PRELAZZI: Autogol, život i smrt

Nije moglo da bude luđe, ni tragičnije. Agonija i ekstaza, ludilo i depresija, sve smućkano u sedam-osam sekundi, i to onih "nedozvoljenih", što digitalno otkucavaju i posle broja koji je sudija istakao na semaforu koji minut ranije.

Kutinjo se zatrčao poput pravog, staromodnog karioke, onog što grabi napred po svaku cenu, onog što će iskoristiti i dva pedlja terena samo ako mu se učini da se protivnički igrač dao u beg. Ima u tom sprintu mnogo latinoameričkog – od lepljenja lopte za "krov" kopačke, do sitnih koraka kakve brazilski klinci nauče nehotice nakon prve krađe u nekoj radnji, pa onda spoljna, po zemlji, skoro bez gledanja, na koju naleće Rahim Sterling, još jedan od onih klinaca na koje Englezi tradicionalno i često sasvim pogrešno, stavljaju breme nacije – da bude najbolji na svetu ili makar da im donese titulu svetskog prvaka.

Sterling je mlad, pa ipak nesebičan fudbaler, ali ovog popodneva u Londonu, dok ističe i nadoknada nadoknade nadoknade, ne opaljuje "fudbalski" prema golu, jer perifernim vidom spoznaje nesrećnog, tužnog, isprozivanog Marija Balotelija koji je već uprskao jedan zicer ispred istih ovih stativa. Rahim bi da spase Balotelija, pokušava levicom samo da produži taj Kutinjov pas, da posluži Italijana i čini se da će uspeti, mada je lopta spora, kao da se i ona uplašila krešenda na Loftus Roudu.

A onda, eto njega...

Stiven Kolker zna i u tom magnovenju šta bi trebalo da uradi: poslednje su sekunde, lopta ide ka njemu, onih sedam metara gola izgleda mu veliko kao cela Engleska, ali on zna da ima života i prostora i mimo te linije na koju pazi celu karijeru; on bi, logično, da ćušne loptu u korner, vreme ističe, sudija je već liznuo pištaljku i bilo bi to junačkih KPR – Liverpul 2:2, no zbunjuje ga nešto u putanji i felšu. Više nije siguran da li da krene levom, plavom kopačkom, ili desnom, narandžastom, sukobljene naredbe izazivaju kratkotrajni kurcšlus dovoljan da  sprovede tu loptu u mrežu...

I eto još jednog autogola, eto još jedne tragikomične poetike fudbala, eto još jednog dokaza koliko ova igra ume da bude surova, bizarna, luda...

A valjda zbog Miholjskog leta, ko će mu ga znati, prošlog je vikenda bilo autogolova za izvoz: pre Kolkera, njegov kolega Ričard Dan daje takođe gol za Liverpul. Velikom fajteru se u očima tada videlo da zna da će zbog toga, a ne zbog svih onih klizećih startova, svih onih pogibeljnih i spasilačkih poteza, biti upamćen u istoriji. Dan ranije Crne mačke iz Sanderlenda prelaze same sebi put, postižu čak dva autogola i pred Tadićem, Peleom i restom Kumanovih pulena potom izgledaju kao mačor koji se vraća iz februarske švaleracije – prebijen, bez oba oka, popišan i ponižen.

Tamo na jugu, u nedelju oko 15.30 časova, Milan dolazi iz dvojke posle autogola – nije to čudno, Milan je uvek imao sreće – a na Iberiji Valensija najzad kapitulira i to zahvaljujući momku koji je dao gol i za srpske Orliće u Kadizu, u predigri onoga što će se dogoditi (ili se neće dogoditi?) na stadionu Partizana.

Dobro, bilo je za vikend i drugih junaka, Mesi se primakao nekom hiljaditom rekordu, Real je dao pet komada, Juve nije pobedio, bio je i naš derbi, sećate se i toga, Murinjo je morao makar sebi da prizna da će ove godine osvojiti titulu, ali zvezde su, nevoljno i tužno, bili bekovi, strelci autogolova.

Autogol – to je ekvivalent onom crvenom dugmetu u naučnofantastičnim filmovima koje izaziva promptno samouništenje svemirskog broda i njegovo neumitno rastakanje u milion čestica. Jednom kada se taster pritisne, sve odlazi dođavola.

