PRELAZZI: Čovek zvani centimetar (VIDEO)

Definiciju smo učili napamet, za dvojku, iako nikada nismo znali šta zapravo znači. Poput mnogo čega iz fizike, nauke koja bi trebalo da objašnjava prirodu, nije nam ništa bilo jasno ni objašnjeno. Ali kao što mali Dino u „Sjećaš li se Doli Bel“ vergla onu istu rečenicu – „Svakoga dana u svakom pogledu...“ – tako smo i mi spremno odgovarali, gotovo horski: „Jedan metar jednak je dužini puta koji u vakuumu pređe svetlost za vreme od 1/299.792.458 sekunde.“

Metar, to se već dalo naučiti napamet, ali da me i danas pitate šta je centimetar, ne bih umeo da vam kažem. Toliko sitan da ne stane ni između dva minimalno raširena prsta, a toliko bitan kada – još smo u osnovnoj školi, između časova, i lenjiri nam ne služe samo za matematiku – treba da omerite svoj ponos.

I svi smo, priznajmo to, lagali makar za taj jedan centimetar...

A on je baš od tog centimetra napravio nauku, u njemu pronašao smisao, i živeo od njega i zbog njega.

Sergej Bubka bio je hodajuća metafora. „Podići lestvicu“, prevazići samog sebe – on je to radio sistematski i hladnokrvno, mic po mic, centimetar po centimetar, nedodirljiv i uporan kao zima na istoku Ukrajine, tamo gde već uveliko počinje Rusija iako vam granice govore drugačije.

Njegova disciplina, skok s motkom, neobična je zverka u svetu atletike. Kao nijedna druga veština na velikom stadionu, ova od sportiste zahteva da bude jedno s dugačkom pritkom, da svoje telo stopi s njom, uskladi pokrete i pažljivo promeri svaki, pa i najmanji pokret. Morate da budete visoki – ali snažniji u rukama nego u nogama – brzi, ali i dovoljno promućurni, te gipki kao najuvežbaniji gimnastičar.

Sve to, pa i više, bio je čovek koji se poigravao centimetrima, provalivši sistem, ojadivši za grumenje zlata sve organizatore velikih mitinga i Dijamantskih liga. Dolazio je da pobedi sebe – jer je sve ostale savladao već godinama ranije – ali uvek tek za taj jedan centimetar, za novi svetski rekord.

Sve do pre ravno dvadeset i jedne godine, 21. februara 1993, kada je u svojoj Ukrajini, u svom Donjecku, odlučio da poleti više nego ikad do tada: lestvica je bila na 6,15, dvorana je vrištala dok se zaletao, čak ni kamerman na tom snimku nije mogao da se suzdrži, pa se slika trese u ritmu Bubkinih koraka, i u jednom je trenutku izgledalo da bi mogao, ako želi, i da ostane tamo gore.

Nije to bio skok od 6 metara i 15 centimetara. Ne, još makar pedalj iznad lestvice proleteo je Bubka i garant se, godinama kasnije kada mu je u Donjecku podignut spomenik s motkom koju drži kao što je nikada nije držao, nekako trapavo, pitao zašto nije probao 6,20. Ili, čak, 6,30.

Dvadeset punih godina niko nije bio ni blizu njega. Poneko bi stidljivo prišao na sedam-osam centimetara, ništa više od toga. I trebalo je da se dogodi Reno Lavileni, trebalo je da se pogodi ista ta sala, s istim tim ljudima, s Bubkom koji je navijao za Francuza, pa da rekord – jedan od onih za koji se mislilo da će zauvek ostati netaknut – padne i prodrma ceo atletski svet.

Bubka je među prvima čestitao Lavileniju, zagrlio ga i strpljivo pozirao sa čovekom koji ga je skinuo s trona. Bio je to, bez sumnje, iskreni osmeh sovjetskog nebeskog letača. On je znao da je leteo mnogo više i od 6,16 i da ono što piše na semaforu ne govori zaista sve o centimetrima, ni o njegovoj karijeri.

Eh, ti rekordi... Možete ponovo u pomoć pozvati fiziku, možete saznati da se približna visina koju će skakač s motkom dosegnuti može objasniti jednačinom h = 0,55 X (visina skakača) * 1/2 (v^2/g), gde ovo visina skakača predstavlja njegov prosečni centar mase, v je brzina, a g ubrzanje usled gravitacije na Zemlji.

Ali neće vam ta fizika – baš kao ni kada smo bili mali i napamet učili definiciju metra – ni izbliza dočarati onu dramu kada se Sergej Bupka odrazi u nebesa, onaj trenutak u kojem rub njegovog šortsa lizne lestvicu, u kojem ona, praćena budnim pogledom kamere, iskoči iz ležišta samo da bi se, dok on polako pada, raširenih ruku i pogleda uprtog u visinu, vratila i polako smirila, na toj visini od šest i kusur dužina puta koji u vakuumu pređe svetlost za vreme od 1/299.792.458 sekunde.

Za osmeh, za aplauze, za rekord, za večnost, za dokaz da čovek ponekad stvarno ume da leti.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)