PRELAZZI: Bogovi to ne praštaju

Morao je to biti prvi san mislećeg čoveka. Podigao bi glavu i video ptice kako šire krila, zagledan u nebo od kojeg mu je zavisio život, sa kojeg su dolazile i lepe stvari i one koje bi ga povredile: neću li, govorio je sebi, neću li biti bliži i miliji bogovima ako uspem da poletim?

Sigurno su zato prastare legende krcate ljudima koji su pokušavali da se održe u vazduhu, zato su Kinezi napravili prve zmajeve od kojih će kasnije poteći baloni, cepelini, avioni; sigurno je zato Leonardo da Vinči crtao svoje leteće mašine nalik na helikoptere, ne znajući koliko je bio u pravu, i koliko ga vekova deli od braće Rajt.

Najpoznatiji je onaj mit o Ikaru i Dedalu – za koliko su smrti odgovorni Stari Grci, koliko su samo imitatora imali begunci iz minoskog lavirinta? – i njihovim krilima od voska, i njihovoj jedinoj, tragičnoj pogrešci: leteli su previsoko, preblizu suncu.

A to bogovi ne opraštaju, u šta god da verujete...

Jedan čovek, jedan nestašni klinja iz dečje bande koja je terorisala komšiluke u Roterdamu – mada je on potekao iz umetničke, no urušene porodice, i biće previše nestašan, previše hiperaktivan da bi ga zanimala škola – naučiće 13. juna 2014. godine kako je to kad ostvariš san i poletiš.

I kako teško, a neizbežno, mora da bude prizemljenje...

Tog dana, na Svetskom prvenstvu u Brazilu, Robin van Persi postaće jedan od velikana holandskog fudbala. Nacija koja nam je donela revoluciju imala je na desetine gigantskih igrača, i možda bi se neko manje obrazovan pobunio što Robina stavljamo u visoko društvo, no ovde govorimo o nečemu drugom.

O golu, onom jednom, koji se ne zaboravlja.

Kao da je sudbina svake generacije holandskog fudbala da ima jednog igrača koji će u narandžastom dresu dati pogodak koji će ga nadživeti, koji će nadživeti i sve nas, i fudbal i sport, kakav god da bude za deset, dvadeset, stotinu godina.

Sedamdesete su imale Džonija Repa protiv Škotske, na osamdesete je stavio tačku – kakvu tačku! – Marko van Basten, jednim potezom obznanivši da je došao kraj Hladnog rata i da je Sovjetski Savez, žalimo slučaj, u njemu poražen, Bergkamp je u Francuskoj 1998. Argentinu poslao u mentalnu i finansijsku propast, Đo van Bronkhorst je urušio bezobrazni urugvajski san 2010. onim projektilom sa trideset, ili beše sedamsto metara, a Robin van Persi je uzleteo tog 13. juna u brazilskom Salvadoru i leteo, leteo, leteo...

Veliki golovi imaju tu sposobnost da izbrišu sve oko sebe, da ništa drugo ne bude važno: ko se sada, recimo, seća da su svetski prvaci Španci – duel na njihovom otvaranju Mundijala reklamiran je kao revanš za prošlo finale, ono u Južnoj Africi – vodili sa 1:0, pogotkom Ćabija Alonsa iz penala, pa da su imali i priliku da povedu s 2:0 i da reše meč; ali čudni su putevi fudbalske lopte, posebno one koju je pred sam kraj prvog poluvremena, gotovo niotkuda, s leve strane poslao Dejli Blind. 

Nazovite to uvežbanom akcijom, telepatskim razumevanjem ili tek proviđenjem u koje je utkan svaki mit o tome da čovek nekad može da postane ptica – ne ona koju će spakovati u limene kutije i ispaliti velikom brzinom na deset hiljada metara visine, nego prava, elegantna, graciozna leteća pojava – i svako objašnjenje samo će ulepšati ono što je Van Persi uradio sa dijagonalnim pasom svog saigrača.

Zatrčao se kada ni Ramosu ni Pikeu nije bilo jasno zašto bi ga uopšte pratili i pridavali mu pažnju, i kao na igricama magnetom privukao fudbal.

Instinkt špica smestio mu se na desno rame i jasno mu govorio šta da uradi: vreme je za volej, imaš sasvim dovoljno vremena da dohvatiš tu loptu onako kako ona želi da bude dohvaćena, a ti znaš šta može tvoja leva noga, i stopalo, i ris, pogledaj, Kasiljas je na petercu i postoji milion malih uglova kroz koje ona može da se provuče.

Ali na njegovom levom ramenu bio je jedan drugi savetnik. Poleti, sad ili nikad, govorio mu je udruženi šapat svih naših čovečanskih snova, otkako je prvi predak sišao s grane i iskrivio vrat zureći u nebo, maštajuću o pticama.

Instinkt predatora, koji je stekao u Fajenordu, pa brusio u Arsenalu, pa doveo do savršenstva u Mančester Junajtedu, bio je lako nadglasan; kakav volej, noge su tu samo da ti pomognu da se odraziš, tvoje je da uzletiš. Svi, i Iker Kasiljas, i Blind i Van Gal tamo na klupi, svi su čekali volej, i volej su dobili: samo što ga je Robin van Persi uhvatio temenom, sabravši sva naša nadanja i naša lutanja u 44. minutu jedne utakmice na Mundijalu u domovini lepog fudbala.

Bilo je u tome, kako bi napisao Tomas Man, nečeg lakoumnog i izazivačkog, neke drske obesti, hibrisa. Vavilonska kula fudbala dobila je, makar za kratko, svog kralja.

I možemo taj usporeni snimak gledati još milion puta, i da nam opet ne bude jasno kako, i da nam sve vreme bude jasno zašto.

Do kraja meča, ako je to toliko i važno, Španci su primili pet golova. Nije im ni čudo, ostali su zabezeknuti, zenica raširenih od onoga čemu su prisustvovali iz najboljih sedišta na stadionu, a Robin van Persi je postao velikan, genije i ljubimac, mislilo se, Luja van Gala, koji će leta 2014. preuzeti Junajted u pokušaju da ga izvuče iz stupora Dejvida Mojesa i da, bitnije, popuni prazninu nastalu odlaskom Aleksa Fergusona.

Eh, samo bi onaj ko zna čitavu istoriju letenja, ko se seća Ikarovih lekcija, znao da je u 44. minutu jedne utakmice na Mundijalu u domovini lepog fudbala najubojitiji napadač u istoriji reprezentacije Holandije potpisao sebi i svojoj karijeri, a posredno i svojoj zemlji, presudu koja može da bude odložena, ali ne i preinačena.

Robin van Persi je uradio ono što je morao i ono što nije smeo: previše se približio suncu.

Uvek je začikavao sudbinu, istina, i kada je izdao Arsena Vengera i kada je proveo ludu noć sa striptizetom koja će ga optužiti za silovanje, i kada je dobio batine od navijača Ajaksa na sred terena, nakon što ih je provocirao, i kada je napravio onaj notorni dišpeto ka svom mentoru Pjeru van Hojdonku, ali sa svim tim je mogao da se provuče.

Samo sa onim golom – nije. Ne pred bogovima. Jer nije mu, u šta god da verujete, ta sujetna bagra nikada oprostila onih nekoliko trenutaka u kojima plovi kroz vazduh.

Sve posle leta 2014. – ili već tamo u Brazilu, kada izlazi u produžetku u polufinalu i njegovi, naravno sem Kajta, ne umeju da šutiraju ni penale – bio je strmoglav u nepoznato; prvo pad u nemilost kod onog istog Van Gala, koji će ga šetati po terenu (Van Persi je uvek tvrdio da je njegova prirodna pozicija nešto između devetke i desetke, “devet i po”, govorio je, i to samo na prvi pogled nema seksualne konotacije), a onda i proterati iz ekipe, zbog čega će, uvređen i povređen, iako i dalje ljubimac navijača Junajteda, otići čak na Bosfor.

Jesu u Turskoj velike pare, i jeste Fenerbahče sastav koji pokatkad zna da zaliči na ozbiljan evropski tim, ali Van Persijevo izgnanstvo izvan fizičkih granica Starog kontinenta, u trenutku kada je, povredama uprkos, mogao da odigra još makar sezonu ili dve na vrhunskom nivou, bilo je simptomatično (nije li, par leta ranije, to isto uradio Vesli Snajder, i ne postoji li jasna korelacija između toga i svežih patnji holandskog nacionalnog fudbalskog bića?), i značilo je da RVP polako odustaje. Od sebe i od letenja.

Enfant terrible holandskog fudbala u Arsenalu je bio nezaustavljiv, pokupivši najbolje fore od Anrija i sunarodnika Bergkampa, u Junajtedu je prve sezone – nadao se, govoriće kasnije, da će se Ferguson predomisliti i ostati, pošto je Škot bio glavni zamajac njegovog dolaska iz Londonda – izgledao kao pokretni vatromet, momak koji ne može da uradi ništa loše; dao je 26 golova u prvoj sezoni, talisman Vejn Runi morao je zbog njega da se preseli na klupu.

Čak i u nesrećnoj sezoni pod Mojesom, i povredama koje su počele da ga izjedaju, uspeo je 18 puta da pronađe mrežu; ili je to sve vreme ona pronalazila njega?

A onda je onog leta uzleteo i probudio se, s jeseni 2014, na zemlji i u blatu: dečko koji nije mogao da pogreši sada odjednom nije znao ni gde da stoji – kao da su mu, osvete radi, preko noći isisali sve talente iz nogu i glave, i ostavili sasvim dovoljno za Tursku, ali ne i za Premijer ligu.

Nisu li to, uostalom, uradili i Van Bastenu, kojem će namestiti povrede? I taj se bio usudio da postane veći nego što je smeo.

Vest koja je u nedelji u kojoj su Holanđani, gotovo izvesno, ostali sa premršavim šansama da se domognu Svetskog kupa u Rusiji, obeležila naciju u narandžastom bila je, ispostavilo se, lažna: jedna televizija objavila je da se RVP povredio na meču protiv Bugarske, da će pauzirati skoro godinu dana i da će, usled težine ozlede i tegobe krštenice, verovatno završiti karijeru.

Van Persi je to, na sreću, demantovao: oporavak će, napisao je na Tviteru, trajati svega tri sedmice, vratiće se obavezama u Feneru i ne namerava da se odrekne ni Oranja, za koji je odigrao 101 utakmicu i postigao ravno 50 golova.

Među njima i onaj jedan, leteći, zbog kojeg postao toliko veliki, zbog kojeg je morao da ostane bez krila.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.