PRELAZZI: Trideset tri rudara, Ernesto Sabato i hvatanje za m..a - kako je Čile osvojio Kopa Amerika

Kasno uveče, 3. avgusta 2010, Huan Karlos Agilar započeo je svoje putovanje autobusom, putovanje dugo više od 1.500 kilometara, da bi stigao do rudnika bakra San Hoze, kraj mesta Kopijapo, na obodu pustinje Atakama, iz svoje kišne šume pokraj Valdivije. Raul Bustos krenuo je narednog jutra, iz lučkog grada Talkauana, 1.200 kilometara južno od rudnika. Putovao je pejzažima ispunjenim traktorima, žitonosnim poljima, srcem čileanske poljoprivrede, prošavši kroz Talku, u kojoj je Hose Enrikez, visoki, smerni hrišćanin, ušao u autobus.

Mario Sepulveda, 42-godišnji otac dvoje, krenuo je iz predgrađa Santjaga, oko 800 kilometara daleko.

Razgovarali su o fudbalu, o čemu bi drugo.

Svega 36 dana ranije, 28. juna - Srbi bi rekli na Vidovdan – reprezentacija Čilea, najprijatnije iznenađenje prve faze Svetskog prvenstva u Južnoj Africi, ispala je u osmini finala od Brazila, 0:3. Momci koje je okupio Marselo Bijelsa odavno su važili za najtalentovaniju generaciju u istoriji čileanskog fudbala, bolju čak i od one koja je 1962, kada Sepulveda još nije ni rođen, pre ubistva Salvadora Aljendea, pre strahovlade Augusta Pinočea, bila treća na svetu.

Najzad su, na velikoj pozornici, to dokazali. Igrali su lepršavo, bez kočnica – a kako bi Bijelsini puleni uopšte mogli da igraju? – i nacija iz duguljaste zemlje koja je postala amalgam belaca, mestizosa i Indijanaca, u Aleksisu Sančezu, Umbertu Suazu i Arturu Vidalu videla je nove heroje.

A u Horheu Valdiviji, čarobnjaku s loptom, prepoznali su novog Ludaka. Valdivija je bio jedini koji je mogao da stane u kopačke Migela Anhela Gamboe, najživopisnijeg čileanskog igrača svih vremena, koji je svoje trikove osamdesetih prodavao duž čitavih Anda, sve tamo do planina Sijera Madre, u Meksiku.

La Rioja je ispala od učitelja, ali Čile je bio ponosan. Na igru, na ponašanje, na entuzijazam tih mladih momaka u dresovima jarkocrvene boje. Mario Sepulveda još je u putnoj torbi, spakovanoj u trbuh autobusa, čuvao naslovnu stranu najtiražnijeg dnevnog lista La Cuarta od 29. juna 2010. „Hvala vam za sve, deco“, pisalo je preko fotografije na kojoj tužni stoje Marselo Bijelsa i golman Klaudio Bravo, tada poznat samo zagriženim navijačima Real Sosijedada.

Kamen koji sačinjava planine severno od Kopijapa stvoren je od Zemljine magme pre više od sto četrdeset miliona godina. Kroz njega struje žile minerala. Najbolje se vide iz same utrobe rudnika, dubokog onoliko koliko su najveće građevine na planeti visoke. Oko šest kilometara duga je vožnja do samog dna, a tamo, gde se bakar iskopava još od 1889, sve izgleda kao veliki grad. Tu su putevi, napravljeni eksplozijama i mašinama, tu su kanjoni, temperatura skače i pada kao u pravom gradu, odnekud se pojavljuje i povetarac. Putevi imaju svoja saobraćajna pravila i svoje saobraćajne znake.

U rano jutro 5. avgusta, oko 600 metara pod zemljom, noćna šihta je završavala posao, prvu smenu posle odmora. Muškarci u znoju svog tela sakupili su se u jednoj pećini, gde su čekali kamion koji će ih odvesti na četrdesetominutnu vožnju do površine. Tokom smene, čuli su komešanje i pretpostavili da se negde dogodio odron kamena. „Rudnik kao da plače“, rekao je neko.

Hoze Enrikez će kasnije pričati da je kolaps do rudara došao kao jak zvuk, kao da se neki ogromni neboder ruši direktno iza vas. „Gotovi smo“, rekao je jedan mladić. Sepulveda je uperio baterijsku lampu u njegovo lice. Smrtni strah nastanio se za samo tren u krvavim očima.

Mladi rudari su očajavali. Oni stariji, iako na prvi pogled smireniji, bili su još goreg raspoloženja. Najiskusniji među njima već nekoliko puta su bili zarobljeni pod zemljom. Ali nikada ovako. Nikada bez izlaza. Nikada sa toliko malo vazduha.

Sepulveda ipak nije želeo da posustane, ni da se preda. Počeo je da uzvikuje čuvenu (vulgarnu) čileansku uzrečicu: Tomar la hueva!

„Uhvati ga za muda.“

Horhe Sampaoli, rođen nadomak Rozarija, pretpostavljao je da je dobio posao novog selektora Čilea samo zato što je najbolji đak Marsela Bijelse. Nigde se kao kod njega nije primio taj pelcer avanturizma, i Čileanci su se gorko kajali što su posle Bijelse, makar i nakratko, odabrali opreznog Klaudija Borgija.

Kada živite u Čileu, na trusnom području koje je svetu dalo i bakar i zemljotrese i Aljendea i Uskršnja ostrva sa glavatim spomenicima, ne stoji vam da budete toliko oprezni.

„Tomar la hueva“, rekao je Sampaoli Gariju Medelu u svlačionici, 4. jula 2015. godine, pet godina posle poraza od Brazila, pet godina od dramatične, inspirativne, umalo pogibeljne epopeje čileanskih rudara o kojima je pričao ceo svet. Crtaće se taj Sampaolijev gambit u školama za struku: Marselo Dijaz je igrao kao Maskerano, skroz u zadnjoj liniji, a Gari Medel je zato dobio ausvajz da hvata za m..a, da juri, zadirkuje, napastvuje, urniše, nervira, izbacuje iz takta Lionela Mesija, najboljeg igrača sveta, rođenog na tridesetak kilometara od obdaništa u koje je išao selektor Čilea.

I uspeo je: ona britanska agencija koja ume da izračuna i koliko vlati trave ima na Nacionalnom stadionu u Santjagu, saopštila je da je Leo Mesi dodirnuo loptu svega 63 puta za 90 minuta. Mnogo manje nego na bilo kojoj drugoj utakmici na 44. takmičenju pod imenom Kopa Amerika.

Život Marija Sepulvede bio je neprestana borba. Majka mu je preminula na porođaju, a njegovo odrastanje na selu bilo je prepuno nasilja. Stalno se borio da ostane živ. Bio je posebno blizak sa sinom, 13-godišnjim Fransiskom, krhkim i nežnim, rođenim kao nedonošče. Sepulvedin nadimak bio je Peri, po reči za psa. Ne zato što je imao dve lutalice. Već zato što je imao srce kao pas, govorili su. Veran do krvi, ali spreman da ujede ako ga napadnete.

Aleksis Sančez i Arturo Vidal danas možda vrede na desetine miliona evra, ali bili su siromašni, taman kao lutalice.

Arturo, tetovirani pitbul sa imidžom nekog indijanskog ratnika, odrastao je u najgorem kraju Santijaga. Njegovi su bili toliko ubogi da Arturo nije imao ni za kartu do treninga na pomoćnom stadionu Kolo Kola. Ako ne bi uspeo da se švercuje ili da šarmira konduktera, trčao bi kući, znajući da ne sme da stane, da mrak lako proguta niskog tamnoputog dečaka na opasnim ulicama najvećeg čileanskog grada. Odatle mu brzina, odatle mu snaga.

Aleksis je poznavao ljude nalik na Marija Sepulvedu, Huana Karlosa Agilara ili Raula Bustosa doslovno ceo život. Rudari su bili njegove prve komšije, rudari su mu bili članovi porodice, tamo u Tokopilji, gradu koji s razlogom nosi ime Đavolji ćošak, nekoliko stotina kilometara severno od rudnika u kojem će se 2010, posle Mundijala, dogoditi prava drama, umalo i katastrofa.

I kada se čudite što Aleksis ne može da ostane bez snage, što kada svi popadaju, tamo potkraj utakmice, on i dalje gazi kilometre, nije to od fizičke spremnosti ni kondicionog trenera, to je od smoga iz termoelektrane ispod koje je odrastao, koja je gušila njegove vršnjake i njihove familije. Pluća su trovana, ali su se pluća i širila, a iz čađi Tokopilje je, kada se dovoljno uporno i revnosno briše, umela da nastane magija. Bez obzira na to da li se zovete Aleksis Sančez ili Alehandro Hodorovski...

Bilo je mnogo toga „rudarskog“ u načinu na koji je Čile igrao Kopa Amerika 2015. Ne samo zato što rudari umiru i žive zajedno, kao što su složni bili igrači Čilea na čitavom prvenstvu, ili zato što rade danonoćno, kao što su na svim utakmicama napadali i branili se 90 i 120 minuta. Već i u onoj frazi „rudarski posao“.

Deseti avgust je Dan rudara u Čileu. Nacionalni praznik. Rudarstvo je neraskidivo povezano sa nacionalnim identitetom Čileanaca. Nobelovac Pablo Neruda napisao je pesmu o rudarima sa severa, a obavezna lektira u školama je „Sub Terra“, zbirka priča Balodmera Lilja o rudarstvu iz ranog dvadesetog veka.

Horhe Sampaoli znao je da ima samo jednu šansu za besmrtnost, i nije želeo da do nje dođe isključivo lepotom ili nehajnošću.

Godinu dana ranije, Maurisio Pinilja pogodio je prečku u smiraj produžetka protiv Brazila, a Horhe Sampaoli nije želeo da ta prečka bude neprelazna rampa. Brazilci će nepravedno ostaviti Čileance uplakane, samo da bi kasnije stradali od Nemačke i tako prokockali svoju „priliku stoleća“, da se na svom bunjištu okite naslovom prvaka.

Sampaoli je zato u pomoć pozvao nacionalni kod Čilea. Prizvao je agresivnost, upornost, nepokolebljivost. Pozvao je rudare.

Ostalim kamaratima Sepulveda je izgledao kao da je đavo ušao u njega. Iako nije bio visoko u hijerarhiji svoje smene, odlučio je da preuzme sudbinu u svoje ruke. I svoju, i ljudi oko sebe.

„Jedino što želim je da živim“, rekao je mirno, a potom povikao: „Moramo da pronađemo izlaz! Jedino što možemo da uradimo je da budemo jaki, disciplinovani i ujedinjeni.“
Onda se prešlo na brojanje ljudi. „Ima nas trideset trojica“, kazao je rudar po imenu Urzua.
„Trideset trojica?“, povikao je Sepulveda. „Hristove godine! Sra...!“
Nekoliko drugih rudara je ponovilo rečenicu „Hristove godine!“ Čak i onima koji nisu bili vernici, ovaj je broj bio značajan.

„Da, ima nas 33“, kazao je Sepulveda. „To mora da znači nešto. Da nas nešto veliko čeka napolju.“
Simbolika je u Južnoj Americi sve. Brojke i slova mogu da imaju skrivena značenja kojih mi, obični i dosadni Evropljani, nismo ni svesni. Inspiracija se, čak i ako se radi samo o fudbalu, traži na mestima gde nijedan belac ne bi zavirio.

Svakoga dana, po dolasku na trening i pred oblačenje dresova pred utakmicu na stadionima što su podrhtavali poput zaljubljenih parova, igrače La Rohe čekali su rukom ispisani papiri, zalepljeni na zidove svlačionica.

Dok je Arturo Vidal vozio besna kola i provodio večeri u policijskom pritvoru, dok je Gonzalo Hara razmišljao o tome gde će sledeće gurnuti prst i koga će sledećeg opsovati njegova vrela limfa, pomoćnici Horhea Sampaolija, Sebastijan Bekaćeke i Horhe Desio, provodili bi dugačke hotelske noći zadubljeni u latinoameričku književnost. Izvlačili bi inspirativne citate Argentinca Ernesta Sabata, Eduarda Sakerija, Peruanca Marija Vargasa Ljose, citate koji bi govorili o životu, o borbi, o uspehu, o porodici, o rivalstvima.

Zadesila bi se i neka rečenica Roberta Bolanja, poslednjeg velikog čileanskog pisca, poput one o stvarnosti. „Stvarnost je“, pisao je Bolanjo u romanu 2666, „pohotna kurva, obolela od side“.

Naciji za Kopa Amerika 2015. nije bila dovoljna stvarnost. Kada imate veliki san, stvarnost je tu samo da vam pomogne da se ne probudite.

Pred četvrtfinalnu utakmicu, protiv Urugvaja, u svlačionici nisu bili tek papiri sa izrekama. Bio je tu i veliki televizor. Kada su Bravo, Bosežur, Francisko Silva i ostali zauzeli mesta u improvizovanom bioskopu, Horhe Sampaoli je pritisnuo play.

Bio je to film „Los 33“ Patrisije Rigen, o golgoti i spasenju 33 čileanska rudara zarobljena punih 69 dana, sve do 13. oktobra 2010, u rudniku San Hoze, kraj mesta Kopijapo, na obodu pustinje Atakama.

Na površini, na stotine ljudi bilo je na ulazu u rudnik. Nelson Flores, mehaničar, upravljao je bušilicom marke Šram. Dvadeset četiri časa dnevno, bez prestanka, već nedeljama, ceo tim je pokušavao da dođe do zatrpanog rudnika.
A onda se mala eksplozija čula iz tunela, praćena zvukom kamenja koje pada na tlo. Rudari su uhvatili klešta i počeli da lupaju po cevima i po vrhu bušilice, kao da udaraju šarenu pinjatu. Gledali su spas u radosti i sreći, grlili se i jecali. Hose Enrikez je tiho prozborio:

„Bog postoji.“

Crvenim sprejom koji su našli pokušali su da ostave poruku na bušilici. „Ima nas 33 i dobro smo.“ Ništa više. A onda su žicama počeli da kače i lična pisma, za prijatelje, porodicu. Šta god su uspeli da nažvrljaju na brzinu.

Četiri sata nakon što je pristigla, bušilica je počela da se povlači, s porukama svih rudara. Enrikez je uključio svoj davno zaboravljeni mobilni telefon. Snimio je sada čuveni klip - dvadesetak muškaraca u gaćama viče „Či-či-či, le-le-le, viva Čile!“.

Smeju se i nazdravljaju flašama prljave vode kao da je najskuplji šampanjac. Sepulveda se ponaša kao da je na stadionu, Agilar ga grli, i čitava grupa počinje da peva himnu.

Proći će pet godina pre nego što himna Čilea ponovo zazvuči tako lepo, tako gromko, tako složno. Na Nacionalnom stadionu 4. jula 2015, pred sam početak finala Kopa Amerika, kao da se sve stopilo u jedan primalni urlik.

Na tom istom stadionu, na kojem je u subotu kasno uveče po našem vremenu nacija strepela od Mesija, Aguera, Lavecija, Iguaina (od ovog poslednjeg, ispostaviće se, nije morala da strepi; i verovatno nikome nije jasno zašto Tevez nije igrao finale), četiri decenije ranije bio je logor smrti.

Disidenti i oni koje bi režim proglasio disidentima, protivnici režima, pristalice slobode, socijalizma, vladavine prava, svi su krvlju natopili travu Estadio Nacionala. Pinočeovi odredi smrti patrolirali su gradovima, mrak bi pojeo svakoga ko bi digao glas, tamo gde su bile svlačionice, bazeni i atletska staza sada su bili samo čemer, jad, jauci i nemo pitanje „zašto“.

Čileanci su najzad zbacili duhove prošlosti, dostigli onu Srbima najtežu stranu reč „pomirenje“, i od diktature loših postali jedna od najperspektivnijih zemalja na kontinentu.

U fudbalu je put ka pročišćenju bio nešto duži: ravno 99 godina čekali su na trijumf na Kopa Amerika, iako su bili jedni od četiri originalna „osnivača“ najdugovečnijeg reprezentativnog takmičenja na svetu. Ostala tri – Urugvaj, Argentina, Brazil – uzimali su trofeje redovno, samo Čile nikada ne. Čak ni kada su imali onu generaciju sa Marselom Salasom i Ivanom Zamoranom, generaciju koja će ih vratiti na mapu sveta, ali koja napose neće imati dovoljno snage ni za jednu jedinu pobedu na Mundijalu.

Godine 2014, pred Svetsko prvenstvo u Brazilu, Mario Sepulveda i drugovi okupili su se po prvi put. Mario je umeo da zaplače od sreće i ponosa kada bi se setio kako su se kamarati držali zajedno, i da žestoko opsuje kada bi se prisetio kako su se brzo rasturili. Novac od osiguranja, prokleti novac, i njih je uspeo da posvađa.

Ovog puta, ujedinio ih je fudbal, uz malu pomoć čileanske nacionalne banke, koja je sponzorisala reklamu za nastup La Rioje na Mundijalu, najbolju najavu i najbolji motivacioni govor u istoriji svih banaka, ali i Čilea i fudbala.

Vidimo zastave pobodene na prašnjavu zemlju bogatu bakrom, rudari stoje u vrsti poput fudbalera pred intoniranje himne, a onda ispred njih, kao kapiten, izlazi Mario Sepulveda. Čile je u „grupi smrti“, kažu svi, sa Holandijom, Španijom i Australijom. Ali Mario i drugovi znaju da predviđanja ne znače ništa.

„Kada ste Čileanac, ništa nije nemoguće“, govori proćelavi Sepulveda.

„Španija je teška? Holandija je teška?“, viče.

„Ne plašimo se 'grupe smrti.' Nas baš briga za Smrt. Mi smo Smrt već jednom pobedili!“

Kamera se odaljava, dok rudari, navijači, cela Latinska Amerika, odjekuju: „Či-či-či, Le-le-le, viva Čile!“...

Najveći uspeh ostao je prošlog leta na prečki Maurisija Pinilje i na beloj tački za narod radnički crnog srca, ali sve to naplatiće momci u crvenom ove 2015. godine.

Možda su imali domaćinsko suđenje na trenutak ili dva, ali sve utakmice pobedili su zasluženo. Možda nisu više izgarali u nesnosnoj lepoti, ali poslednji udarac na prvenstvu, onaj penal Aleksisa Sančeza, on je rekao sve: bio je to omaž piscima sa papirića Horhea Sampaolija, pozdrav Marselu Bijelsi i njegovoj romantici fudbala, ali i namigivanje Mariju Sepulvedi i njegovim herojskim ortacima.

Bio je to, dok je Argentina ponovo plakala, zagrljaj upućen narodu sa rudarstvom u krvi, narodu čija su 33 člana provela 69 dana u vreloj i strašnoj utrobi zemlje, narodu sa, posle 99 godina, najboljim fudbalskim timom na kontinentu koji za fudbal živi i u fudbalu umire.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)