PRELAZZI: Broj jedan (VIDEO)

Primeti se to već na školskom igralištu, onda kada čitavo odeljenje izađe na veliki odmor s probušenom loptom i sa torbama koje izigravaju stative. I uvek je tu makar jedan tip, onaj mangup iz zadnje klupe koji perorezom ucrtava svoje ime umesto da pazi na času, prvi koji će otkriti devojčice i prvi koji će početi da priča o seksu, hiperaktivni klinac sa viškom energije i manjkom sposobnosti da razmišlja o posledicama svojih postupaka. I s večitom, neutaživom željom da bude u centru pažnje.

Baš takav deran bio bi jedini koji bi zgrabio loptu i dreknuo: „Ja ću da branim!“ Niko drugi nikada nije hteo da stane na gol – poenta tih školskih sučeljavanja bila je, valjda, da ćušneš loptu u onoj gunguli i da to proslaviš kao da si upravo osvojio Ligu šampiona – ali bi se uvek našao jedan ludak koji bi zapeo da brani. I ništa ga nije moglo razuveriti...

Svih tih klinaca iz svakog školskog dvorišta na ovom svetu prisetio sam se ovih dana, kada su portali poput MOZZART Sporta prosto poludeli za golmanskim majstorijama. Prvo je pre dve sedmice Artur Boruc napravio onu svinjariju i poklonio gol Arsenalu, onda je neki tip u rukavicama makazicama dao gol za pobedu, a neko se prisetio i da je u ponedeljak ravno 40 godina napunio Frančesko Toldo, pa se pojavio i onaj njegov gol Juventusu od pre punu deceniju, u 96. minutu na Meaci...

Tri školska primera, tri savršena uzorka za nekog ozbiljnog psihologa koji bi se pozabavio vratarima i opovrgao onu tezu velikog Ruda Gulita, da je golman samo tip koji brani jer ne ume da igra fudbal...

Postoji, zaista, nešto u svima njima što ih prosto tera da budu ludaci, a publiku da ih naizmenično kuje u zvezde i baca u blato. Biti golman, to je stanje uma: to znači da si spreman da uvek budeš u centru pažnje, da si svestan da će tvoju grešku videti svi i da se dosađuješ između stativa dok se veći deo akcije odvija negde tamo...

Tanka je linija koja odvaja tragičara od heroja, i to golmani najbolje znaju: čak i kad bez greške braniš 90 minuta, može da ti se desi da ti lopta prođe kroz ruke, da oni koji su te do pre koji sekund obožavali sada žele da te istuku, da postaneš nevoljna zvezda Jutjuba, predmet sprdnje i poruge i glavni junak budućih sarkastičnih pesama s tribina.

Baš kao što bubnjar u bendu mora bude pomalo udaren, tako je i za svakog pravog golmana, onog koji će ostati u legendama, pričama, esejima, kojeg navijači nikada neće zaboraviti, neophodno da poseduje dozu ludila. Tek takve golmane raja će zaista voleti, dok će o onim „dobrim momcima“ sa gol-linije uvek misliti sa dozom podsmeha.

Spisak otkačenih golmana o kojima se i dalje pričaju bajke dugačak je koliko i ona večnost kada se, u odlučujućoj seriji penala, izvođač približava lopti. Od Brusa Grobelara i njegovog plesa pred Gracijanijem na Olimpiku u Rimu – taj će performans dve decenije kasnije u Istanbulu ponoviti Jerži Dudek, i to nakon što mu Džejmi Karager, na nerazumljivom skauzerskom naglasku, crven u licu u facu poviče: „Seti se Brusa, Jerži! Seti se Brusa!“ – preko Kamposa i njegovog papagajskog odela, do Junajtedovih Šmajhela i Barteza koji su uvek želeli da se malo igraju fudbala...

Ni Balkan nikada nije zaostajao: danas nema igrača kojeg zvezdaši više cene od Bobana Bajkovića, a njegova se privlačnost ne ogleda samo u dobrim odbranama, već i u ponašanju i stavu; isto tako, Vladimir Stojković uspeva da izbaci sve bubice i da se isključi i pored svih uvreda, da uvek bude najbolji kada je najpotrebnije – a to potpuno normalan čovek nikada ne bi mogao...

Pre svih njih, naravno, bili su Petar Borota i Dragan Pantelić. Borota je stekao svetsku slavu i pre nego što je prešao u Čelsi: u samo jednoj sezoni dva puta mu se dogodilo da spusti loptu misleći da je sudija svirao prekršaj...

...i oba puta bilo je to kobno po njegov Partizan – i u Drezdenu kada ga je nadmudrio Derner i na derbiju kada ga je prevario Šestić.

Sve to nije ga naučilo pameti, čak ni u Engleskoj. Borota se peo na stativu, izlazio van kaznenog prostora driblajući napadače i zaboravljao kačket posle odlične intervencije, što će Miroslavu Momčiloviću biti inspiracija za onu scenu u sjajnom „Kenguru“. Borota je umeo i da degažira loptu tako što bi je prvo ispucao u prečku, što je redovno prouzrokovalo čupanje kose na trenerskoj klupi Čelsija.

A Dragan Pantelić bio je preteča Čilaverta, Rožerija Senija i sličnih raspucanih golmana koji su čuvali svoju mrežu, a napadali tuđe. Redovno je bez greške šutirao penale, čak i za reprezentaciju, a jednom je iz svog šesnaesterca dao gol velikom Enveru Mariću, autentičnom nasledniku Ivana Ćurkovića u mostarskom Veležu.

Mariću to neće biti prevelika mrlja na karijeri: bio je jedan od retkih koji je Gerdu Mileru skinuo penal, i to usred Nemačke, a sličan uspeh imao je samo Tomislav Ivković kada je ostavio Maradonu da širi ruke tamo na penalu...

Valjda i dalje, zato, na svakom školskom igralištu u zemlji, postoji onaj jedan klinac koji će tražiti da stane na gol, novi Borota, Pantelić i Marić. Jer bez tih ludaka u rukavicama fudbal bi bio mnogo manje zabavan...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta