratovi bili su sve ređi, a čak su i generali i vojne hunte počeli da budu benevolentniji prema svojim podanicima.

Fudbal se širio kao požar južno od Sahare, prvo Gana, pa Zair, pa onda svi ostali, i nikad nije bio samo igra. Fudbal je bio – i ostao je, zanavek – način da se postigne nacionalno jedinstvo. Nemaš uređenu državu, nemaš institucije, imaš samo previše teške istorije i tu loptu koja se kotrlja; s njom postaješ jedno, s njom rasteš i zbog nje te pamte.

O tome je često pisao i Vole Sojinka – eto, i on je dobio Nobelovu nagradu za književnost tih osamdesetih, kao prvi Afrikanac (drugi je, dve godine docnije, bio Nagib Mahfuz), kao atest da je kontinentu najzad krenulo – najvažniji nigerijski pisac i čovek koji, kao što to dobri pisci uglavnom umeju, razume fudbal i njegove posledice.

Nacije i fudbal su neodvojivi jedni od drugih, i možemo samo da zamislimo samozadovoljni osmeh koji je uvaženi profesor bele kose imao na vest da je Žorž  postao predsednik Liberije ove godine.

Afrikance smo fudbalu učili najpre mi. Jugosloveni su, kao vodeća zemlja “Trećeg puta” i veliki prijatelji kontinenta koji je pokušavao da uzme najbolje iz oba sveta i da se ne opredeljuje između kapitalizma i komunizma, ako baš ne mora, bili dragi gosti i prvi profesori. (Ne samo u fudbalu: današnjim generacijama, odraslim na nekim drugim sistemima bezvrednosti, verovatno je nezamislivo da je impozantan broj Afrikanaca studirao i radio u našoj zemlji, posebno u Beogradu i Zagrebu; mnogi od njih kasnije će postati ministri, premijeri, direktori...)

Nigerijski fudbal stvorio je Otac Tiko. Tako su, i samo to bi bilo dovoljno da se kaže pa da sve shvatite, tako su zvali Tihomira Jelisavčića, jednog od onih pitoresknih likova kakvih je sve manje u današnjem fudbalu, globtrotera koji je prešpartao planetu uzduž i popreko pre nego što nastrada, prerano, u nekoj automobilskoj nesreći u Meksiku. Zair je bio vladajuća sila i učesnik (nažalost posramljeni) Svetskog prvenstva pod vođstvom Blagoja Vidinića.

Godine 1982, koju mnogi pominju ovih dana, Afrika nije imala predstavnika u drugom krugu Mundijala, ali je imala ponos: Kamerun nije poražen u grupi sa Peruom, Poljskom i Italijom, a Alžir je tukao Zapadnu Nemačku i ispao samo zbog nedžentlmenskog dogovora Nemaca i Austrijanaca, kada su fudbal i fer-plej doživeli još jedan anšlus.

Od tada se Evropa još više otvorila za njih, počeli su da igraju po Francuskoj, Belgiji, stigao je Abedi Pele, a onaj drugi, malo veći Pele, kazao je da će se desiti i da mora da se desi.

Nije se desilo.

U stvari, postalo je još gore, čak i ako je bilo momenata koje ćemo pamtiti do kraja života, čak i ako je Rože Mila sa svojim neukrotivim lavovima držao Engleze na konopcima 1990, čak i ako je Nigerija 1994. bila prva u najtežoj grupi i plesala kao da sutra ne postoji, čak i ako je taj tim bio olimpijski šampion, čak i ako je Senegal raspametio Svetskog prvaka 2002, čak i ako je samo pogani Luis Suarez sprečio Ganu da uđe u polufinale 2010. godine, čak i ako je Vahin Alžir namučio Nemce i držao ih sve do produžetaka u Brazilu.

Čak i ako smo imali Veu, i Okoču, i Drogbu, i Mađera, i Etoa...

Skoro dve decenije nakon proklamovanog cilja, i još toliko od trenutka kada Pele daje svoj sud o afričkom fudbalu, na Svetskom prvenstvu u Rusiji imamo kostur osmine finala u kojem je čak i jedan tim iz Azije, i niko sa kontinenta koji je toliko nadaren za fudbal, i koji toliko ne zna šta sa tim da radi.

Šta se desilo, Majko Afriko?

Ništa, život se desio, Afrika se desila, bilo bi, kao Okamova oštrica, najjednostavnije i najtačnije rešenje. Mogli bismo, jednako lako koliko i one zvezde iz dva pasusa izviše, nabrajati sve skandale koji su pratili gotovo sve afričke selekcije na svakom Svetskom kupu, svađe oko dnevnica, bonusa, uniformi, sastava, selektora, saveza, prevoza, smeštaja, obroka, brojeva, navika, ego-tripova...

Mogli bismo govoriti i o naivnosti, i mentalitetu, ako tako nešto postoji, o kompleksu niže vrednosti koji se nekada, ali samo nekada, zove i racio.

Imao je o tome gorku priču svojevremeno Sven-Goran Erikson. Šveđanin se prisetio kako je kao selektor Obale Slonovače 2010. pred Svetsko prvenstvo sedeo sa najvećom zvezdom Didijeom Drogbom, i rekao mu “Čoveče, kakav tim imamo, mislim da možemo da odemo baš daleko”. A Didije mu je suvo odgovorio “Ne možemo”.

Onda je Erikson video kako se igrači svađaju oko nekih majica u svlačionici, na pola sata do početka utakmice, i bolećivo pogledao Drogbu, a ovaj mu je klimnuo glavom i kazao, “Svene, dobrodošao u Afriku”.

Totalna dezorganizacija, naravno, ne znači ništa, i ponekad talentom možete da pobedite sve birokratske prepreke i infrastrukturu i nedostatak finansija, znaju o tome nešto i u Brazilu, i u Kolumbiji, i u Meksiku.

Ali na ovom Mundijalu, avaj, Afrika nije pokazala ni da je vredna pet mesta koje ima: Egipat je podbacio, previše opterećen Mohamedom Salahom, Tunis je krahirao posle primljenog gola od Engleske u smiraj meča, Nigerija je igrala jedno poluvreme protiv Islanda i onda nesrećno kapitulirala protiv Argentine, Maroko je bio najbolji, a odlazi sa samo jednim bodom.

Maroko i Peru su ekipe koje treba žaliti, zaista, ali kao da se Marokanci nisu oporavili od šoka što im je izmaklo domaćinstvo Svetskog kupa 2026. i bili su, a to je najmanji zajednički sadržalac za sve, previše naivni.

Senegal je možda najbolji egzemplar Afrike kakvu znamo i kakva ne želi više da bude: talentovana i poletna ekipa, s domaćim selektorom, koja se zagrcne kada je najpotrebnije i koja ne da sve što može. I nema bolje slike da to objasni nego trenutka u meču protiv Kolumbije.

U igri je osmina finala, Kolumbijci imaju korner, a Idrisa Gaj – nije njegovo ime toliko važno, mogao je to da bude bilo ko – stoji uz stativu kao kicoš naslonjen na banderu, ne pomera se, dok Džeri Mina zabija, taman pored njega, loptu u gol od zemlje. Idrisa onda gleda loptu koja se koprca u mreži, a onda polako sleže ramenima...

Nije, pokazalo se, bilo dovoljno samo da najnadarenija afrička deca odu preko Sredozemnog mora i uče igru skupa sa Evropljanima, a da potom, poput stranaca, dolaze samo kada treba odigrati meč za nacionalnu selekciju; uspon mora da bude širi, organski, a Africi i dalje nedostaju tereni i treneri koji će obučavati klince na kontinentu, ne samo da teraju lopte, nego i da se hrane i rastu i paze na fizičku spremu i taktiku – nije više, u 21. veku, dovoljno da ste građom predodređeni da lepo trčite, neko mora i da vas usmeri.

Fali im i organizaciona i takmičarska struktura koja bi više ličila na one u Evropi i Južnoj Americi, ali za to će, naravno, uvek nedostajati novca, posebno u zemljama u kojima su političarima džepovi elegantno popunjeni, usred (a ponekad i usled) gladi i nedaća.

Zvuči blago antiintuitivno, ali možda bi Afrika bila bolja, a ne gora – a onda to važi i za ceo Mundijal, makar do onog 2026. – kada bi imala više mesta u raspodeli, a ne manje; ne bi bilo toliko grča, bilo bi kontinuiteta, ne bi samo po jedna generacija iz svake države imala šansu da uradi nešto veliko i onda iz straha ne bi uradila ništa.

Nedostajaće nam, već od ove osmine finala, šarenilo na tribinama, nedostajaće nam pesma, ali najgora i nažalost najtačnija stvar koju danas možete iskreno da kažete o afričkom fudbalu je ta da nam on neće nedostajati u osmini finala; na nizbrdici je, u slobodnom padu, posebno onaj ispod Sahare.

Znamo i šta nam je najveća zamerka, i neka nam se oprosti ako se to podvede pod “predrasude”.

Ne želimo, tako smo vaspitani, makar mi koji se sećamo onog Kameruna i Nigerije, pa i Senegala, ne želimo da Afrika taktizira, želimo da napada, da juri napred čak i ako to znači srljanje, želimo da nas oduševe kao Jekini i Amokači i Amunike koje samo Italija može da izbaci, da se igraju i zabavljaju i teraju džudžu i m'pungu s osmehom na licu, tražimo od njih instikt i radost; umesto toga, u Rusiji smo dobili Afriku koja taktizira, koja se plaši, koju su ubedili da ne može i ona se tako i ponaša.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images