PRELAZZI: Bandiera rossa - povratak komunista

Jedna devojka u invalidskim kolicima se najzad nasmejala, jedan Paolo di Kanio se namrštio, jedan Kristijano Lukareli je podigao pesnicu, odnekud su se začuli prvi taktovi „Internacionale“, a prokuženi srp i čekić skinuli su makar jedan sloj rđe sa sebe: trijumfom nad Empolijem u nedelju uveče Livorno se vratio u Seriju A.

Bila je to pobeda za Pjermarija Morozinija, dečka koji je preminuo nasred utakmice, i čiju nepokretnu sestru – jedinog člana porodice koju je imao – sada zajedno izdržavaju Livorno i legenda Udinezea Antonio di Natale. Pobeda za najdražeg sina Kristijana Lukarelija, koji je otišao u penziju prošlog leta, ali čije radničko poreklo i pozivanje na Če Gevaru nikada neće biti zaboravljeno u rodnom Livornu. Pobeda i u inat Di Kaniju i svim desničarskim, pro-fašističkim i neonacističkim tribinama i navijačkim grupama u Italiji i Evropi...

Tim iz grada u kojem je osnovana Komunistička partija Italije – čiji su partizani vodili borbu jednaku ovim našima i, za razliku od Onih Drugih Naših, odlučno odbijali bilo kakvu saradnju sa fašistima – postao je jo-jo klub u poslednjih nekoliko sezona: od igranja u Kupu UEFA, kada su gostovali i Partizanu, a golman Amelija postigao gol potkraj te utakmice, do silaska u Seriju B, i tako ukrug... Sada će, nada se gazda Aldo Spineli, ostati malo duže u Kalču.

I obojiti ga u crveno, za promenu...

Ta veza sa Komunističkom partijom – koja bi da nije bilo Hladnog rata i američko-britanskog mešanja u unutrašnje poslove Italije možda i došla na vlast na Apeninima posle Drugog svetskog rata – nije slučajna: navijači tima iz Toskane su radikalni levičari, a tribina stadiona Armando Piki (pa ponekad i čitav klub) funkcioniše po principu radničkog samoupravljanja. A oni stariji među nama dobro znaju kako to može da (ne) fercera.

U Srbiji, gde su ožiljci komunizma preuveličani nečinjenjem onih koji su došli kasnije, gde je sprega nacionalizma, sporta i pogrešno shvaćenog pravoslavlja jača nego ikada (što nas dovodi do potpuno šizofrenih situacija: molitve Bogu i podrška našem narodu na Kosovu posle svega nekoliko sekundi biva praćena ubijanjem, klanjem, a ponegde i podizanjem ruke u nacistički pozdrav), to je malo teško shvatiti, ali navijači Livorna nisu usamljeni u svom levičarenju.

I zbog toga nisu ništa manje Talijani, kao što navijači AEK-a nisu ništa manje Grci od Olimpijakosovih ili PAOK-ovih, kao što su ludaci iz Sankt Paulija jednako Nemci, iako ponosno (sic!) ističu zastavu duginih boja...

Ako se vratimo na fudbalski teren, Serija A biće dogodine za nijansu šarenija, a te utakmice Livorna sa Lacijom naredne sezone podsetiće na dane kada je i ideologija znala da udara loptu. Bilo to dobro ili ne...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta