PRELAZZI: Barsinih 28 pasova koji su promenili Liverpul

Bilo bi logičnije da se, u predvečerje prvog meča polufinala Lige šampiona, prisetimo onog meča od pre tuce godina, zauvek ucrtanog kao “Partija golfa na Kamp Nou”.

Bila je Liga šampiona, nokaut-faza, bila je Barselona u čijem srcu je već tada odjekivao Mesi – ali i Ronaldinjo, Saviola, Deko, Inijesta, Ćavi! – a banda Rafaela Beniteza, uzdrmana fizičkim sukobom Risea i Belamija koji je uključivao i jednu palicu za golf, došla je i tukla katalonskog velikana.

Da stvar bude luđa, golove su dali baš Norvežanin i Velšanin...

Ili bismo mogli da pričamo, i to bi mnogima bilo milo, o polufinalu – jer je polufinale! – tadašnjeg Kupa UEFA, koji se 2001. još igrao kako kupovi i treba da se igraju, kod kuće i na strani pa šta bude.

Tada je Žerar Ulije u prvom meču u Barseloni izveo tim da igra na nulu i uspeo, uprkos tome što su se Rivaldo i Pep Gvardiola dobro oznojili; dve nedelje kasnije u revanšu je bilo 1:0 i otišlo se, ludo i luđe, na Alaves...

No utakmica odigrana nekih pola godine nakon toga, uprkos tome što je ulog bio manji (“samo” grupna faza Lige šampiona) mnogo je značajnija, na duže staze, za klub koji će Liverpul postati, pa možda i za ono što će biti i što će nam darivati Barselona, mada ovo nije prevashodno priča o njoj.

Ima tih mečeva koji su veći od rezultata, sposobni da promene način razmišljanja jednog kluba, da usade nepoverenje u dotadašnji DNK, da nateraju instituciju da shvati trošnost i prolaznost, neophodnost revolucije.

O jednoj takvoj dosta se pisalo prošle jeseni, znamo, kada je Crvena zvezda gostovala na Enfildu. Poznata je to priča, mada je to ne čini manje vrednom, naprotiv, kako su Miljanićevi crveno-beli iz Beograda (bili) najzaslužniji što je Liverpul postao kontinentalna marka.

Ošamarila ih je Zvezda, ošamutila i, što je najvažnije, otvorila im oči. Ko ume da gleda, taj vidi daleko, i obrnuto, a Liverpul su tada vodili vidovnjaci.

Uslediće mnoge čudesne noći na Enfildu, od Sent Etjena i Ciriha i Tomija Smita pa nadalje, možda taman do Mančester Sitija i Rome i Mohameda Salaha, i “Crveni” će s pravom moći da se nazovu evropskim plemstvom. Da i sada, kada blago krvare zbog izgubljene (kao da ne možeš da izgubiš nešto što nisi ni imao!) titule u prvenstvu, mogu da kažu “'ajmo mi ono naše” i isprse se u polufinalu takmičenja čiji su vladari bili pet puta.

Postojao je još jedan meč koji je to omogućio, još jedna epizoda bez koje, u finalu serije, ne bi bilo ni onih palica za golf, ali ni Jirgena Klopa i ovakvog Liverpula, još jedna noć koja je, uz udarac u pleksus, naterala velikana sa Enfilda da se zamisli kuda je krenuo i da brzo iskoči iz pogrešnog voza. A znamo, kad si u takvoj kompoziciji, da je svaka naredna stanica sve pogrešnija...

Ono što je jednom uradila Zvezda napravila je i Barselona, naterala Liverpul da se ponovo spusti iz ostrvske kule od slonovače i pomeša se sa darovitijim, spektakularnijim kontinentalcima.

A to što ih je tada vodio jedan Francuz, Žerar Ulije, i to što su svega nekoliko meseci ranije tukli Alaves i slavili omanju evropsku krunu, to je bila samo optička varka. Taj Liverpul nije bio veliki klub, sem u svojoj istoriji, sem u svojoj glavi, niti je to mogao ponovo da postane bez surovog otrežnjenja.

Bio je novembar 2001. kada je, željna osvete, ali najviše željna dobrog fudbala, na Enfild stigla Barselona.

Nama koji smo to gledali u prenosu uživo ostala je razglavljena vilica, posle kada su došli Mesi i Ronaldinjo i posebno Inijesta, i kada je Barselona krenula da krije loptu od rivala, sve je delovalo poznato.

Činjenica da je u onom zlatnom dresu bilo i imena kao što su Kristanval ili Ročembak, a na golu Roberto Bonano, samo daje na značaju, ne, na fantazmagoriji, onom što je u tih devedesetak minuta servirao katalonski velikan.

Demonstracija sile. Lepota igre. Zavođenje lopte i onda dugačka – predugačka, činilo se onima koji su te noći navijali za Liverpul – romansa sa njom, završena svadbom posle koje su svi živeli srećno, zauvek.

I kada je Liverpul poveo, Ovenovim golom, bilo je jasno da je inferioran u svakom pogledu i da će se na malenom semaforu stanje promeniti pre nego kasnije. Barsa je krenula da melje, da pleše, da leprša okolo, a završni udarac – ili, iz ove perspektive, početak svega? – bio je poljubac za kraj.

Akciju je, na pas Ćavija kroz sredinu, završio Mark Overmars, zaobišavši Dudeka, ali o tih trideset sekundi pričalo se i godinama kasnije.

Za jedva pola minuta, igrači Barselone su povezali, evo brojimo, 28 pasova, mada je u prenosu uživo to izgledalo kao najmanje 280. Od noge do noge, napred pa nazad, na jednu stranu terena pa opet kontra, skoro do šesnaesterca domaćina pa natrag u svoju teritoriju, tek da pokažu da mogu, kao matori sa klincima.

Ako ste nekad gledali kako zapravo izgleda igra mačke i miša, to je bilo upravo to; najzanimljivije – ili najtužnije, kako se uzme – nije kad jadnik misli da može da pobegne i spase se, nego kad je bolno nesvestan da je u kandžama sa unapred poznatim epilogom.

Na kraju je bilo zasluženih 1:3, a moglo je da bude i više, i mnogo se toga nije dopalo razmaženim navijačima Liverpula, koji nisu navikli da ih neko tako nadigra i nadmudri u sredini sedmice, kada bi trebalo da im je najlepše.

Liverpul je, srećom, naučio lekciju, mada se u tako velikim organizacijama ništa ne radi preko onih stvari (mislimo na noć i na kolena, što?).

Reklo bi se da je već tada sudbina Žerara Ulijea, bez obzira na donesenu “malu tripletu”, zapečaćena i svako dobronameran je spoznao da je crvena tvrđava nakrivo nasađena.

Francuska revolucija na Mersiju završila se onako kako to francuske revolucije uglavnom i rade: nekoliko godina velikih obećanja i nadanja, nekoliko godina strahovlade, i onda povratak na truljenje.

Klatno se polako u 21. veku, kako je on odmicao, prebacivalo na španski deo kontinenta, i trebalo je što pre ukačiti se na taj siroko.

Od te 2001. pa u naredne dve-tri godine, klupska vrhuška izgledaće kao princeza u zamku koja čeka pravog prosca, bez obzira što se kralj pomalo bunio i ljutio i izdavalo ga je srce, i dobrano će bacati poglede levo i desno, a najviše južno.

Barselona je bila nedodirljiva, to je jedan drugi sistem, drugačije shvatanje života i fudbala, pa kada je ekser zakucala Valensija, i sami igrači Liverpula su podigli ruku u svlačionici da Liverpul što pre oboli od španske groznice. Došao je Rafael Benitez, došla je titula u Istanbulu, jedna-dve sezone kada je izgledalo da se može i do krune u Premijer ligi...

Jeste posle bilo i Hodžsona i Rodžersa, posebno je ovaj drugi bio blizu, ali to je već jedna druga priča, koja ima mnogo manje veze s fudbalom, a mnogo više sa zakulisnim radnjama i igrama moći i potencijalnim milijardama funti.

Liverpul je, što je najvažnije, i bez čega ne bi bilo ni Klopa (ni Manea, Salaha, Firmina...), od novembarske noći 2001, kada ga je Barselona odučila od fudbala i naučila (novom) fudbalu, ponovo evropski klub, nekada manje, a nekada više veliki.

Što ne znači da ovaj prvomajski praznik na Kamp Nou, iako nije presudna ni prelomna, ne može da bude utakmica koja će se pamtiti.

Makar koliko onaj golf posvađanih Risea i Belamija...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Reuters / Shutterstock