PRELAZZI: Bez njega bi ser Aleks bio samo Aleks

Setio sam ga u trenucima kada je u dramatični utorak uveče Tomas Fibel po ko zna koji put ispao iz koraka već pri prvom pokretu kvadricepsa, mašući rukama prema protivniku i povlačeći napadače bugarskog tima za dresove – mada ni to nije umeo da uradi kako valja – pa je na travi stadiona “Rajko Mitić” izgledao kao neki nezgrapni, tromi jelen kojeg su odjednom gurnuli na led pred punim gledalištem, da mu se deca smeju; samo što su decu, avaj, igrali Brazilci u zelenim dresovima.

Dobro, nije ta mentalna veza došla iznebuha, i evo zašto mi na pamet prvo nije pao Nemanja Vidić: već nekoliko sedmica bivši odbrambeni igrač koji je bio živi, ćelavi dokaz da koruplentni bekovi drevnog kova mogu da izgledaju i elegantno i inteligentno, da budu skroz antifibelovski, glavna je zvezda engleskih medija uoči početka Čempionšipa, verovatno najuzbudljivijeg i najzanimljivijeg drugoligaškog takmičenja na svetu.

Jap Stam, i dalje dibidus bosoglav i sa imidžom arijevca, novi menadžer Redinga, još jedan je razlog da se pomno prate dešavanja u nižem rangu, koja startuju u subotu – kada će MOZZART-ova lista najzad, posle puna dva meseca dijete, ponovo postati mrsna i podebela; bez Engleza subotom klađenje nekako uopšte nije klađenje! – no njegov prvi pravi trenerski posao u predgrađu Londona i dalje je, i dugo će biti, u drugom planu u odnosu na ono što je postigao za karijere.

Agresivni, robusni, stameni, staromodni, sa-mnom-nema-zajebavanja centralni defanzivac, sposoban da čita um špica i da predvidi njegov sledeći potez, bio je na svom vrhuncu toliko spreman i brz da je retko kada imao potrebu za onim spasonosnim klizećim startovima kojima bi spasavao svoj tim u poslednjoj pikosekundi.

Ne, 192 centimetra visoki Holanđanin rešio bi to pre nego što bi došlo do frke i počesto je na put ka svlačionici posle punih 90 minuta izlazio potpuno čistog šortsa. A kada bi došao do lopte, davao ju je kratko i nepogrešivo, uvek napred i bez panike, dajući sigurnost vezistima, koji su mogli da igraju svoju igru oslobođeni straha od greške.

I kako je jedan miran, staložen, disciplinovan, beskompromisan bek sa makar i samo izdaleka sličnim karakteristikama nedostajao Crvenoj zvezdi u utorak na krcatom stadionu koji bi zadržao dah svaki put kada bi Bugari krenuli napred ili gurnili loptu u prostor.

Makar četvrtina Stama, makar osmina Vidića...

Jedan engleski novinar napisaće da bi danas ser Aleks Ferguson bio poznat tek kao Aleks Ferguson da jednog letnjeg dana u restoranu nadomak trening kampa PSV Ajndhovena nije ubedio Japa Stama da mu se pridruži; drugi će reći da je kratak fitilj Škota zbog kojeg je, nakon objavljivanja Stamove autobiografije “Head to Head”, promptno poslao pulena preporučenom poštom u Rim, u Lacio, bila jedna od njegovih najvećih grešaka – Stam je još nekoliko sezona odigrao na vrhunskom nivou, uprkos hroničnoj povredi Ahilove tetive koju bi vukao od jeseni do proleća; treći novinar, po imenu Sem Pilger, već pre dolaska Stama u Mančester napraviće s njim bizarni, kratki intervju koji je govorio mnogo o tom čudnom momku.

“Čuo sam da te mnogi porede sa legendarnim Frankom Barezijem?”, pitao je novinar.
“Ne, ja sam dosta brži od njega”, odgovorio je fudbaler.
“Znači li to da si kao Frank Rajkard?”
“Da, ima sličnosti, ali ja sam brži.”
“Znaš da u Arsenalu igraju Bergkamp i Overmars, kako ćeš ih zaustaviti?”
“Imam ja svoje načine... Zaustaviću ih.”
“Kako si se borio sa Ronaldom kada si igrao protiv njega?”
“Ronaldo? Taj mi nije zadao nimalo problema.”

Samo bi se diletant među navijačima Junajteda mogao uplašiti da je Ferguson tada, sklapajući kockice za tim koji će osvojiti titulu evropskog prvaka u onoj čudesnoj noći u Barseloni u maju, pogocima Šeringema i Solskjera, doveo nekog nabeđenog, nadobudnog klinca koji ume dobro da govori, ali ne i da to ovaploćuje na terenu.

Istina nije mogla biti dalje od toga: Jap Stam bio je vredni, mirni momak koji je u fudbal došao sasvim slučajno, za kratko vreme prevalivši daleki put od druge lige u Zvoleu do "Teatra snova".

Rođen u Kampenu, starom hanzeatskom gradu u slivu reke Ajsel, Stam je bio posvećeni, ćutljivi kalvinista, kao i svi u tom mestu, jednom od retkih uporišta protestantske vere, etike i životnog stila u sve više ateističkoj, sve raspojasanijoj, sve slobodnijoj Holandiji – u Kampenu, kažu, postoje dva fudbalska kluba koja utakmice uvek igraju subotom, jer je nedelja tamo i dalje “božji dan” – i ta mirnoća, štedljivost, disciplina i odsustvo nervoze (jer kalvinisti veruju da je sve predodređeno i da se ne treba previše jediti oko ovozemaljskih, prolaznih stvari) videće se i te kako i u njegovoj igri.

