PRELAZZI: A onda su došle devedesete

Kao davljenik za slamku uhvatila se sportska javnost za neverovatni uspeh klinaca Ljubinka Drulovića koji su, onako ničim izazvani, protivno svakoj logici, postali novi heroji nacije usponom na tron Evrope u konkurenciji igrača do 19 godina.

Ali onaj davljenik često ume da povuče spasioca sa sobom na dno, što su nam dokazale nebrojene izgubljene generacije fudbalskih zvezda i zvezdica iza kojih su, uglavnom, ostajale samo starlete.

Valjda se to neće dogoditi s ovim klincima, s ovim dečacima izniklim u najgore moguće vreme, na najgorem mogućem podneblju, rođenih onih godina kada je život u Srbiji vredeo marku ili dve, i to samo ako požurite kod dilera čim vam stigne smešna plata...

Iz godina Gazda Jezde, Dafine, Miloševića, iz izbegličkih kolona, iz ratnih zločina, iz hleba od prekjuče izvučenog iz zamrzivača i podgrejanog na "smederevcu", iz redova za mleko, iz izgubljenih ratova, iz porodica koje su prodavale i porodično blago samo da bi se prehranile ili, ako su umele da se snađu, dobile azil i pečat u pasošu koji je značio beg iz košmara, iz te devedeset treće, četvrte, pete, kada su kulturom vladali kič i šund, a sport, do pre samo jedno ili dva leta najveća uzdanica i ponos srpskog naroda, stenjao pod sankcijama i pokušavao da shvati da se ono pre nikada više neće vratiti – iz tih odvratnih devedesetih izašli su ovi momci.

Prva generacija uspešnih srpskih sportista koja verovatno i ne zna tekst "Hej Sloveni", pesme davno izgubljene države i vremena, koju su Litvanci, slučajno ili namerno, podmetnuli Srbima kao kukavičje jaje...

Na to su naši već navikli, jer morali su da savladaju prvo svoju zemlju – ovde uvek ima najviše protivnika, posebno kada ste mladi – pa onda sve ostale rivale, iz mnogo bogatijih, stabilnijih i srećnijih država...

Ej, baš oni, baš iz devedesetih, da budu toliko dobri?! Čudni su putevi fudbalski, sportski, srpski...

Tu su Predrag Rajković, koji je branio penale kao mator, pa onaj visoki momak sa dva prezimena, Milinković Savić, koji će sigurno imati karijeru bolju nego Rajt-Filips. A ponajviše Aleksandar Mitrović, profil napadača koji je toliko falio srpskom fudbalu: super je što je talentovan, ali je sjajno i što je toliko samouveren, ponekad prgav i drčan. Kao Baloteli ili Ibra, kao nekada mladi Tirke... Jer treba imati veliko srce i ponešto u gaćama, pa sa 18 godina šutnuti onakav penal u poslednjoj seriji protiv Portugalaca.

Hoće davljenik, ponavljamo, često svog spasioca da povuče na dno – voljno ili nevoljno, to je sasvim svejedno. Ali ako Drulović i njegovi napaljeni klinci ostanu pametni kao što su dobri i složni (onako kako to Srbi, kad porastu, mahom ne umeju da budu), taj će nesrećnik, srpski fudbal, koji već godinama pluta tik ispod površine vode dobiti još jednu šansu. Možda i poslednju.

A nemoj onda posle neko da nam kaže da se devedesetih nije dogodilo ništa dobro...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta