PRELAZZI: Bafana Bafana

Fudbal? Fudbal je imao tu moć da te čini živim i radosnim, bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalaziš.

Ko je to rekao? Madiba, sećajući se zatvora na ostrvu Roben, gde će provesti 16 godina od skoro tri decenije koliko je bio iza rešetaka zbog pobune protiv aparthejda u groznoj belačkoj Južnoafričkoj Republici.

Fudbal će biti ono što će revolucionara, bivšeg boksera, a budućeg nobelovca, oca ove namučene nacije, sačuvati da ne izgubi glavu i, što je još važnije, duh. Ali nije to bilo samo zato što je Nelson Mandela voleo da se lopta, a jeste voleo; već zato što je shvatao koliko fudbal može da ujedini naciju.

Kultne su, i nezaboravne – ovekovečene u odličnom filmu "Invictus" – scene kada Nelson Mandela dodeljuje 1995. trofej svetskog prvaka kapitenu Springboksa Fransoi Pijenaru; to je bilo simbolično, u belom sportu koji su decenijama igrala gospoda na vlasti, bela ekipa prima pehar od svog crnog predsednika.

No fudbal je bio važniji; fudbal je igrao ceo svet, fudbal je prvi sport u kojem su crni i "obojeni" – tako se tada govorilo – Južnoafrikanci nastupili zajedno sa svojom belom braćom, dojučerašnjim gospodarima. Fudbal je mogao da spase dušu, da izatka zajedništvo, da donese pobedu koja bi odjeknula mnogo više od nekih 1:0, 4:1 ili 0:0, pošto ima i takvih pobeda...

Madiba je to dobro znao; zato je, zamislite, na dan svoje inauguracije i konačne pobede, 1994. godine, posle prvih slobodnih izbora, pobegao na sat-dva od svih ceremonija i procedura da odgleda drugo poluvreme utakmice između Južne Afrike i Zambije u Johanesburgu.

Jesu ragbisti Južne Afrike postali najbolji na svetu 1995, ali godinu dana kasnije, kada je još uzdrmana država – posle godina represija nisu procvetale samo slobode, nego i kriminal, nemaština, nesigurnost, nezaposlenost, procenjivalo se da više od deset miliona ljudi stanovalo u straćarama, bez vode i struje; dodajte na to i strah od desničarskih grupa i belačkog terorizma koji je želeo osvetu – kada je takva zemlja organizovala Afrički kup nacija, pa onda još i pobedila na njemu, to je bio najveći trijumf.

Igrali su na krilima oslobođenja, igrali su kao u transu, igrali su za svoje ljude i za svoj kontinent i za ono što jesu i što su uvek bili, samo što nisu smeli da budu; te godine upoznala ih je Afrika, imali su i sjajnih 2:3 protiv svetskog prvaka Brazila, a za dve godine upoznaće ih cela planeta.

Zvali su ih "Bafana Bafana", imali su najluđe dresove koje je Mundijal ikada video, šaren poput državne zastave, pa još sa nekim šarama koje su valjda imitirale zebre ili šta već trčkara po toj velikoj zemlji. Imali su koloritne igrače čudesnih sudbina, i među njima njega.

Njega, zbog kojeg je nakratko stala cela Južna Afrika, da pusti suzu i da se seti svog dragog sina. Zbog kojeg je predsednik Siril Ramafosa – i on je bio mladi Mandelin pulen, i on je znao šta je fudbal, mada neće, kao prethodnici, primirisati zidine Robena – prekinuo sve obaveze, da lično saopšti naciji vest koja se, nažalost, već dugo čekala.

Otišao je Fil Masinga.

Otišao je Fil Masinga, prerano, ali je ostao onaj Bari, neverovatna ekipa koja je uveseljavala svakog poklonika Serije A; ostao je Lids Junajted i sezona kada zajedno stižu na Eland Roud; ostali su svi ti golovi i, najvažnije, ostali su, i nikad neće proći, prvobitni Madibini miljenici.

Bafana Bafana, jedno leto 1998. kada je fudbal činio živim i radosnim; i jedan san koji se ne može izbrisati glupim, i ako suštinski tačnim i preciznim, ali skoro pa nepotrebnim rečenicama kao što su "Svetski mediji javljaju da je u 50. godini života preminuo Filemon Raul Masinga, fudbalskom svetu poznatiji kao Fil Masinga".

O svakom od njih, bili živi ili mrtvi, mogao bi se napisati makar jedan tekst, i da bude malo; kod nekih bismo u gro plan stavili njihovu karijeru, neki drugi bi plenili onim van terena, neko samo frizurom, neko samo čudnim životnim i profesionalnim odlukama, toliki je to šareniš bio, kao Afrika, ona iz svačije mašte, ona koja postoji samo kada mislite da ne postoji.

Neki bolji pisac bi napravio epopeju koja se račva po čitavoj ovoj lopti, sa posebnim poglavljima u Bariju i Lidsu, pa se sliva sve do leta u Francuskoj, a onda bi publika tražila drugi deo, pitajući “Dobro, a šta je bilo dalje?”.

Mi nemamo prostora, a nema valjda ni interesovanja među vama što ovo čitate, da posvetimo ni pet rečenica po pripadniku najslavnije generacije koja je ostala zapamćena kao “Bafana Bafana” iako će to zvanično ostati nadimak svakog narednog naraštaja fudbalske selekcije Južne Afrike.

Ne, ne, nije svaki “Dream Team” zaista to, koliko god se sledeće iteracije tako predstavljaju, tako je i “Bafana Bafana” samo jedna, i neka ne zakeraju oni koji vide da tu baš i nije bilo Džordana, Medžika, Barklija, Birda...

Nabrojmo ih samo, onda. Na golu je trebalo da bude Andre Arendse, ali se povredio. Menjao ga je Hans Vonk, a i taj je govorio na holandskom i na afrikansu i nije marilo; nazad Mark Fiš, kapiten Lukas Radebe i Pjer Isa. Pa u vezi Doktor Kumalu, Kvinton Forčjun, “Ponoćni Ekspres” Mkalele i nesrećni, nesrećni Šuz Mošo, koji će otići pre nepune četiri godine, čak i pre svog nešto poznatijeg i voljenijeg saigrača, nakon što izgubi bitku sa rakom želuca.

U napadu Trusijeove ekipe je bio mladi Beni Mekarti, buduća zvezda Ajaksa i najuspešniji Južnoafrikanac u Engleskoj, pa Šon Bartlet iz Čarltona i Fil, Fil Masinga, tužni povod ovog sećanja datiranog ka Francuskoj od pre dve decenije.

Pre odlaska na turnir, posetiće ih Madiba. Reći će im da su već pobednici, da je čitava zemlja ponosna na njih, ali to neće biti jeftine fraze kakve političari inače verglaju u ovakvim prilikama; biće to kao onaj jedan, najvažniji razgovor sa ocem, kojeg se sećate i godinama kasnije sa svešću da ste baš tada postali čovek.

Prvo pa muško, stadion Velodrom, napaljeni domaćini i otpor Zinedinu Zidanu i drugarima koji je trajao jedva pola sata: sve ono što će i tada i mnogo kasnije ljudi govoriti o afričkim selekcijama, sve je demonstrirala Južna Afrika u tih prvih i tegobnih devedeset minuta.

Kao tragičar biće označen Pjer Isa, ali on srećom neće poneti sudbinu jednog drugog strelca jednog drugog autogola u jednoj drugoj nemirnoj zemlji; čak ni to što će Pjer Isa na tom meču postići još jedan autogol, možda i još komičniji i baksuzniji, i to što će na trećoj, odlučujućoj utakmici, skriviti dva penala neće naterati njegove sunarodnike da ga mrze; bio je njihov, bio je Bafana.

Jedan od momaka. Jedan od nas.

Očekivao se krah i na drugoj utakmici, sa bivšim evropskim prvakom Danskom, posebno kada ih je otvorio pogodak Alana Nilsena, ali izronio je Beni Mekarti, izjednačio, ne samo izjednačio, nego ju je provukao Peteru Šmajhelu kroz noge, i tada je sve bilo lepše i lakše. Imali su i crveni karton i izdržali sve.

Poslednji meč ponovo je odlučio Pjer Isa, Šon Bartlet će im u nadoknadi doneti još jedan bod, sa Saudijskom Arabijom okončano je 2:2, ali Bafana je mogla uzdignute glave da se vrati sa prvenstva. Samo jedan poraz i to rezultatom kojim će, ni dvadesetak dana kasnije, isti taj domaćin isprašiti Brazil sa i bez Ronalda.

Nekad se čini da smo nabusiti ili bahati, mi koji zdravo za gotovo shvatamo tako velike stvari kao što je sloboda ili, eto, učestvovanje na Svetskom prvenstvu. Mi koji nismo u brutalnom zatvoru na ostrvu Roben, ali se svejedno ne sećamo da fudbal, rekao je to Madiba, ima tu moć da te čini živim i radosnim, bez obzira na to u kakvoj se situaciji nalaziš.

Bafana će, eto, da odgovorimo i “Šta je bilo dalje”, biti i ona 2002, koja će se drčno suprotstaviti Špancima. Već 2010. kada budu domaćini, to će biti jedna druga selekcija, mnogo manje simpatična, neki momci zbog kojih se ne bi zaustavila zemlja, ne bi zaplakao stadion Sveti Nikola ni Eland Roud, ne bi predsednik našao za shodno da saopšti tužnu vest koja se, nažalost, već dugo čekala.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters