PRELAZZI: Đanfranko Zola, pezzo di pane

U svakom drugom slučaju, vest bi zavređivala kontrolisanu paljbu iz 21 topa prema još jednom udruženom zločinačkom poduhvatu protiv integriteta fudbala i tradicionalnih vrednosti – ako je išta od njih ostalo – britanskih klubova.

Jer otkaz koji je u Birmingem Sitiju dobio Gari Rovet, nekada pouzdani bek koji je postao perspektivni trener, ne može se racionalno objasniti, sem podvući još jednom da se radi o milionerima koji fudbal shvataju kao igračku. U ovom slučaju, posredi su opet Kinezi, kojima nije dovoljno da izazivaju piroklastične izlive samo u domovini, već to čine i na kontinentu, pardon u Velikoj Britaniji.

Drugi najveći klub iz drugog najvećeg britanskog grada koji nikako da se vrati u elitu nakon što je u jednoj sezoni, zahvaljujući Nikoli Žigiću i Obafemi Martinsu, osvojio Liga kup i ispao, danas, posle mnogo previranja, predvodi kompanija bazirana u Hongkongu, pod nazivom Trillion Trophy Asia Limited – možete misliti – a petočlani bord direktora, u kojem se nalaze trojica Kineza, odlučio je naprasno u sredu ujutru da se zahvali Gariju Rovetu, uprkos tome što je sastav na osmom mestu, svega bod ispod pozicije koje vodi u plej-of (čini se da su prva dva mesta rezervisana za Njukasl i za sjajni Brajton Krisa Hjutona, koji je prošle godine ostao bez Premijer lige samo na gol-razliku), i uprkos pobedi nad Ipsvič Taunom samo noć ranije.

Bilo bi to, dakle, vredno kolumne u kojoj bi se govorilo o polit-komesarima pijanim od moći i novca što su rešili da od fudbala naprave luna-park, o tome da se poštenje i rad na duge staze očigledno više ne isplati, o ubogom Gariju Rovetu koji ničim nije zaslužio ovakav odnos, naprotiv, pod njim je Birmingem od ekipe koja je delovala kao kandidat za (još) niži rang takmičenja postao ozbiljan sastav, a Sent Endrjuz opet bunjište na kojem se nikome ne ide pesmom na usnama; bilo bi, ali ne može da bude, jer je u sredu uveče stigla vest o novom menadžeru Birmingema, a protiv njega, ako vam je fudbal mio, ma kakvi da su uslovi, ne možete da napišete ništa loše.

Njega, ako vam je ikad ova igra nabacila osmeh na lice, ne možete da stavite ni u kakav kvaran kontekst, čak i ako možete da napišete da (još) nije pokazao da poseduje vrhunske trenerske sposobnosti.

Ali ne treba se ni sa tim istrčavati previše, pošto Đanfranko Zola, o kojem je ovde reč, i u čiju slavu, zbog njegovog novog povratka na Ostrvo, nastaju ovi redovi, jeste bio ono što Englezi nazivaju “late-bloomer”; to ružno pače, sposobno da pravi pokrete prema kojima gracioznost labuda izgleda kao skakutanje žabe po lokvanju, i kao igrač je kasno sazreo, tek sa pune dvadeset i tri izvući će ga se iz opskurnosti Sardinije i treće lige i gurnuti uz bok – doslovno – najvećem svih vremena, kada Napoli bude dve milijarde lira platio jedinog nižeg, i jedinog slično darovitog igrača kao Maradona.

Uf, koliko bi se samo moglo napisati redova o tih nekoliko sezona u Napulju, koji je malenog Sardosa – pre njega veliki igrač sa tog ostrva bio je samo Điđi Riva, mada su se juventini dugo ponosili i stamenim Antonelom Kukureduom, posle njega nije bilo nikog sličnog – prihvatio skoro kao malenog Gaučosa.

Doveden je, u savršenoj inscenaciji arkanskog Lućana Mođija, da uči od Maradone i Dijego ga je prihvatio kao malog brata, Kareka nije smeo da podvikne na njega dok god je El Pibe motrio na svog štićenika. I kada je, u suzama i posramljen, odlazio iz svog Napulja, Argentinac im je u amanet ostavio samo jednu rečenicu: Ne tražite nigde drugde mog naslednika, evo ga, tu je, spreman je, zove se Đanfranko Zola i jedini može da me zameni.

Moglo bi se pričati o tom Skudetu, zaista, o tome kako volšebnik spakovan u 168 centimetara tada možda nije postao najbolji igrač kojeg je najbolja liga svih vremena, Serija A devedesetih, imala, ali je postao – pazite koliko dva slova mogu da znače – najbolji saigrač kojeg je Kalčo upoznao; s kim god da ste ga gledali kako igra, ostajala su vam dva utiska: okej, na stranu slobodni udarci, okej, na stranu magija i brzometni dribling, ostajao vam je utisak fudbalera koji je toliko nesebičan da bi ponekad to išlo u korist njegove štete, opet toliki timski igrač da je svaka ekipa s njim bila za tuce procenata jača nego bez njega.

A igrao je, moglo bi se i o tome napisati štošta, kasnije i u Parmi – vreli Napolitanci misliće da ih je zeznuo, ostavio, da je pobegao u regiju parmezana i Parmalata, ali on je u stvari učestvovao u spasenju finansijski iznurenog kluba, i tek nešto kasnije će mu oprostiti; tako će se i navijači Napolija naći na pravoj i jedinoj strani pristalica koje su neizmerno poštovale Zolu, čak su ga i u Kaljariju obožavali iako je profesionalnu karijeru počeo u drugom najvećem timu Sardinije, Sasariju – sa igračima zbog kojih onom istom poštenom fudbalskom fanu krene presemena tečnost na sami pomen njihovih imena: Stoičkov, Asprilja, Brolin, Kouto, Pipo Inzagi, Fabio Kanavaro, golobradi Điđi Bufon koji prvi put kuša pravi fudbal.

Našlo bi se u takvom tekstu mesta i za onu omiljenu disciplinu navijača, razglabanje o onome što je moglo biti, pa bi se pomenulo i da je na čuvenom Svetskom prvenstvu 1994. momak iz Olijene dobio crveni karton u polufinalu, i zato ga nije bilo u čuvenom okršaju sa Brazilom, a ko zna, da je ušao u produžecima možda bi on šutirao penal, a ne Barezi ili Masaro – svi se sećaju samo Bađovog promašaja, ne i ove dvojice – možda bi se otvorena knjiga istorije drugačije pisala.

I svakako bi se moralo reći da, uprkos tome što ga nisu voleli svi treneri (među prvima Karlo Anćeloti, zbog kojeg je i napustio Parmu), i uprkos tome što je odigrao premalo mečeva za Azure, bio član svetog trojstva italijanskog fudbala tih godina, trilinga fudbalskih Hudinija, treći krak, sa Robertom Bađom i naravno Alesandrom Del Pjerom.

Ali sve je to, ma koliko brutalno zvučalo, i za ovu priču i za njen povod, ali i za uticaj koji je Đanfranko Zola imao i na njegovu hagiografiju, sve je to ništa u poređenju sa njegovim prvim dolaskom na Ostrvo.

Pisali smo već o toj italijanskoj najezdi, započetoj u Čelsiju zbog Ruda Gulita i Đanluke Vijalija, o tome da je to bio presudan događaj u razvoju Premijer lige, više nego Mardokov novac – Talijani su naučili Engleze da se oblače, da žive i da jedu, a onda su ih naučili da igraju fudbal, i niko nije bio toliko važan didaktik kao Đanfranko Zola.

Njegova konstitucija izazivala je salve smeha na samu vest da će zaigrati u Čelsiju, i kako bi jedan već tridesetogodišnjak tolike “visine” mogao da se snađe pred svim tim vinijima džonsima i džulijanima diksima, a onda je Zola, uporan kakav je oduvek bio – a pride i ljut zbog odlaska iz Parme, pa još i narajcan da dokaže tim Englezima šta je Kalčo – počeo da dribla Premijer ligu.

Nije mu trebalo mnogo, zaista, pa da svi pojedu svoje šalove i zadave se sopstvenim rečima, i postojaće upravo duel koji će biti egzemplar Novog sveta naspram Starog, koji će Englezima glasno reći da je došao fudbal, i da je prokleto lep, s aromom mora i parfema...

Ni mesec dana po njegovom dolasku u Čelsi, kada je London već bio u božićnom raspoloženju – nekada su transferi mogli da se izvode i mimo “rokova” toliko dragih redakciji MOZZART Sporta, pa je Zola stigao na Stamford Bridž usred novembra! – u goste je došao Vest Hem, i u njemu, pozadi, povratnik iz Liverpula, baš “Terminator” kojeg smo pomenuli, Džulijan Diks.

Diks je bio centarhalf starog kova, visok, spor, glavat, proćelav i bez ikakve tehnike; to što ga je Grem Sunes doveo u Liverpul govorilo je mnogo više o vertikalnoj i horizontalnoj propasti tada najtrofejnijeg engleskog tima od svega što će se i ranije kasnije dogoditi – Diks, brutalno prgav, nije mogao biti dalje od elegantnog Marka Lorensona ili Alana Hansena, recimo, ali Sunes je smatrao da mu treba jedna “životinja” nazad da dovede zvezde kao što su Džon Barns ili Ijan Raš u red – ali na sreću i na nesreću, njegovo bivstvovanje na Enfildu trajalo je svega godinu dana. (Kome je do prebiranja po baš ovakvim sećanjima, o Liverpulu devedesetih, preporučujemo najbolju literaturu na zadatu temu, “Men in White Suits” Sajmona Hjuza.)

Terminator nikada nije bio toliko smešan: Čelsi je već vodio 1:0 (Zolina asistencija Marku Hjuzu, petom!) kada je Hjuz poslao jednu dugu loptu broju 25. Ovaj je prihvata na nekih četrdesetak metara od gola, uz njega je samo Džulijan Diks u žutom dresu, obrće ga oko njegove ose a da još nije dodirnuo fudbal, onda se Diks kao pogubljena muva kojoj je neki nestašni šiparac otkinuo jedno krilo okreće još jednom, zatrčava se bezglavo a Đanfranko ponovo menja ritam i stranu i gura loptu u kontra-smeru, desno, na snimku Diks ispada iz kadra ali nama se čini da i dalje trči krugove oko Stamford Bridža i...

I evo vam fudbala, Englezi, ovako se to radi. Evo fudbala u svoj svojoj lepoti, kakvu dotad niste poznavali, evo čoveka za kojeg je Maradona rekao da je njegov naslednik, i za kojeg će Aleks Ferguson reći, hajde da ne prevodimo, “clever little bugger”. (Da Zola ima nešto protiv bivših bekova Liverpula govori i onaj sada već čuveni klip na kojem jadni mladi Džejmi Karager izgleda kao Bambi na ledu, ali sve majstorije Sardinijca zauzele bi mnogo više bitova i bajtova nego što je to pristojno na ovom sajtu.)

Sve posle toga bila je nova istorija fudbala koja se pisala na Ostrvu, i bilo je prikladno da sezonu otvori baš jedan ostrvljanin: Zola sa Čelsijem neće osvojiti ništa više od dva FA kupa i jednog Kupa pobednika kupova (u onoj sezoni u kojoj Zvezda ispada od Ekerena), ali će ostati najveći igrač kojeg je taj klub imao čak i kada zaduvaju neki novi, sibirski vetrovi, pa Čelsi postane i po rezultatima i trofejima značajan, a ne samo po navijačima ili šmeku.

Zola je bio odličan igrač, ali sva prelistavanja tadašnje štampe i svedočenja njegovih saigrača i protivnika govore još i više: da je bio surovi profesionalac koji bi, iako je fudbal imao u malenom noktu ionako malih nožnih prstiju, prvi dolazio na treninge i poslednji sa njih odlazio, da je bio iskren, vazda nasmejan, pozitivan tip koji je presudno uticao na dobru atmosferu u svlačionici – Italijani imaju izraz “pezzo di pane” za nekoga ko je toliko dobar, ima dušu kao hleb, kažu, i to je bio Zola, i to je sve što bi bilo dovoljno napisati.

Okej, možda bi valjalo naći mesta i za ono leto 2003. u kojem 34-godišnjak odlazi iz Čelsija i vraća se na svoju Sardiniju, da pomogne Kaljariju da se iskobelja iz Serije B i da tako zaokruži svoju fudbalsku karijeru (Sasariju je, na početku, pomogao u promociji iz Serije C), a Roman Abramovič je toliko ljut što je zakasnio s akvizicijom londonskog kluba – jer ga je on hteo zbog Zole, verovali ili ne – da mu nudi zlatni most od Kaljarija do Londona samo da se vrati, a kada to ne uspeva, jer Zola hoće da se oduži svojoj Sardiniji, onda nudi milione da kupi ceo Cagliari Calcio, i opet ništa.

I neizbežno bi bilo, u tom slučaju, proći i kroz njegovu trenersku karijeru, koja je kao i kod većine italijanskih trenera krcata usponima i padovima i novim šansama – od kratkotrajne magije u Vest Hem Junajtedu, gde lansira mlade igrače i igra dopadljiv fudbal, pa ostaje bez posla i to se obija klubu sa tadašnjeg Apton parka o glavu, preko sličnog iskustva u Votfordu, pa do pravog brodoloma u “njegovom” Kaljariju – ali sve to nije toliko bitno, pa nisu bitni ni Kinezi, pa ni nedužni Gari Rovet, ni Birmingem Siti i njegova odiseja.

Važno je da je ostrvljanin ponovo na svom drugom ostrvu, i kakav god da mu bude rezultat u ludom Čempionšipu, opet će ta zemlja biti fudbalskija nego što je bila pre srede popodne, i opet će se makar neki sećati tih slobodnjaka, i driblinga, i prodora, i asistencija, i svih golova kada bi nanizao čitavu odbranu i gotovo nehajno ćušnuo loptu iza leđa golmana, i opet će fudbal, slava mu i milost, ličiti malo više na Đanfranka Zolu, a malo manje na Džulijana Diksa.

Bentornato, legendo, prošle su samo tri godine, a Engleska te se već odavno uželela.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)