Njegov veliki sunarodnik Johan Krojf daće mu verovatno najveći kompliment koji je jedan igrač mogao ikada da dobije: kada takav as kaže da najviše uživa da gleda Japa Stama, od svih fudbalera na svetu, to je nešto što odzvanja i ostaje. Zinedin Zidan sa divljenjem će kazati da je Stam “zverina”, a Ivan Zamorano moraće da mu stisne šaku i da prizna da nikada nijedan defanzivac neće biti tako britak i tako dominantan kao ćelavac iz srca zemlje od mora otete...

Za samo tri sezone, Stam je osvojio sve što se osvojiti moglo, bio je nezamenjivi, neprelazni šraf u mašini Aleksa Fergusona koja je Junajted najzad vratila na krov Evrope, i da nije bilo te autobiografije u kojoj je napisao kako je crvenokosi doktor fudbalske nauke s njim pregovarao iza leđa Ajndhovena, ili ono da je učio igrače da u kontinentalnim takmičenjima padaju u šesnaestercu i simuliraju, ko zna da li bi se danas o njemu govorilo kao o jednom od najvećih svih vremena.

Ovako, napravio je jedinu grešku za koju u Mančesteru, koje god da ste veroispovesti i koliko god zdravomarija da izgovorite, ne možete dobiti oproštaj – podrivanje Fergusonovog autoriteta – i morao je da ode u Lacio koji je u 21. veku već bio manje vredan od onog što će uzeti titulu. Morao je na Apenine iako je mrzeo Italiju, sem divljenja Alesandru Nesti i Paolu Maldiniju, koje je nedavno stavio i u svoj idealni tim svih vremena.

U Milanu će igrati još jedno finale Lige šampiona, ono istanbulsko o kojem više ne vredi trošiti reči i o kojem nikada neće biti napisano dovoljno, i dovršiće karijeru u Ajaksu, gde je i sa 35 punih leta bio fizički spremniji od sve klinčadije koja bi iznikla u Erediviziji.

Ser Aleks Ferguson nikada neće priznati da je prokleta knjiga bila jedini i isključivi razlog što se odrekao štopera na vrhuncu slave i moći – zvanična verzija, teška za poverovati i danas, petnaest godina docnije, glasila je da je Lacio izašao sa ozbiljno dobro ponudom za igrača koji je imao Ahilovu petu, koji je već napunio 29 godina i koji je na premijeri Premijer lige 2001, protiv Fulama, bio krivac za dva gola Sahe – ali kao veliki stručnjak shvatiće svoju grešku i učiniće sve da mu se ne ponovi.

Punih pet godina menadžer će tražiti dostojnu zamenu za Stama i pronaći će je jedne prehladne zime u Moskvi, možda za nijansu manje brzog i kulturnog, ali zato s jednakim ili čak većim liderskim sposobnostima, štopera koji će i samom svojom pojavom, a kamoli potezima, doslovno slivati stravu niz olovne kosti rivala, terajući ih da zaborave i kako se zovu i kako se ono beše dribla.

Bio je to, naravno, Nemanja Vidić, i kada je onih prvih meseci neuka navijačka bratija na forumima postavljala pitanje da li će se Srbin posle ruske škole ikada uklopiti u ritam Premijer lige, Ferguson je ćutao, čekao i davao podršku Vidiću, sećajući se da je i prvih nekoliko meseci u engleskom životu Japa Stama prošlo u sličnim dilemama, za koje će se ispostaviti da su bile lažnije i prevrtljivije od ljubavnog i porodičnog života Rajana Gigsa.

Možda je razlika između njih bilo još: srpski Terminator kojeg će pesma veličati kao jedinog srpskog ubicu za kojeg će to biti istinski kompliment i u zapadnim medijima, uglavnom je igrao sa Riom Ferdinandom, čineći komplementarni, skoro savršeni tandem, dok je Stam morao da bude komandant u vremenu u kojem su mu se menjali ađutanti: Denis Irvin, Roni Jonsen, Ves Braun, Mikael Silvestr, pa i Hening Berg.

Ili ona suštinska, koja u imaginarnom duelu njih dvojice ipak preteže na stranu Nemanje Vidića: obojica su dosegli zvezde na stadionu u Ulici Mata Bezbija, ali je Užičanin bio u toj vasioni dugoročno, ne samo tri sezone kao Holanđanin.

Tek, mimo žalopojki o tim starim, robusnim, brutalnim, ali fer defanzivcima, i još jednog pogleda unatrag na ono što se dogodilo bivšem Nemanjinom timu u zlosrećnim kvalifikacijama za Ligu šampiona, još je jedna činjenica koja govori mnogo i o Fergusonu i o njegovim učenicima koji su redovno prolazili dril i “feniranje”: Jap Stam postao je, za nevericu, 31. Fergijev igrač koji se otisnuo u trenerske vode.

A one su, saznaće to bez sumnje vrlo brzo, već od ove subote, kada Reding bude dočekao Preston na Madejskom, često mnogo izazovnije od onih na koje je van terena tihi vernik iz Kampena bio navikao, i toliko zahtevne i prljave da će posle tih bitaka teško bez rana i bez fleka odlaziti u svlačionicu.

(FOTO: Action Images)