Tako se oseća i bek kada vidi loptu koja klizi preko linije, ili još ranije, kada mu kroz sinapsu prođe informacija da će njegova noga ili glava, nespretno postavljena, previše ili premalo ispružena, okrznuti sferu baš onako kako ne treba. Najradije bi se dezintegrisao taj odbrambeni igrač, dao bi celu platu, dve godine života i prvu ljubav iz školske klupe samo da može da vrati vreme unazad koju milisekundu, da bolje razmisli, da ne srlja toliko, da shvati jednu odvratnu, ali nepobitnu fudbalsku zakonitost: bolje da ti oni daju gol, nego da ga ti daš sam sebi...

Da, fudbal možete čitati kroz istoriju najvećih imena što su njime prodefilovala na nevidljivom crvenom tepihu, ali on se jednako može razumeti i kroz te nesrećne momente i sve one momke koji su na najdirektniji, najnegraciozniji način pomogli suparničkoj ekipi.

Prvi je – kažu ti požuteli fudbalski pergamenti, ispisani klinastim pismom viktorijanske Britanije – bio lord Kinerd, devetnaestovekovni Dejvid Bekam, čovek koji je igrao s dugačkom riđom bradom, elegantnim pantalonama, u džemperu i uvek sa šeširom na glavi. Jedan od očeva osnivača modernog fudbala tom će prilikom kao golman (mada je igrao baš svaku poziciju) u finalu FA kupa, recimo da je to bilo "hiljaduosamstosedamdesetineke", ali to je sada najmanje važno, uhvatiti blagi centaršut rukama, a onda pasti na leđa, ničim izazvan, i preneti loptu preko pogrešne linije.

Od cenjenog lorda do zapenušanog trka Stivena Kolkera smestila se cela jedna galaksija nesrećnika i zlosrećnika, idola i zlikovaca, heroja i čudaka, koji su makar jednom bili predmet poruge čitavog stadiona, koji su makar jednom slušali nabrajanje čitave familije – sve do pašenoga – koji su se makar jednom zapitali šta im je to bezglavo jurcanje za loptom uopšte trebalo i zašto nisu lepo upisali Višu poslovnu i postali mlađi referenti u nekom ministarstvu, sve sa partijskom knjižicom...

Bilo je u toj još nenapisanoj hronologiji i velikana poput Johana Krojfa (zar ste sumnjali da je njegov jedini autogol bio jednako spektakularan koliko i njegovi golovi?!), i majstora poput Gereta Bejla, i naših ljudi poput Siniše Mihajlovića (Nemačka, SP 1998) ili Ivice Horvata (Nemačka, heh, naravno da je Nemačka, SP 1954)...

Jedan je, imena Andres Eskobar, svoj autogol – prvi i poslednji u karijeri! – platio glavom, i možda je poželeo na sekund da je mrtav kada je ležao na leđima nakon što je Amerima poklonio vođstvo, od kojeg se Kolumbija, Peleov i svačiji favorit iz senke na tom Mundijalu 1994, nije oporavila, ali sigurno nije poželeo da bude stvarno, zaista i potpuno mrtav, kada je koju sedmicu kasnije izrešetan ispred bara El Indio u Medeljinu.

Toliki odjek imala je Eskobarova tragedija da je u jesen 1997. u Finskoj angažovan ceo niz stručnjaka i bezbednosnih službi da predupredi sličnu situaciju. Tada je Tepi Moilanen, u sam smiraj utakmice, postigao nesrećni, smešni autogol koji je njegovu reprezentaciju udaljio iz baraža za Svetsko prvenstvo u Francuskoj i pružio nenadanu kartu za doigravanje Mađarima koji će je baš "lepo" iskoristiti, u sudaru sa Santračem, Mijatom, Dejom i Piksijem...

A kod nas, kad smo već kod nas? Na najvećoj svetkovini srpskog fudbala autogolovi su prava retkost – dva su pala na prvom večitom derbiju (Zvezdini Đajić i Kašanin), jedan pre otprilike godinu dana kada je ružni derbi odlučio Milan Obradović i – to je to.

Šta to govori o nama kao narodu? Da možda i nismo toliko autodestruktivni kao što volimo da mislimo? Ili nam je život, u stvari, dovoljno tragičan da ne moraju još i na terenu da nas ponižavaju?

Piše: Marko Prelević, kolumnista MOZZART Sporta i urednik magazina Nedeljnik.
Foto: Action Images.