PRELAZZI: Aleks Zanardi – žudnja za životom i začikavanje bogova

Nije to tek želja ni potreba, mnogo je sličnije onome što je, pišući o Van Gogu, ovekovečio Irving Velš. Žudnja, žudnja je za životom ono što te vodi napred, ono zbog čega se čovek ne predaje ni kada su mu šanse da se izvuče minimalne. Ono zbog čega do narednog dana, pa onog tamo, pa onog tamo, dobaci zatvorenik u konclogoru, bolesnik u postelji, neko bez čula vida, bez glasa, bez nade.

(Ritam su, pa i za čitanje ovog teksta, dali u svojoj čuvenoj pesmi i Igi Pop i Dejvid Bouvi. Zanemarimo onaj deo teksta o raznim supstancama, slušajmo prvo prodoran bubanj, zarazniji i od ovog zla oko nas, pa bas što se odmah ubacuje, pa refren i ono “Lust for Life” koje se ponavlja sve do dugačkog fejd-auta i ostaje da lebdi u vazduhu iznad nas.)

Neko se preda, naravno, više je onih koji ne odustaju. Takvi su inspiracija, zbog takvih te mama i tata uhvate za rukav pa ti kažu “Vidi kako on”, neki ljudi toliko žude za životom da su spremni da se trkaju sa sudbinom. Čak i ako su im karte podeljene loše, ili baš zato...

Neko bi rekao da je Aleks Zanardi baš začikavao bogove.

Ali taj neko ne razume da je cela poenta u tome da Aleks Zanardi začikava bogove.

(©Reuters)

Zbog nas, ne tek zbog sebe.

Genijalni, svojeglavi, plemeniti, ludi Bolonjez trenutno se nalazi u bolnici u Sijeni, u veštački izazvanoj komi, nakon što je ona sprava kojom se i dalje trka i kojom osvaja zlatne medalje na Olimpijskim igrama podletela pod neki kamion.

Novinarska bi floskula bila da se Aleks trenutno bori za život; pre će biti da se njih dvojica, život i on, ponovo takmiče i zafrkavaju jedan drugog kao klinci po Bulevaru poslednjeg dana škole; pre će biti da je Aleks video dobru priliku da pretekne kismet još jednom, da ga obiđe za pun krug, kao nekad na pisti.

Milion dolara i milijardu lira pride vredeo bi scenario onoga što trenutno Aleks Zanardi sanja. A njegova žudnja za životom, ona svakako vredi mnogo više.

Ako se sme biti duhovit u ovom trenutku, dok Italijan uleće okomito u jednu šikanu i u retrovizoru gleda onog obučenog u crno što je uprtio kosu, taj divni sportista možda podseća na onog pajtonovskog viteza koji je sve hrabriji kako ostaje bez ekstremiteta, dok na kraju, samo s glavom na ramenima, ne procedi “Ma to je samo ogrebotina”.

Uistinu su sve to bile samo ogrebotine, i samo bi nesrećan čovek, a to Aleks Zanardi nikada nije bio, mogao da se pita da li je sve moralo tako biti.

Aleks Zanardi zna da jeste. I sasvim je okej sa tim.

(©Reuters)

O tome možemo da pričamo i razglabamo mi obični, mi uplašeni. Da se pitamo, recimo, zašto se sredinom septembra 2001. stvarno vozila ta trka Indikara u Nemačkoj? Svega četiri dana ranije dogodili su se napadi na “kule bliznakinje” u Njujorku, ceo je svet bio u grču i haosu, i niko ne bi organizatorima zamerio da su otkazali događaj za neko srećnije vreme.

U tom scenariju, Aleks Zanardi – znali smo ga iz Formule jedan, u deceniji u kojoj smo mnogo prilježnije pratili taj sport bio je jedan od onih usputnih likova koji ga zašarene i koji ne kalkulišu, iako se na koncu mogao podičiti svega jednim bodom u četiri turbulentna mandata u ekipama B-kategorije – ne bi bio na prvom mestu; ne bi na izlasku iz pitstopa izgubio kontrolu nad bolidom; ne bi izleteo na čistinu na koju se ustremljuju druga vozila, brzinom 340 kilometara na čas; ne bi ga promašio Patrik Karpentije samo da bi ga pogodio Aleks Taljani.

Ne bi tog dana ostao bez obe noge. I ne bi se iscerio smrti, koja je već nekoliko puta pre toga pokušala da ga iseče u krivini.

Fora je u tome, a Aleks je dobar s forama, što novi život zaista dobiješ baš onda kad svi misle da je gotovo. Lekari mu nisu davali šanse da pobedi, sveštenik je već napisao govor koji će održati, ali posle operacije koja je trajala sedam sati, Zanardi je bio svestan. I zdrav, u glavi, što je najvažnije.

Oni iz prvog pasusa, oni koji žude za životom, oni valjda znaju da je jedini način ići napred. A Aleks je, otkako je sa kao mališan napravio svoj prvi karting, živeo s gasom na papučici.

Formula jedan, dobro, i druge trkačke kategorije, ali ona posebno, nekad deluje kao zatvorena koterija. U “cirkus” se mahom ne ulazi na zadnja vrata, zabavljač se postaje čak i porodičnom tradicijom, i s te strane je on bio uljez. Kad ti je tata vodoinstalater, možeš do prekosutra da maštaš da ćeš jednog dana “voziti za Ferari”, i po tome se ne razlikuješ od svojih drugara. Pa svi bi na severu Italije hteli da voze za Ferari...

(©Reuters)

Aleks Zanardi je došao baš blizu, tako što je bio bolji i od Dejmona Hila, i da su se kockice drugačije sklopile, možda bi svojevremeno bio veći u Maranelu nego u Montereju, država Kalifornija, gde je izveo “onaj” potez i “ono” preticanje, koje se godinama kasnije vrtelo po svim sportskim kanalima. Ovako...

(Dosta hipotetičkih priča. Rekosmo već da to nije njegov manir.)

Zato se ni posle te Nemačke i te 2001. nikada nije osvrnuo.

“Kad mi je supruga Danijela rekla da sam ostao bez nogu, shvatio sam koliko je to nebitno. Bio sam srećan što sam živ. Nisam se opterećivao negativnim mislima. Često sam plakao u životu, ali nikad zato što sam ostao bez nogu”, napisaće kasnije u autobiografiji.

Kasnije će odvesti i tih trinaest krugova koliko mu je nedostajalo da u Lauzicu završi trku, kasnije će umesto proteza koje su mu napravili eksperti sagraditi svoje veštačke noge i toliko se dobro njima koristiti da su skoro prestale da budu veštačke, kasnije će promeniti sasvim izvesnu, donekle i lagodnu budućnost za bol i adrenalin, a jedno ne idu bez drugog.

(©Reuters)

Već duboko u petoj deceniji, Aleks Zanardi će postati trijatlonac, a potom i olimpijac: bicikl sa pogonom na ruke postao je njegovo novo vozilo, i na Paraolimpijskim igrama u Londonu osvojiće dva individualna zlata i jedno ekipno srebro (na onim narednim, u Riju, imaće isti učinak).

Te 2012, ni Irving Velš ne bi bolje osmislio ni napisao, trke u parabiciklizmu održavale su se na pisti Brands Hatch, u Kentu, gde je nekada Aleks Zanardi vozio neke malo brže stvari.

Žudnja za životom, želja da se nadmeće, da pobedi samog sebe i tek usput da bude inspiracija, biće odgovorni – ili zaslužni – i što se nalazi tamo gde se nalazi sada. Ali, možda i važnije, što mu brz oporavak, dobro zdravlje i pol-poziciju čim ovo sve prođe želi svako ko je ikada čuo za njega, uključujući i papu Franju (“Najdraži Alesandro, tvoja priča je primer kako početi iznova”...)

Pobediće, naravno, jer šta drugo Aleks Zanardi može da uradi, a onda će neko reći da bi trebalo da se smiri. I neko će reći da je Aleks Zanardi baš previše i predugo začikavao bogove.

Ali taj neko ne razume da je – više zbog nas, nego zbog sebe – cela poenta zapravo u tome da Aleks Zanardi začikava bogove.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta